Konstantin Fotić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Konstantin Fotić
Konstantin Fotić
Datum rođenja(1891-02-04)4. februar 1891.
Mesto rođenjaŠabac, Kraljevina Srbija
Datum smrti14. februar 1959.(1959-02-14) (68 god.)
Mesto smrtiVašington, SAD

Konstantin A. Fotić (Šabac, 4/17. februar 1891 — Vašington, 14. februar 1959) bio je srpski pravnik i diplomata.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Poticao je iz šabačke porodice Radosavljević, koja je kasnije promenila prezime u Fotić, pošto je šegrt Fota nasledio trgovačku radnju Milana Radosavljevića oženivši se njegovom udovicom i usvojivši njegovog sina.[1] Njegov otac Aleksa bio je pravnik i narodni poslanik.[2] Konstantin Fotić je počeo školovanje u rodnom gradu, a nastavio u Beogradu gde je maturirao u II beogradskoj gimnaziji 1909. godine. Studije prava je završio u Bordou 1912, a doktorirao u Parizu 1914. godine. Vojni rok je odslužio u đačkom konjičkom eskadronu u Šapcu od 1. avgusta 1912. do 1. septembra 1913. godine. Učestvovao je u Prvom balkanskom ratu kao redov đačkog konjičkog eskadrona, a u Drugom balkanskom ratu bio je narednik-vodnik u II konjičkom puku "Car Dušan". Tokom Prvog svetskog rata bio je potporučnik i poručnik u II konjičkom puku "Car Dušan" (do 15. februara 1915), konjički poručnik u službi Vojne železničke inspekcije (od 15. februara do 15. oktobra 1915), oficir za vezu kod francuskih trupa u štabu 122. pešadijske divizije na Solunskom frontu (od 15. oktobra 1916. do 16. decembra 1916). Tokom vojne službe odlikovan je Srebrnom medaljom za hrabrost (1913), Zlatnom medaljom za hrabrost (1914), francuskim ordenom Croix de guerre (1916). Iz ratova je izašao sa činom konjičkog kapetana I klase.[3][4]

Diplomatska karijera[uredi | uredi izvor]

Ukazom od 1. septembra 1916, postavljen je za pisara Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije, zbog čega je razrešen dalje vojne dužnosti 16. decembra iste godine.[5] Tokom rata službovao je na Krfu, u Bernu i Parizu. Na Konferenciji mira u Parizu bio je sekretar Delegacije Kraljevine Srba, Hrvata I Slovenaca,[6][7] a potom je radio u kancelariji ministra inostranih dela Anta Trumbića do kraja jula 1920. godine.[5] Tokom 1920. i 1921. godine, bio je sekretara poslanstava u u Beču i Londonu. Ministar inostranih dela Nikola Pašić nameravao je da ga postavi za prvog diplomatskog činovnika u Ženevi u cilju održavanja stalnog kontakta sa Generalnim sekretarijatom Društva naroda, ali je ubrzo odustao od te namere,[4][8] te je i naredne tri godine ostao na položaju sekretara Poslanstva u Londonu do septembra 1924. godine. Ministar inostranih dela Momčilo Ninčić izabrao ga je za glavnog sekretara delegacije Kraljevine SHS na V zasedanju Skupštine Društva naroda 1924. godine. Potom je premešten na rad u Drugo političkog odeljenje Ministarstva inostranih dela, koje je bilo zaduženo za sve poslove iz nadležnosti Društva naroda. Tada je izradio i "Plavu knjigu o Sv. Naumu", koja je predstavljala zbirku zvaničnih dokumenata o jugoslovenskim stanovištima u pogledu razgraničenja sa Albanijom. Naredne godine, postavljen je za šefa II odeljenja Generalne političke direkcije Ministarstva inostranih dela,[5] posle izvršene unutrašnje reorganizacije poslova, koje je bilo zaduženo za poslove Društva naroda.[9] Istovremeno, radio je na pitanjima položaja jugoslovenskih manjina u inostranstvu i potpisivanja Konkordata.[5] Novi ministar inostranih dela Ninko Perić je odlučio, februara 1927, da ga postavi za stalnog delegata Kraljevine SHS pri Društvu naroda u Ženevi. Na ovoj dužnosti je ostao do 14. februara 1929, kada je njegov lični prijatelj i ministar inostranih dela Vojislav Marinković odlučio da ga postavi za generalnog političkog direktora Ministarstva inostranih dela. Novu funkciju je obavljao od aprila 1929. do oktobra 1930,[10][11] kada je postavljen za v.d. prvog (političkog) pomoćnika ministra inostranih poslova, čime je okončan sukob na relaciji Vojislav Marinković - Bogoljub Jevtić koji je trajao nešto više od godinu i po dana.[12] Na ovom položaju je ostao do januara 1932, kada je po drugi put postavljen za stalnog delegata pri Društvu naroda u Ženevi.[13] Konstantin Fotić se tokom rada u Ženevi, 1932-1935, isticao među svetskim diplomatama svojim nastupima. On je istupao po značajnim pitanjima iznoseći kratko, jasno i sažeto stavove Kraljevine Jugoslavije ili Male antante. Kao blizak saradnik Vojislava Marinkovića, do sredine 1932, bio je njegov važan savetnik za različita međunarodna pitanja koja su bila aktuelna u tom periodu. Jedan od najtežih zadataka na kojima je radio bila je jugoslovenska tužba pred Savetom Društva naroda protiv Mađarske zbog njene umešanosti u ubistvo kralja Aleksandra I Karađorđevića u Marsejskom atentatu.[14][15] Po dolasku Milana Stojadinovića na čelo Ministarstva inostranih poslova, juna 1935, planiran je premeštaj Konstantina Fotića za poslanika u Varšavi. On se žustro usprotivio ovom predlogu, smatrajući da je na taj način unazađen u službi i javno ponižen, zahtevajući da bude premešten u London, Pariz ili Vašington. Svoj stav je argumentovao činjenicom da se zamerio poljskim diplomatama zbog njihovog držanja posle Marsejskog atentata i kao otvoreni protivnik politike poljsko-nemačkog zbližavanja. Stojadinović je u konstultacijama sa knezom Pavlom Karađorđevićem odlučio da ga premesti u Sjedinjene Američke Države, pošto je vlada engleskim jezikom i u datom momentu nisu imali drugog kandidata za tu poziciju.[16][17] Konstantin Fotić nije bio zadovoljan novim položajem i nadao se da bi u skorijoj budućnosti mogao ponovo da bude postavljen za šefa diplomatskog predstavništva u nekoj od evropskih država. Međutim, njegov otvoreni antinemački stav nije bio prikladan za novu spoljnu politiku koju je povela Kraljevina Jugoslavija u drugoj polovini tridesetih godina 20. veka. Kasnije je u svojim memoarima na drugačiji način prikazivao čitav slučaj, želeći da se prikaže kao diplomata koji je bolje razumevao razvoj međunarodnih prilika od svojih jugoslovenskih i evropskih kolega.[18][19]

Poslanik i ambasador u Vašingtonu[uredi | uredi izvor]

Na prijemu u Njujorku, 10. jula 1937. Nikola Tesla prima orden belog lava prvog stepena od čehoslovačkog ministra Vladimira Hurbana. Istom prilikom poslanik Fotić (sedi levo) uručio mu je orden belog orla prvog stepena Kraljevine Jugoslavije.

Konstantin Fotić je primio svoju novu dužnost u Vašingtonu 25. oktobra 1935. godine. On je ostao u SAD do kraja svoje činovničke karijere, najpre kao poslanik, a od septembra 1942. po podizanju ranga diplomatskog predstavništva i kao prvi ambasador Kraljevine Jugoslavije u SAD. Tokom perioda 1935-1939, on se posvetio radu na specifičnim jugoslovensko-američkim pitanjima, odnosu prema jugoslovenskoj dijaspori, ali nije propuštao ni priliku da posredno kritikuje novi kurs jugoslovenske spoljne politike. Njegove aktivnosti su dobile veću težinu od 1939. godine, kada su SAD bile znatno više zainteresovane za razvoj vojne situacije u Evropi, a posebno posle njihovog ulaska u Drugi svetski rat. Među važnijim pitanjima, do aprila 1941, bili su razgovori o američkoj materijalnoj pomoći za jugoslovensku vojsku i prebacivanje jugoslovenskih zlatnih rezervi iz Londona u Njujork.[20][21][22]

Šubašićeva vlada ga je penzionisala u leto 1944. zbog podrške pokretu generala Draže Mihailovića. Posle rata bio je blizak srpskim emigrantskim krugovima. Napisao je memoare o Drugom svetskom ratu pod naslovom "Rat koji smo izgubili: tragedija Jugoslavije i pogreška Zapada".[7]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Popović, Dušan J. (1937). O Cincarima: prilozi pitanju postanka našeg građanskog društva (2. izd.). Beograd: Štamparija Drag. Gregorića. str. 399. 
  2. ^ Milićević, Nataša (1998). „"Konstantin Fotić - diplomata od karijere"” (PDF). Istorija 20. veka. 1: 145. 
  3. ^ Arhiv Jugoslavije, Fond Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije (334), kutija 199, jedinica opisa 522 personalni dosije Konstantina Fotića
  4. ^ a b Milićević, N. „"Konstantin Fotić - diplomata od karijere"”: 145. 
  5. ^ a b v g AJ, f. 334, k. 199, j. o. 522
  6. ^ Milićević, N. „"Konstantin Fotić - diplomata od karijere"”: 145, 146. 
  7. ^ a b Dragoš Petrović, Predrag Krejić, Srpski i jugoslovenski diplomatski predstavnici u Sjedinjenim Američkim Državama 1917–1945 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. јул 2018)
  8. ^ Мићић, Срђан (2018). Од бирократије до дипломатије. Историја југословенске дипломатске службе 1918-1939. Београд: Институт за новију историју Србије. стр. 235. ISBN 978-86-7005-149-2. 
  9. ^ Мићић, С. Од бирократије до дипломатије. стр. 97, 98. 
  10. ^ Milićević, N. „"Konstantin Fotić - diplomata od karijere"”: 147—148. 
  11. ^ Мићић, С. Од бирократије до дипломатије. стр. 236. 
  12. ^ Мићић, С. Од бирократије до дипломатије. стр. 138, 139. 
  13. ^ Milićević, N. „"Konstantin Fotić - diplomata od karijere"”: 148. 
  14. ^ Milićević, N. „"Konstantin Fotić - diplomata od karijere"”: 148—150. 
  15. ^ Ристић, Гордана Г. (2015). Спољна политика Краљевине Југославије у периоду од 1934. до 1939. године. Београд: Завод за уџбенике. стр. 87. ISBN 978-86-17-19169-4. 
  16. ^ Mićić, Srđan (2015). „"Poljska u jugoslovenskoj spoljnoj politici tokom 30-ih godina XX veka"”. Jugoslovensko-poljski odnosi u XX veku, zbornik radova (Institut za savremenu istoriju): 81—82. 
  17. ^ Mićić, Srđan (2019). „"Jugoslovensko Poslanstvo u Varšavi između dva svetska rata"”. Jugoslavija i Poljska: odnosi u XX veku, zbornik radova (Institut za savremenu istoriju): 107—108. doi:10.29362/2350.mic.97-112. 
  18. ^ Фотић, Константин (1995). Рат који смо изгубили: трагедија Југославије и погрешка Запада. Београд. стр. 15. ISBN 86-7039-054-X. 
  19. ^ Milićević, N. „"Konstantin Fotić - diplomata od karijere"”: 150—151. 
  20. ^ Milićević, N. „"Konstantin Fotić - diplomata od karijere"”: 151—162. 
  21. ^ Jareb, Mario (2014). „"Američka diplomacija i Kraljevina Jugoslavija uoči i nakoon Travanjskog rata"”. Срби и рат у Југославији 1941. године, зборник радова (прир. Драган Алексић). Београд (Институт за новију историју Србије, Музеј жртава геноцида, Институт за славистику Руске академије наука): 202, 216. 
  22. ^ Ристић, Г. Г. Спољна политика Краљевине Југославије у периоду од 1934. до 1939. године. стр. 157—158, 215. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Константин_Фотић&oldid=27498521”