Korisnik:Mveljovic/pesak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Kriminalističko profilisanje[uredi | uredi izvor]

Tomas Bond
Tomas Bond (1841–1901)

Kriminalističko profilisanje je istražna strategija koju koriste agencije za sprovođenje zakona da identifikuju potencijalne osumnjičene, a detektivi je koriste da povežu slučajeve koje je možda počinio isti prestupnik.[1] Više krivičnih dela može biti povezano sa određenim prestupnikom, a profil se može koristiti za predviđanje budućih radnji identifikovanog prestupnika.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Prvi kriminalni profil su sastavili detektivi Londonske policije, istražujući slučaj Džeka Trboseka (eng. Jack the Ripper), serijskog ubice koji je 1880-ih godina ubio više prostitutki. Policijski hirurg, Tomas Bond (eng. Thomas Bond), upitan je za svoje mišljenje o počiniteljevoj hirurškoj preciznosti i znanju.[2] U svojim beleškama, napisanim 10. novembra 1888. godine, Bond je pomenuo seksualnu prirodu ubistava, pomešanu sa elementima očigledne mizoginije i besa. Bond je takođe pokušao da rekonstruiše ubistvo i, na neki način, interpretira tok misli počinitelja.

Teorija[uredi | uredi izvor]

Psihološko profilisanje se može opisati kao metoda identifikacije osumnjičenih koja nastoji da identifikuje mentalne i emocionalne karakteristike počinioca na osnovu njegovih dela i tragova ostavljenih na mestu zločina.[3]

Postoje dve glavne pretpostavke kada je u pitanju profilisanje prestupnika: doslednost u ponašanju i homologija. Doslednost u ponašanju je pretpostavka da će zločini prestupnika biti slični jedni drugima. Homologija je pretpostavka da su slična krivična dela počinjena od strane sličnih prestupnika.[4][5][6]

Osnovne pretpostavke na koje se oslanja kriminalističko profilisanje, kao što je pretpostavka homologije, su dokazano zastarele sa napretkom psihologije.[7][8] Većina pristupa profilisanju pretpostavlja da je ponašanje prvenstveno određeno ličnošću, a ne konkretnom situacijom i njenim okolnostima, što je pretpostavka koju su psihološka istraživanja prepoznala kao grešku još od 1960-ih.[6][9]

Kriticizam[uredi | uredi izvor]

U 2021. godini, iako je tehnika profilisanja kriminalaca u širokoj upotrebi, postoji veliki nedostatak empirijskog istraživanja ili dokaza koji ukazuju na validnost psihološkog profilisanja u kriminalnim istraživanjima.[10][11] Najoštrije kritike se tiču pouzdanosti, tačnosti i korisnosti kriminalnih profila napravljenih u policijskim istraživanjima. Tokom godina su se čak i uobičajene metode profilisanja menjale i nailazile na brojne kritike zbog često neodređenih definicija koje određuju počiniteljevo ponašanje.

Drugim rečima, ovo može dovesti do loših i varljivih kriminalnih profila jer su bazirani na mišljenima i odlukama donetim na osnovu jednog istraživanja o počinitelju. Istraživanje o efektivnosti profilisanja, sprovedeno 2007. i 2008. godine, rezultovalo je u proglašavanju ove tehnike pseudo-naučnom.[12][13] U to vreme, Malkolm Gladvel (eng. Malcolm Gladwell), novinar Nju Jorkera (eng. The New Yorker), uporedio je kriminalističko profilisanje sa astrologijom.[13]

Neregulisana upotreba

Profesija kriminalističkog profilisanja je veoma neregulisana. Ne postoji nijedno upravno telo koje određuje ko jeste, a ko nije sposoban da se ovom tehnikom bavi, pa tako i iskustvo onih koji se njome bave može izuzetno varirati.[14] Pored odsustva kriterijuma za to šta nekog čini sposobnim da se bavi ovakvim istraživanjem, postoji veoma malo empirijskih dokaza koji ukazuju na njegovu preciznost. Postoji dosta slučajeva u kojima je ova tehnika bila korisna i agencije za sprovođenje zakona je često hvale kao veoma pouzdanu. Međutim, istraživanje je pokazalo da su detektivi zapravo veoma loši u korišćenju ove tehnike. U jednom istraživanju, policajcima su data dva različita kriminalna profila istog počinitelja, ali policajci nisu mogli odlučiti koje je preciznije i smatrali su da oba profila savršeno opisuju krivca, što je ukazalo na postojanje Barnumovog efekta.[15] Takođe, istražiteljeva predstava o tome koji profil je precizniji dosta zavisi od izvora samog profila. Naime, ako je autor profila "ekspert" ili "profesionalac", istražitelj će pre izabrati taj profil nego neki čiji autor nema kredibilitet. Ovo predstavlja veliki problem jer se pokazuje da ne postoji pravi kriterijum po kojem se određuje ko može biti "profesionalni" profiler.[14]

Tipologije[uredi | uredi izvor]

Najčešće korišćena tipologija u profilisanju je kategorizacija mesta zločina, a samim tim i ličnosti počinioca, kao "organizovane" ili "neorganizovane".[9] Ideja o ovakvoj kategorizaciji mesta zločina pripisuje se profileru Federalnog Istražnog Biroa (eng. FBI, u nastavku FBI), Roju Hejzelvudu (eng. Roy Hazelwood).

Tipologija serijskih seksualnih ubistava koju zagovaraju Robert Kepel (eng. Robert Keppel) i Ričard Volter (eng. Richard Walter) kategoriše ih ili kao moć – puno samopouzdanja, moć – uveravanje, bes – uzvraćanje ili bes – uzbuđenje.[9]

Kriminološko profilisanje takođe može biti pre događaja ili posle događaja. Opisno profilisanje počinioca je vrsta naknadnog profilisanja i može se koristiti da spreči da serijski ubica ponovo napadne.[16]

Pristupi[uredi | uredi izvor]

Postoje tri vodeća pristupa u oblasti kriminološkog profilisanja: kriminalno istraživački pristup, klinički pristup i naučno statistički pristup.

Prvi pristup, kriminalno istraživački, koristi policija, tačnije Jedinica za analizu ponašanja (eng. BAU – Behavioral Analysis Unit) u okviru organizacije FBI. Ovaj odeljak pomaže policiji njihovim specijalnim uviđajem i specijalnom procenom kriminalnog čina, analizom prestupnikovog ponašanja tokom vršenja krivičnog dela i analizom interakcija izmedju počinioca krivičnog dela i žrtve tokom vršenja krivičnog dela.[4]

Drugi pristup, klinički, se više fokusira na svaki slučaj kao zasebnu celinu što čini ovaj pristup veoma direktnim i individualnim. Jedan prakticionar je verovao da su svi nasilni zločini nastali kao produkt lošeg odnosa između majke i deteta gde su sve ženske žrtve ustvari majke počinitelja zločina. Ovaj pristup je takođe poznat kao psihodinamičan pistup. Još jedan particionar, izdvojio je sledeće principe profilisanja: prilagođenost situaciji, interaktivnost i refleksivnost. Praćenjem ovih principa profil bi trebao da sadrži nešto što je jedinstveno, bez stereotipa, trebalo bi da je lako razumljiv za sve nivoe inteligencije i svi elementi u profilu bi trebalo da budu povezani i da se uklapaju.

Treći pristup, naučni se u velikoj meri oslanja na multivarijantnu analizu ponašanja i bilo koje druge informacije sa mesta zločina koje bi mogle da ukažu na osobine počinioca. Prema ovom pristupu, elementi profila se razvijaju upoređivanjem rezultata analize sa rezultatima ranije uhvaćenih prestupnika.[4]

Vilson, Linkon i Kocsis su naveli tri glavne paradigme profilisanja: procena dijagnoze, analiza mesta zločina i istraživačka psihologija.[17]

Ainsvort[18] ih je naveo četiri: kliničko profilisanje (sinonim za dijagnostičku procenu), tipološko profilisanje (sinonim za analizu mesta zločina), istraživačka psihologija i geografsko profilisanje.

Postoji pet koraka u profilisanju. Prvi je analiziranje kriminalnog čina i upoređivanje njega sa drugim sličnim prekršajima iz prošlosti.[19] Drugi je duboka analiza mesta zločina. Treći korak je analiza prošlosti žrtve u potrazi za mogućim motivima za krivično delo i bilo kakva povezanost sa izvršiocem tog dela. Četvrti je razmatranje drugih mogućih motiva, dok je peti i finalni korak, razvoj opisa mogućeg počinioca koji se uporedjuje sa prethodno počinjenim delima.

Jedna vrsta kriminalnog profilisanja se odnosi na analizu povezivanjem. Gerard N. Labušan (eng. Gerard N. Labuschagne) definiše ovu vrstu kao oblik analize ponašanja koja se koristi kako bi se utvrdila mogućnost da je niz krivičnih dela počinjen od strane iste osobe.[20] Prikupljanje većeg broja specifičnih i posebnih detalja, modus operandi (MO), rituala ili fantazija koje se ponavljaju kroz više zločina vezanih konkretno za jednu osobu veoma pomaže pri pravljenju osnove za analizu povezivanjem. Modus operandi prestupnika su njegove navike ili sklonosti koje on ispoljava tokom ubistva žrtve. Čest slučaj kod ubistava je da počinilac ostavi neki svoj potpis koji je jedinstvena sličnost u svim ubistvima koje je on počinio. Uglavnom analiza povezivanjem se koristi kada se fizički dokazi kao što je na primer DNK analiza ili nešto slično tome što bi jasno moglo da ukaže na počinilaca, ne mogu prikupiti.

Labušan tvrdi da u prikupljanju i objedinjavanju ovih aspekata prestupnikovih kriminalnih rituala, detektivi moraju da se angažuju u pet postupaka procene: Prvi je prikupljanje podataka sa različitih strana, od više izvora. Drugi je pregled podataka i identifikacija značajnih karakteristika svakog zločina u seriji. Treći je klasifikacija značajnih karakteristika ili kao modus operandi ili ritualne prirode, dok je četvrti upoređivanje kombinacije modus operandi i drugih karakteristika zasnovanih na ritualu ili fantaziji u celoj seriji krivičnih dela kako bi se utvrdilo da li postoji lični pečat počinioca. Peti postupak je sastavljanje pisanog izveštaja koji ističe nalaze prikupljene u postupcima jedan do četiri.[20]

FBI metod

U ovoj metodi ima šest faza koje dovode do formiranja kriminalističkog profila. Te faze su redom profilisanje podataka, modeli procesa odlučivanja, kriminalističko profilisanje, zatim istraga i na samom kraju hapšenje. FBI i BAU primenjuju ove korake kako bi proučavali specifične kategorije zločina kao što su serijska ubistva i finansijski kriminal.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Italijanski psiholog Čezare Lombrozo (eng. Cesare Lombroso) bio je istovremeno i kriminolog, koji je pokušao da klasifikuje kriminalce na osnovu godina, pola, fizičkih osobina, obrazovanja, kao i na osnovu regiona u kojem žive. Upoređivanjem ovih karakteristika bio je u mogućnosti da bolje razume motive za kriminalno ponašanje. Godine 1876. Čezare objavljuje knjigu "Kriminalni čovek" (eng. "The Criminal Man").

Lombrozo je istraživao 383 italijanska zatvorenika. Na osnovu svojih istraživanja, zaključio je da postoje tri tipa kriminalaca. Jedan od tih tipova su, na primer, činili rođeni kriminalci. To su, uglavnom, bili oni koji pate od neke mentalne bolesti. On je u svom istraživanju takođe zaključio da postoje i specifične fizičke osobine koje odvajaju kriminalca od ostalih. Neke od ovih osobina su bile asimetrija lica, problemi sa očima, uši neuobičajene veličine itd.

Kao što je već pomenuto, jedan od prvih kriminalnih profila je sastavljen od strane Tomasa Bonda, policijskog hirurga Londonske policije, 1880. godine. On je u njemu naveo da je ubica morao biti čovek velike fizičke snage, koji je uz sve to odlikovan i smirenošću, kojeg često muče pomisli nasilne i erotične prirode. Takođe je pretpostavio da Džek boluje od satrijaze.[2]

Godine 1912, psiholog iz Lakavone, u Nju Jorku, održao je govor u kojem je analizirao nepoznatog ubicu lokalnog dečaka Džoija Džozefa (eng. Joey Joseph), u novinama nazvan i kao "Ubica sa razglednice" (eng. "The Postcard Killer").[21]

Dr Dadli Šunfild (eng. Dr. Dudley Schoenfeld) je 1933. godine vlastima dostavio svoja predviđanja o ličnosti "kidnapera Lindberške bebe" (eng. "the kidnapper of the Lindbergh baby").[22]

Valter C. Langer (eng. Walter C. Langer) je 1943. godine napravio kriminalni profil Adolfa Hitlera (eng. Adolf Hitler) u kojem je pretpostavio diktatorove reakcije na razne hipotetičke događaje, uključujući i moguć poraz u ratu. Ovo je učinio kao odgovor na zahtev Kancelarije za strateške usluge (eng. United States Office of Strategic Services) SAD. Nakon rata, britanski psiholog, Lionel Havard (eng. Lionel Haward) je, radeći za Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo (eng. Royal Air Force), sastavio listu osobina koje mogu odlikovati ratnog zločinca.

Tehnika profilisanja kriminalaca je u FBI dospela tek 1960ih godina. Na početku se o ovome veoma malo znalo, međutim, uz reklamiranje, ova tehnika je postala popularna i među širim masama. Ovo se ogledalo u činjenici da su se snimali čak i neki filmovi na ovu temu, među kojima su možda najzapaženiji radovi američkog pisca Tomasa Harisa (eng. Thomas Harris), "Kad jaganjci utihnu" (eng. "Silence of the Lambs") i "Lovac na ljude" (eng. "Manhunter"). Međutim, na razviće ove grane je najviše uticalo otvaranje potpuno novog odseka u FBI, Jedinice za analizu ponašanja (eng. Behavioral Analysis Unit) u Kvantiku, u Virdžiniji. Iz ove jedinice su se kasnije razvila dva odseka: Nacionalni centar za analizu nasilnog kriminala (eng. National Center for the Analysis of Violent Crime) i Program za privođenje nasilnih zločina (eng. Violent Criminal Apprehension Program).

U Nju Jorku je, 1956. godine, psihijatar Džejms Brasel (eng. James Brussel) postao veoma popularan nakon objavljivanja profila "Ludog bombardera" Džordža Meteskog (eng. "Mad Bomber" George Metesky) u Nju Jork Tajmsu (eng. New York Times)[23]. Mediji su ga čak nazivali "Šerlokom Holmsom sa kauča". U knjizi "Knjiga slučajeva kriminološkog psihologa" (eng. Casebook of a Crime Psychiatrist), koju je objavio 1968. godine, Brasel napominje kako je predvideo da će bombarder nositi zakopčano odelo, ali mudro izbegava da pomene sva pogrešna predviđanja. Neka predviđanja je čak i izmenio, govoreći da je znao kako će ubica biti Sloven iz Nju Jorka, dok je u svom profilu zapravo rekao kako će se ispostaviti da je ubica rođen i obrazovan u Nemačkoj. Od značajnijih dela, Brasel je 1964. godine takođe profilisao Bostonskog davitelja (eng. Boston Strangler).[23]

Nakon smrti J. Edgara Huvera (eng. J. Edgar Hoover), 1972. godine, u FBI je formirana Jedinica za nauku o ponašanju (eng. Behavioral Science Unit).

Istraživanje serijskih ubica Teda Bandija (eng. Ted Bundy) i "Ubice iz Zelene reke" (eng. Green River Killer) je sprovedeno 1974. godine od strane Roberta Kepela i psihologa Ričarda Valtera. Oni su u svom istraživanju uspeli da izdvoje četiri podtipa nasilnog kriminala, a takođe su razvili i bazu podataka koja je čuvala karakteristike svih nasilnih kriminalnih dela, zarad lakšeg budućeg istraživanja.[24]

Džon Daglas (John Douglas) i Robert Resler (Robert Ressler) su 1978. godine sproveli intervjue sa 36 počinitelja. Ovo je bio temelj za stvaranje Nacionalnog centra za analizu nasilnog kriminala.

Bilten za sprovoćenje zakona (eng. FBI Law Enforcement Bulletin) izdanje iz marta 1980. godine ohrabruje lokalnu policiju da traži profile od FBI-a. Članak "Poslednji ubica" iz ovog izdanja uvodi podelu kriminalaca na "organizovane" i "neorganizovane". Izdanje iz avgusta 1985. godine na ove dve kategorije dodaje i treću, "mešovitu" kategoriju.

Dr Dejvid Kanter (eng. David Canter) je 1985. godine profilisao "Silovatelje sa pruge" (eng. Railway Rapists), Džona Dafija (eng. John Duffy) i Dejvida Mulkahija (eng. David Mulcahy). Dejvid je pomagao policijskim detektivima od sredine 1980-ih godina. Međutim, uvideo je veliko ograničenje tehnike profilisanja kriminalaca, način razmišljanja i uticaj subjektivnog osećaja psihologa koji sprovodi profilisanje. Iz ovih razloga je nešto kasnije, sa jednim od kolega, postao pionir psihološke grane, danas poznate kao istražna psihologija, koja je nastojala da se profilisanju približi sa naučne, objektivne strane.[25]

Priručnik za klasifikaciju zločina (eng. The Crime Classification Manuel) je objavljen 1992. godine i uvodi pojam "kriminalističko-istražna analiza".

Smatra se da je, u 1999. godini, procenat uspešnih profilera bio oko 21%, dok je do 2020. taj procenat porastao na čak 86%.

Popularnost[uredi | uredi izvor]

Profilisanje već godinama postaje sve popularnije i popularnije. Godine 2008., samo 42% slučajeva su rešavani korišćenjem kriminalističokg profilisanja. Već 2019., samo 10 godina kasnije, FBI je uspeo da reši 56% slučajeva koji nisu bili razrešeni te 2008. godine kada se kriminalističko profilisanje nije koristilo u toj meri kao sada.[12]

Profilisanje kao sredstvo koje se koristi u istragama je široko prihvaćeno i u javnosti, kao i u policiji.[7]

U Sjedinjenim Američkim Državama, između 1971. i 1981. godine, FBI je koristio kriminalističko profilisanje u svega 192 zabeležena slučaja. Samo pet godina kasnije, godine 1986. FBI profileri su bili angažovani u 600 slučajeva, što je tri puta više nego u celom, gore navedenom, rasponu od 10 godina. Već od 1996. FBI profileri beleže preko 1000 slučajeva godišnje u kojima su koristili svoje svoje tehnike profilisanja.[9]

U Ujedinjenom Kraljevstvu, 29 kriminalističkih profilera je svoje usluge pružalo 242 puta između 1981. i 1994. godine. Ove brojke se iž godine u godinu polako povećavaju.

Postoje informacije o korišćenju kriminalističkog profilisanja u Švedskoj, Finskoj, Južnoj Africi, Novom Zelandu, Nemačkoj, Kanadi, Irskoj, Maleziji, Rusiji, Zimbabve i Holandiji.[9]

Istraživanja policijskih službenika u Sjedinjenim Američkim Državama, Ujedinjenom Kraljevstvu i Kanadi je pokazalo da velika većina smatra da je kriminalističko profilisanje korisno.[9]

Poznati profileri[uredi | uredi izvor]

Neki od najpoznatijih profilera su: Roj Hejzelvud, koji je profilisao seksualne predatore; Ernst Genat (nem. Ernst Gennat), nemački kriminolog, koji je za berlinsku policiju napravio prvu shemu za profilisanje kriminalaca; Volter Čarls Langer (eng. Walter Charles Langer) je predvideo Hitlerovo ponašanje, kao i konačno samoubistvo nemačkog vođe, Hauard Teten (eng. Howard Teten), koji je radio na slučaju atentata na Martina Lutera Kinga (eng. Martin Luther King Jr.) i Džon E. Daglas (eng. John E. Douglas), koji je istraživao serijska ubistva dece u Atlanti, 80ih godina 20. veka.

Prema BAU, šansa da profil kriminalca dovede do njegovog proglašenja krivim iznosi čak 85%. Bitno je naglasiti da u sudnici postoji jasna razlika između humanih i prirodnih nauka, pri čemu se ovim drugima mnogo više daje na značaju. Upravo zbog ovoga postoje mnogi ljudi koji osuđuju korišćenje profilisanja u sudske svrhe. Međutim, ono se i dan danas veoma uspešno koristi. Mnoge evropske države su ustanovile sopstvene načine pristupa kriminalističkom profilisanju osnivanjem raznih instituta, specijalizovanih za akademska istraživanja. Na primer, Nemačka je 2003. implementirala prvi standard kvaliteta, a nedugo zatim su to učinile i Austrija, Ujedinjeno Kraljevstvo, kao i zemlje Skandinavije. Švajcarska je skoro usvojila sopstveni sistem baziran na kriminalističkom profilisanju, ViCLAS (eng. Violent Crime Linkage Analysis System).[26]

Istraživanje[uredi | uredi izvor]

U pregledu literature koju je napisao Istvud (2006) jedno od istraživanja po imenu Pinicoto i Finkel (1990), zaključuje da obučeni profileri nisu bili ništa bolji u izgradnji preciznog profila od ljudi koji nisu specijalmo obučeni za to. Takođe, istraživanje iz 2000. godine pokazuje da profileri nisu uradili značajno bolji posao pri kreiranju profila od bilo koje grupe ljudi koja je učestvovala u tom istraživanju. Istraživanje izjava datih u profilima prestupnika rađenih za velike slučajeve od 1992. do 2001. godine pokazalo je da „72% uključuje ponavljanje detalja onoga što se dogodilo u prekršaju (činjenične izjave koje su policiji već poznate), upućivanje na kompetentnost profilera ili upozorenja o korišćenju materijala u istrazi“. Preko 80% preostalih izjava, u kojima se govorilo o osobinama počinioca, nije dalo opravdanje za svoj zaključak. Studija iz 2003. godine koja je od dve različite grupe policajaca tražila da ocene koliko tačno profil odgovara opisu uhapšenog prestupnika, pri čemu je jednoj grupi dat opis potpuno izmišljenog prestupnika umesto stvarnog, pokazalo je da je profil ocenjen jednako tačnim u oba slučaja.[27] Nedostaju jasni dokazi o vezi između radnji na mestu zločina (A) i karakteristika prestupnika (B). Istraživanjem iz 2002. godine zaključeno je: "Pojam da se određene konfiguracije demografskih karakteristika mogu predvideti na osnovu procene određenih konfiguracija specifičnog ponašanja koje se dešavaju u kratkoročnim, visoko traumatskim situacijama čini se preambicioznim i malo verovatnim. Stoga, sve dok se takvi procesi ne mogu pouzdano potvrditi , takve tvrdnje treba tretirati sa velikim oprezom u istragama i u potpunosti ih isključiti iz razmatranja na sudu“.[8]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Woodhams, Jessica; Toye, Kirsty (2007). „An empirical test of the assumptions of case linkage and offender profiling with serial commercial robberies.”. Psychology, Public Policy, and Law (na jeziku: engleski). 13 (1): 59—85. ISSN 1939-1528. doi:10.1037/1076-8971.13.1.59. 
  2. ^ a b Skinner, Evans, Keith, Stewart (2013). The Ultimate Jack the Ripper Sourcebook. Little, Brown Book Group. ISBN 978-1472107855. 
  3. ^ Berg, Bruce (2008). Criminal investigation. Boston: McGraw-Hill Higher Education. ISBN 978-0073401249. 
  4. ^ a b v Vettor, Woodhams, Beech, Shannon, Jessica, Anthony (2013). „Offender profiling: A review and critique of the approaches and major assumption”. Journal of Current Issues in Crime, Law and Law Enforcement.: 353—387. 
  5. ^ Goodwill, Alasdair M.; Lehmann, Robert J. B.; Beauregard, Eric; Andrei, Andreea (2016). „An action phase approach to offender profiling”. Legal and Criminological Psychology (na jeziku: engleski). 21 (2): 229—250. doi:10.1111/lcrp.12069. 
  6. ^ a b Chifflet, Pascale (2015). „Questioning the validity of criminal profiling: an evidence-based approach”. Australian & New Zealand Journal of Criminology (na jeziku: engleski). 48 (2): 238—255. ISSN 0004-8658. doi:10.1177/0004865814530732. 
  7. ^ a b Jackson, Craig; Wilson, David; Rana, Baljit Kaur (2011-06-01). „The usefulness of criminal profiling”. Criminal Justice Matters. 84 (1): 6—7. ISSN 0962-7251. doi:10.1080/09627251.2011.576014. 
  8. ^ a b Alison, Laurence; Bennell, Craig; Mokros, Andreas; Ormerod, David (2002). „The personality paradox in offender profiling: A theoretical review of the processes involved in deriving background characteristics from crime scene actions.”. Psychology, Public Policy, and Law (na jeziku: engleski). 8 (1): 115—135. ISSN 1939-1528. doi:10.1037/1076-8971.8.1.115. 
  9. ^ a b v g d đ Snook, Brent; Cullen, Richard M.; Bennell, Craig; Taylor, Paul J.; Gendreau, Paul (2008). „The Criminal Profiling Illusion: What's Behind the Smoke and Mirrors?”. Criminal Justice and Behavior (na jeziku: engleski). 35 (10): 1257—1276. ISSN 0093-8548. doi:10.1177/0093854808321528. 
  10. ^ Fox, Bryanna; Farrington, David P. (2018). „What have we learned from offender profiling? A systematic review and meta-analysis of 40 years of research.”. Psychological Bulletin (na jeziku: engleski). 144 (12): 1247—1274. ISSN 1939-1455. doi:10.1037/bul0000170. 
  11. ^ Ribeiro, Rita Alexandra Brilha; Soeiro, Cristina Branca Bento de Matos (2021-01-01). „Analysing criminal profiling validity: Underlying problems and future directions”. International Journal of Law and Psychiatry (na jeziku: engleski). 74: 101670. ISSN 0160-2527. doi:10.1016/j.ijlp.2020.101670. 
  12. ^ a b Snook, Brent; Eastwood, Joseph; Gendreau, Paul; Goggin, Claire; Cullen, Richard M. (2007). „Taking Stock of Criminal Profiling: A Narrative Review and Meta-Analysis”. Criminal Justice and Behavior (na jeziku: engleski). 34 (4): 437—453. ISSN 0093-8548. doi:10.1177/0093854806296925. 
  13. ^ a b Snook, Brent; Cullen, Richard M.; Bennell, Craig; Taylor, Paul J.; Gendreau, Paul (2008). „The Criminal Profiling Illusion: What's Behind the Smoke and Mirrors?”. Criminal Justice and Behavior (na jeziku: engleski). 35 (10): 1257—1276. ISSN 0093-8548. doi:10.1177/0093854808321528. 
  14. ^ a b Snook, Brent; Cullen, Richard M.; Bennell, Craig; Taylor, Paul J.; Gendreau, Paul (2008). „The Criminal Profiling Illusion: What's Behind the Smoke and Mirrors?”. Criminal Justice and Behavior (na jeziku: engleski). 35 (10): 1257—1276. ISSN 0093-8548. doi:10.1177/0093854808321528. 
  15. ^ Kocsis, Richard N. (2003). „Criminal Psychological Profiling: Validities and Abilities”. International Journal of Offender Therapy and Comparative Criminology (na jeziku: engleski). 47 (2): 126—144. ISSN 0306-624X. doi:10.1177/0306624X03251092. 
  16. ^ Kaufmann, Mareile (2010). Ethnic Profiling and Counter-terrorism: Examples of European Practice and Possible Repercussions. LIT Verlag Münster. str. 16—17. ISBN 978-3643104472. 
  17. ^ Muller, Damon (2000). „Criminal Profiling: Real Science or Just Wishful Thinking?”. Homicide Studies. 4: 234—264. 
  18. ^ Ainsworth, Peter (2001). Offender profiling and crime analysis. Devon Portland, Or: Willan. ISBN 978-1-903240-21-2. 
  19. ^ Fulero, Wrightsman, Solomon, Lawrence. Forensic Psychology. Cengage Learning. ISBN 978-1111804954. 
  20. ^ a b Labuschagne, , Gérard N (01/10/2006). „The use of a linkage analysis as evidence in the conviction of the Newcastle serial murderer, South Africa”. Journal of Investigative Psychology and Offender Profiling. 3: 183—191.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  21. ^ McLaughlin, Vance (2006). The Postcard Killer: The True Story of America's First Profiled Serial Killer and how the Police Brought Him Down. Thunder's Mouth Press. ISBN 978-1560259091. 
  22. ^ Risinger, Loop, Michael, Jeffrey (2002). „Three Card Monte, Monty Hall, Modus Operandi and 'Offender Profiling': Some Lessons of Modern Cognitive Science for the Law of Evidence”. Cardozo Law Review. 2: 193—285. 
  23. ^ a b Egger, Steven A. (1999). „Psychological Profiling: Past, Present, and Future”. Journal of Contemporary Criminal Justice (na jeziku: engleski). 15 (3): 242—261. ISSN 1043-9862. doi:10.1177/1043986299015003003. 
  24. ^ Evans, Colin (1998). The Casebook of Forensic Detection. Science. ISBN 978-1440620539. 
  25. ^ Youngs, Donna; Canter, David (2009). „An emerging research agenda for investigative interviewing: hypotheses from the narrative action system”. Journal of Investigative Psychology and Offender Profiling (na jeziku: engleski). 6 (2): 91—99. doi:10.1002/jip.105. 
  26. ^ „'Mindhunter' Inspiration Revisits Atlanta Child Murders”. Newsweek. 2. 8. 2019. 
  27. ^ Alison, Laurence; Smith, Matthew D.; Morgan, Keith (2003-06-01). „Interpreting the accuracy of offender profiles”. Psychology, Crime & Law. 9 (2): 185—195. ISSN 1068-316X. doi:10.1080/1068316031000116274. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Mveljovic/песак&oldid=25705178”