Павле Карађорђевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Павле Карађорђевић

Pavle Karađorđević.jpg

Датум рођења 27. април 1893.
Место рођења Петроград (Руска Империја)
Датум смрти 14. септембар 1976.
Место смрти Париз (Француска)
Титула Кнез намесник од Југославије
Период 9. октобар 193427. март 1941.
Претходник/ци Александар I Карађорђевић
Наследник/ци Петар II Карађорђевић
Порекло и породица
Династија Карађорђевићи
Отац Арсен Карађорђевић
Мајка Аурора Павлова Демидов
Супружник/ци Олга Карађорђевић
Потомство Александар Карађорђевић
Никола Карађорђевић
Јелисавета Карађорђевић
Грб принца Павла Карађорђевића

Павле Карађорђевић (Санкт Петербург, Руска Империја, 15/27. април 1893Париз, Француска, 14. септембар 1976) је био члан династије Карађорђевић и кнез-намесник Краљевине Југославије после убиства краља Александра I Карађорђевића 1934. до 27. марта 1941. године.

Биографија[уреди]

Рођен је у Петрограду, 15/27. априла 1893. године као син кнеза Арсена и кнегиње Ауроре Павловне Демидов ди Сан Донато. Његови родитељи су 1895. године раскинули брачну везу и кнез Павле је од 1896. године живео у домаћинству свог стрица, кнеза Петра Карађорђевића у Женеви. Кнегиња Аурора је преминула 1904. године. Са осам година, уписали су га у школу госпођице Брехбул (Brechbuhl), коју су похађали његови рођаци кнегиња Јелена, кнежеви Ђорђе и Александар. Године 1903, његов стриц Петар, проглашен је за краља Србије.

Заједно са својим оцем кнезом Арсеном био је руски држављанин и српска влада је најпре издејствовала њихов отпуст, а затим су 1904. године примљени у српско држављанство и постали чланови Краљевског Дома. Кнез Павле се уписао у II београдску гимназију, у којој је матурирао 1912. године. Наредне, 1913. године, отишао је у Енглеску, где је уписан на универзитет у Оксфорду.

Исте године је указом краља Петра I произведен у чин коњичког потпоручника. У јесен 1914. године узео је учешћа у ратним дејствима. У јануару 1915. године, разболео се од хепатитиса. До одласка на Крф обављао је дипломатске мисије у Италији и Енглеској, а од фебруара 1916. прикључио се главном штабу. На Крфу је радио у Међународном црвеном крсту. Крајем јануара 1917. боравио је у Солуну где је учествовао у припремама за пролећну офанзиву. Почетком 1918. био је на лечењу у Лондону. После рата ступио је на Оксфорд, у Колеџ Христова црква.

Кнегињу Олгу, најстарију кћер грчког принца Николе, упознао је у Лондону, у јулу 1922. године. Венчали су се 22. октобра 1923. на дан крштења прворођеног сина краља Александра I Карађорђевића, престолонаследника Петра. Венчани кум им је био војвода од Јорка, будући британски краљ Џорџ VI и његова супруга Елизабета, војвоткиња од Јорка. У августу 1924. године, родио им се син Александар.

Од 1925. године станују у Београду, у Старом двору. Лета проводе на Бохињском језеру (Словенија) и на путовањима. Кнез Павле има замисао да оснује Музеј модерне уметности у Београду. Од своје ране младости био је испољио велики интерес за уметност и највећи део свог слободног времена посвећује својој колекцији слика и уметничких предмета. Као студент у Оксфорду, беше поверио својим друговима, да му је амбиција да постане управник музеја. „Моја земља Србија, нема ни једну уметничку галерију, а већ много година желим да отворим галерију у Београду“ - писао је кнез Павле својим рођацима и пријатељима по Европи. Почео је да прикупља слике за свој музеј; до пролећа 1927. око педесет слика му је обећано или поклоњено.

У јуну 1928. породица кнегиње Олге и кнеза Павла добија принову - рађа им се други син, Никола.

Тек средином 1933. године Краљ Александар се сели у нови двор на Дедињу, а Стари двор пристаје да претвори у музеј. Почетком септембра, именовао је кнеза Павла за шефа свих музеја у Југославији.

Регент Југославије[уреди]

Кнез Павле и генерал Љубомир Марић на војној смотри на Бањици

У Марсељу је, 9. октобра 1934. године, извршен атентат на краља Александра I Карађорђевића. Тестаментом Краљевим, Кнез Павле је био предвиђен за намесника, заједно са Ивом Перовићем и Раденком Станковићем. На краља Александра су већ били вршени атентати, а био је обавештен и о хрватској завери. Због тога је од кнеза Павла захтевао да буде припреман, ако се њему шта деси. Нарочито је био изричит, пред своје посете Софији и Паризу. Кнез Павле се, због великог поштовања и љубави према краљу Александру, прихватио врло одговорног и осетљивог положаја намесника. На том месту је остао све до пуча 27. марта 1941. године, када је отишао у изгнанство.

Кнез Павле на насловној страници Тајма, 12. децембар 1938.[1]
У паузи заседања Мале Антанте на Бледу, 24. августа 1938. године

У априлу 1936. године, кнегиња Олга и кнез Павле добијају кћерку, Јелисавету.

Кнез Павле је практично је од почетка своје владавине упућивао предлоге Влатку Мачеку, вођи Хрватске сељачке странке, надајући се да ће покренути разговор о хрватском питању. На захтев регента, премијер Милан Стојадиновић и Мачек састали су се у јануару 1937, али Стојадиновић није био вољан попустити. Због тог неуспеха да постигне било какав напредак у решењу хрватског питања, а делимично и због Стојадиновићевог све израженијег про-осовинског става, кнез Павле је сменио Стојадиновића у фебруару 1939.[2] На његово место поставио је Драгишу Цветковића, поверивши му посебно задатак да постигне споразум с Хрватима. Од италијанске окупације Албаније постало је јасно да се не може избећи скоро сигурно мешање Југославије у предстојећи европски рат, па је ово питање постало од виталне важности, јер ако дође рат, незадовољни не-српски народи, нарочито Хрвати, могли би земљи изазвати велике проблеме. Скоро шест месеци трајали су преговори, у убрзани након сазнања да су СССР и Трећи рајх пред потписивањем пакта о ненападању, влада Драгише Цветковића убрзала је преговоре са Хрватима и убрзо, 23. августа, потписан је споразум Цветковић-Мачек о стварању Бановине Хрватске. Централна влада је задржала контролу над спољном политиком, одбраном, спољном трговином, саобраћајем, религијом, рударством, осигурањем и образовном политиком. Бановина Хрватска је добила свој Сабор са седиштем у Загребу и свој буџет.[3]

Кнез Павле је 1. јуна 1939. посетио Берлин, због чега је Хитлер приредио војну параду да остави утисак на Павла. Када је избио Други светски рат, Југославија је прогласила своју независност.[4] Кнез Павле је од самог преузимања одговорности за Краљевину чинио све што је било у његовој моћи да Југославија не буде увучена у рат. То је било супротно интересима политике Велике Британије на Балкану.

У време када се одлучивало о судбини земље, кнез је имао само два избора: да прихвати предлог Адолфа Хитлера за приступање Тројном пакту, или да му се супротстави са ослабљеном армијом. Његова влада и Крунски савет одлучили су се за прву варијанту. Југословенска влада је 25. марта у Бечу потписала приступање Тројном пакт. Прва нота је обавезивала силе Осовине да поштују територијални интегритет и суверенитет Југославије. У другој ноти силе Осовине су обећале да неће тражити од Југославије било какву војну помоћ, а у трећој су обећали да неће тражити од Југославије дозволу да превоз своје војске преко југословенске територије током рата.[5] Приступање Тројном пакту је изазвало бурна негодовања у земљи, војни удар и преузимање власти од краља Петра II, малолетног сина краља Александра.[6] Слабо наоружана и још горе припремљена за рат против неупоредиво јачег непријатеља, Југославија је била окупирана за само једанаест дана.

Егзил[уреди]

Принуђен да оде у егзил, кнез Павле је из Београда отишао са породицом у Грчку, затим у Каиро. После неколико недеља, под будним оком британске обавештајне службе, пресељен је у Најроби (Кенија). Тамо је, што због климе, што због удаљености од света коме је припадао, имао тешкоћа са здрављем. У таквим, нарочито тешким условима живота, породица ће остати све до почетка јуна 1943. године, када ће бити пребачени у Јужну Африку, у Јоханезбург. Издржао је све тешкоће изгнанства, клевету и потврду својих најцрњих слутњи у погледу судбине његове српске отаџбине. Долазак комуниста на власт и забрану повратка. Судбина му се осмехнула тек почетком 1947. године, када су британски краљ Џорџ и краљица Елизабета посетили Јоханезбург и том приликом примили у аудијенцију кнеза Павла и кнегињу Олгу. Са новим пасошем и швајцарском визом стиже у Женеву крајем октобра 1948. године. Убрзо му је било допуштено да посети Енглеску. Поводом смрти краља Џорџа VI, фебруара 1952. године, био је позван у Виндзор и присуствовао је сахрани оданог пријатеља. Наредне године је, као краљевски сродник, позван је и на крунисање британске краљице.

На дан 12. априла 1954. године, велика несрећа задесила је породицу кнеза Павла и кнегиње Олге. У аутомобилском удесу у близини Лондона Кнез Никола је изгубио живот. Кнез Павле никада није прежалио смрт сина.

Поживео је још 22 године, станујући у Паризу. Путовао је мање него раније. Његова љубав за лепе уметности, међутим, не беше пресахла. Пред крај, поклањао је својим омиљеним музејима и галеријама слике, ретке уметнине.

Међу одликовањима кнеза Павла треба издвојити следећа: Орден белог орла III степена, Орден Карађорђеве звезде, дански Орден белог слона, Орден Легије части I реда и Орден подвезице, којим га је британски краљ Џорџ VI одликовао 17. јула 1939. године. Ово је одликовање витешког реда основаног 1348. године, и додељује се за изузетне врлине, у ретким приликама.

Уживао је у својим унуцима, којих је у време његове смрти било седморо.

Кнез Павле Карађорђевић је преминуо 14. септембра 1976. године, у Америчкој болници у Неију, крај Париза. Сахрањен је на гробљу у Лозани, у Швајцарској, одакле је ексхумиран 28. септембра 2012.[7] да би био сахрањен на Опленцу. Посмртни остаци кнеза Павла, кнегиње Олге и њиховог сина кнеза Николе пренети су у Саборну цркву у Београду 4. октобра 2012. око 18 сати, где су остали до 5. октобра у 17. сати[8][9] када су кренули пут Опленца где су сахрањени 6. октобра 2012. уз највише државне почасти. Догађају на Опленцу су присуствовали чланови породице Карађорђевић, као и њихови сродници из других краљевских кућа, скупу се обратио председник Србије Томислав Николић, затим кратко кнегиња Јелисавета Карађорђевић и потом принц Александар II Карађорђевић на српском и на енглеском језику.[10][11][12]

Верослав Ранчић је написао роман „Коначна истина“ о животу породице кнеза Павла, у припремању грађе за ово дело помогла је и принцеза Јелисавета Карађорђевић тако што је опширно одговорила на 186 питања. По том роману написана је истоимена драма.

Кућа у којој је живела породица кнеза Павла у Паризу касније је постала власништво Филипа Цептера.[13]

Рехабилитација[уреди]

За више информација Процес рехабилитације кнеза Павла Карађорђевића

Рехабилитован је одлуком Вишег суда у Београду децембра 2011. године.[14][15]

Преци Павла Карађорђевића, три колена уназад
Павле Карађорђевића Отац:
Арсен Карађорђевић
Деда (по оцу):
Александар Карађорђевић, кнез
Прадеда:
Ђорђе Петровић Карађорђе
Прабаба:
Јелена Јовановић
Баба (по оцу):
Персида Ненадовић
Прадеда:
Јеврем Ненадовић
Прабаба:
Јованка Миловановић
Мајка:
Аурора Павловна Демидова
Деда (по мајци):
Павел Павлович Демидов
Прадеда:
Павел Николајевич Демидов
Прабаба:
Аурора Карамзина
Баба (по мајци):
Елена Петровна Трубецкаја
Прадеда:
Пјотр Никитич Трубецкој
Прабаба:
Елизавета Есперовна Белосељскаја

Породица[уреди]

Родитељи[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Кнез Арсен
Knez Arsen Karađorđević.jpg
16. април 1859. 19. октобар 1938.
грофица Аурора Павловна Демидова 2. новембар/3. новембар 1873. 28. јун 1904.

Супружник[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Кнегиња Олга
Bild 183-E07081.jpg
11. јун 1903. 16. октобар 1997.

Деца[уреди]

име слика датум рођења датум смрти супружник
Кнез Александар
Knez Aleksandar (Pavlov) Karadjodjevic.gif
13. август 1924. Кнегиња Марија; Кнегиња Барбара
Кнез Никола 29. јун 1928. 12. април 1954. није био ожењен
Кнегиња Јелисавета
Knjeginja Jelisaveta Karadjodjevic.jpg
7. април 1936. Хауард Оксенберг; Нил Балфур; Мануел Уљоа Елијас

Државна сахрана 6. октобра 2012[уреди]

Државна сахрана одржана 6. октобра. 2012 године[16] у Цркви Светог Ђорђа на Опленцу где су били сахрањени посмртни остаци Кнеза Павла, Кнегиње Олге и Кнеза Николе, након што су били пренети из Лозане, Швајцарска.

Присутни[уреди]

Српска краљевска породица[уреди]

Велики број чланова династије били су присутни сахрани:

Референце[уреди]

  1. ^ Тајм часопис, 12. децембар 1938., Приступљено 8. 4. 2013.
  2. ^ Tomasevich (1975), стр. 23.
  3. ^ Hoptner (1962), стр. 154.
  4. ^ Hoptner (1962), стр. 167.
  5. ^ Hoptner (1962), стр. 240.
  6. ^ Hoptner (1962), стр. 266.
  7. ^ Лозана: Ексхумирана кнежевска породица („Вечерње новости“, 28. септембар 2012), Приступљено 8. 4. 2013.
  8. ^ Србија дочекала кнеза Павла („Вечерње новости“, 4. октобар 2012), Приступљено 8. 4. 2013.
  9. ^ Посмртни остаци кнеза Павла пренети у Саборну цркву („Блиц“, 4. октобар 2012), Приступљено 8. 4. 2013.
  10. ^ Кнез Павле почива у Србији („Политика“, 6. октобар 2012), Приступљено 8. 4. 2013.
  11. ^ Опленац: Кнез коначно нашао мир међу својима („Вечерње новости“, 6. октобар 2012), Приступљено 8. 4. 2013.
  12. ^ Сахрањен кнез Павле на Опленцу, помирили се Карађорђевићи („Блиц“, 6. октобар 2012), Приступљено 8. 4. 2013.
  13. ^ Marko LOPUŠINA. „Цептерови: Најуспешнији српски пар у Европи („Вечерње новости“, 25. март 2011)“. Novosti.rs Приступљено 27. 2. 2014.. 
  14. ^ Рехабилитација Карађорђевића: кнез Павле није издао („Вечерње новости“, 14. децембар 2011), Приступљено 8. 4. 2013.
  15. ^ Кнез Павле коначно рехабилитован („Прес“, 15. децембар 2011), Приступљено 8. 4. 2013.
  16. ^ Oplenac: Knez konačno našao mir među svojima | Reportaže | Novosti.rs

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :