Корисник:Mveljovic/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Криминалистичко профилисање[уреди | уреди извор]

Томас Бонд
Томас Бонд (1841–1901)

Криминалистичко профилисање је истражна стратегија коју користе агенције за спровођење закона да идентификују потенцијалне осумњичене, а детективи је користе да повежу случајеве које је можда починио исти преступник.[1] Више кривичних дела може бити повезано са одређеним преступником, а профил се може користити за предвиђање будућих радњи идентификованог преступника.

Историја[уреди | уреди извор]

Први криминални профил су саставили детективи Лондонске полиције, истражујући случај Џека Трбосека (енг. Jack the Ripper), серијског убице који је 1880-их година убио више проститутки. Полицијски хирург, Томас Бонд (енг. Thomas Bond), упитан је за своје мишљење о починитељевој хируршкој прецизности и знању.[2] У својим белешкама, написаним 10. новембра 1888. године, Бонд је поменуо сексуалну природу убистава, помешану са елементима очигледне мизогиније и беса. Бонд је такође покушао да реконструише убиство и, на неки начин, интерпретира ток мисли починитеља.

Теорија[уреди | уреди извор]

Психолошко профилисање се може описати као метода идентификације осумњичених која настоји да идентификује менталне и емоционалне карактеристике починиоца на основу његових дела и трагова остављених на месту злочина.[3]

Постоје две главне претпоставке када је у питању профилисање преступника: доследност у понашању и хомологија. Доследност у понашању је претпоставка да ће злочини преступника бити слични једни другима. Хомологија је претпоставка да су слична кривична дела почињена од стране сличних преступника.[4][5][6]

Основне претпоставке на које се ослања криминалистичко профилисање, као што је претпоставка хомологије, су доказано застареле са напретком психологије.[7][8] Већина приступа профилисању претпоставља да је понашање првенствено одређено личношћу, а не конкретном ситуацијом и њеним околностима, што је претпоставка коју су психолошка истраживања препознала као грешку још од 1960-их.[6][9]

Критицизам[уреди | уреди извор]

У 2021. години, иако је техника профилисања криминалаца у широкој употреби, постоји велики недостатак емпиријског истраживања или доказа који указују на валидност психолошког профилисања у криминалним истраживањима.[10][11] Најоштрије критике се тичу поузданости, тачности и корисности криминалних профила направљених у полицијским истраживањима. Током година су се чак и уобичајене методе профилисања мењале и наилазиле на бројне критике због често неодређених дефиниција које одређују починитељево понашање.

Другим речима, ово може довести до лоших и варљивих криминалних профила јер су базирани на мишљенима и одлукама донетим на основу једног истраживања о починитељу. Истраживање о ефективности профилисања, спроведено 2007. и 2008. године, резултовало је у проглашавању ове технике псеудо-научном.[12][13] У то време, Малколм Гладвел (енг. Malcolm Gladwell), новинар Њу Јоркера (енг. The New Yorker), упоредио је криминалистичко профилисање са астрологијом.[13]

Нерегулисана употреба

Професија криминалистичког профилисања је веома нерегулисана. Не постоји ниједно управно тело које одређује ко јесте, а ко није способан да се овом техником бави, па тако и искуство оних који се њоме баве може изузетно варирати.[14] Поред одсуства критеријума за то шта неког чини способним да се бави оваквим истраживањем, постоји веома мало емпиријских доказа који указују на његову прецизност. Постоји доста случајева у којима је ова техника била корисна и агенције за спровођење закона је често хвале као веома поуздану. Међутим, истраживање је показало да су детективи заправо веома лоши у коришћењу ове технике. У једном истраживању, полицајцима су дата два различита криминална профила истог починитеља, али полицајци нису могли одлучити које је прецизније и сматрали су да оба профила савршено описују кривца, што је указало на постојање Барнумовог ефекта.[15] Такође, истражитељева представа о томе који профил је прецизнији доста зависи од извора самог профила. Наиме, ако је аутор профила "експерт" или "професионалац", истражитељ ће пре изабрати тај профил него неки чији аутор нема кредибилитет. Ово представља велики проблем јер се показује да не постоји прави критеријум по којем се одређује ко може бити "професионални" профилер.[14]

Типологије[уреди | уреди извор]

Најчешће коришћена типологија у профилисању је категоризација места злочина, а самим тим и личности починиоца, као "организоване" или "неорганизоване".[9] Идеја о оваквој категоризацији места злочина приписује се профилеру Федералног Истражног Бироа (енг. FBI, у наставку ФБИ), Роју Хејзелвуду (енг. Roy Hazelwood).

Типологија серијских сексуалних убистава коју заговарају Роберт Кепел (енг. Robert Keppel) и Ричард Волтер (енг. Richard Walter) категорише их или као моћ – пуно самопоуздања, моћ – уверавање, бес – узвраћање или бес – узбуђење.[9]

Криминолошко профилисање такође може бити пре догађаја или после догађаја. Описно профилисање починиоца је врста накнадног профилисања и може се користити да спречи да серијски убица поново нападне.[16]

Приступи[уреди | уреди извор]

Постоје три водећа приступа у области криминолошког профилисања: криминално истраживачки приступ, клинички приступ и научно статистички приступ.

Први приступ, криминално истраживачки, користи полиција, тачније Јединица за анализу понашања (енг. BAU – Behavioral Analysis Unit) у оквиру организације ФБИ. Овај одељак помаже полицији њиховим специјалним увиђајем и специјалном проценом криминалног чина, анализом преступниковог понашања током вршења кривичног дела и анализом интеракција измедју починиоца кривичног дела и жртве током вршења кривичног дела.[4]

Други приступ, клинички, се више фокусира на сваки случај као засебну целину што чини овај приступ веома директним и индивидуалним. Један практиционар је веровао да су сви насилни злочини настали као продукт лошег односа између мајке и детета где су све женске жртве уствари мајке починитеља злочина. Овај приступ је такође познат као психодинамичан пиступ. Још један партиционар, издвојио је следеће принципе профилисања: прилагођеност ситуацији, интерактивност и рефлексивност. Праћењем ових принципа профил би требао да садржи нешто што је јединствено, без стереотипа, требало би да је лако разумљив за све нивое интелигенције и сви елементи у профилу би требало да буду повезани и да се уклапају.

Трећи приступ, научни се у великој мери ослања на мултиваријантну анализу понашања и било које друге информације са места злочина које би могле да укажу на особине починиоца. Према овом приступу, елементи профила се развијају упоређивањем резултата анализе са резултатима раније ухваћених преступника.[4]

Вилсон, Линкон и Коцсис су навели три главне парадигме профилисања: процена дијагнозе, анализа места злочина и истраживачка психологија.[17]

Аинсворт[18] их је навео четири: клиничко профилисање (синоним за дијагностичку процену), типолошко профилисање (синоним за анализу места злочина), истраживачка психологија и географско профилисање.

Постоји пет корака у профилисању. Први је анализирање криминалног чина и упоређивање њега са другим сличним прекршајима из прошлости.[19] Други је дубока анализа места злочина. Трећи корак је анализа прошлости жртве у потрази за могућим мотивима за кривично дело и било каква повезаност са извршиоцем тог дела. Четврти је разматрање других могућих мотива, док је пети и финални корак, развој описа могућег починиоца који се упоредјује са претходно почињеним делима.

Једна врста криминалног профилисања се односи на анализу повезивањем. Герард Н. Лабушан (енг. Gerard N. Labuschagne) дефинише ову врсту као облик анализе понашања која се користи како би се утврдила могућност да је низ кривичних дела почињен од стране исте особе.[20] Прикупљање већег броја специфичних и посебних детаља, модус операнди (МО), ритуала или фантазија које се понављају кроз више злочина везаних конкретно за једну особу веома помаже при прављењу основе за анализу повезивањем. Модус операнди преступника су његове навике или склоности које он испољава током убиства жртве. Чест случај код убистава је да починилац остави неки свој потпис који је јединствена сличност у свим убиствима које је он починио. Углавном анализа повезивањем се користи када се физички докази као што је на пример ДНК анализа или нешто слично томе што би јасно могло да укаже на починилаца, не могу прикупити.

Лабушан тврди да у прикупљању и обједињавању ових аспеката преступникових криминалних ритуала, детективи морају да се ангажују у пет поступака процене: Први је прикупљање података са различитих страна, од више извора. Други је преглед података и идентификација значајних карактеристика сваког злочина у серији. Трећи је класификација значајних карактеристика или као модус операнди или ритуалне природе, док је четврти упоређивање комбинације модус операнди и других карактеристика заснованих на ритуалу или фантазији у целој серији кривичних дела како би се утврдило да ли постоји лични печат починиоца. Пети поступак је састављање писаног извештаја који истиче налазе прикупљене у поступцима један до четири.[20]

FBI метод

У овој методи има шест фаза које доводе до формирања криминалистичког профила. Те фазе су редом профилисање података, модели процеса одлучивања, криминалистичко профилисање, затим истрага и на самом крају хапшење. ФБИ и БАУ применјују ове кораке како би проучавали специфичне категорије злочина као што су серијска убиства и финансијски криминал.

Историја[уреди | уреди извор]

Италијански психолог Чезаре Ломброзо (енг. Cesare Lombroso) био је истовремено и криминолог, који је покушао да класификује криминалце на основу година, пола, физичких особина, образовања, као и на основу региона у којем живе. Упоређивањем ових карактеристика био је у могућности да боље разуме мотиве за криминално понашање. Године 1876. Чезаре објављује књигу "Криминални човек" (енг. "The Criminal Man").

Ломброзо је истраживао 383 италијанска затвореника. На основу својих истраживања, закључио је да постоје три типа криминалаца. Један од тих типова су, на пример, чинили рођени криминалци. То су, углавном, били они који пате од неке менталне болести. Он је у свом истраживању такође закључио да постоје и специфичне физичке особине које одвајају криминалца од осталих. Неке од ових особина су биле асиметрија лица, проблеми са очима, уши неуобичајене величине итд.

Као што је већ поменуто, један од првих криминалних профила је састављен од стране Томаса Бонда, полицијског хирурга Лондонске полиције, 1880. године. Он је у њему навео да је убица морао бити човек велике физичке снаге, који је уз све то одликован и смиреношћу, којег често муче помисли насилне и еротичне природе. Такође је претпоставио да Џек болује од сатријазе.[2]

Године 1912, психолог из Лакaвoне, у Њу Јорку, одржао је говор у којем је анализирао непознатог убицу локалног дечака Џоија Џозефа (енг. Joey Joseph), у новинама назван и као "Убица са разгледнице" (енг. "The Postcard Killer").[21]

Др Дадли Шунфилд (енг. Dr. Dudley Schoenfeld) је 1933. године властима доставио своја предвиђања о личности "киднапера Линдбершке бебе" (енг. "the kidnapper of the Lindbergh baby").[22]

Валтер Ц. Лангер (енг. Walter C. Langer) је 1943. године направио криминални профил Адолфа Хитлера (енг. Adolf Hitler) у којем је претпоставио диктаторове реакције на разне хипотетичке догађаје, укључујући и могућ пораз у рату. Ово је учинио као одговор на захтев Канцеларије за стратешке услуге (енг. United States Office of Strategic Services) САД. Након рата, британски психолог, Лионел Хавард (енг. Lionel Haward) је, радећи за Краљевско ратно ваздухопловство (енг. Royal Air Force), саставио листу особина које могу одликовати ратног злочинца.

Техника профилисања криминалаца је у ФБИ доспела тек 1960их година. На почетку се о овоме веома мало знало, међутим, уз рекламирање, ова техника је постала популарна и међу ширим масама. Ово се огледало у чињеници да су се снимали чак и неки филмови на ову тему, међу којима су можда најзапаженији радови америчког писца Томаса Хaриса (енг. Thomas Harris), "Кад јагањци утихну" (енг. "Silence of the Lambs") и "Ловац на људе" (енг. "Manhunter"). Међутим, на развиће ове гране је највише утицало отварање потпуно новог одсека у ФБИ, Јединице за анализу понашања (енг. Behavioral Analysis Unit) у Квантику, у Вирџинији. Из ове јединице су се касније развила два одсека: Национални центар за анализу насилног криминала (енг. National Center for the Analysis of Violent Crime) и Програм за привођење насилних злочина (енг. Violent Criminal Apprehension Program).

У Њу Јорку је, 1956. године, психијатар Џејмс Брасел (енг. James Brussel) постао веома популаран након објављивања профила "Лудог бомбардера" Џорџа Метеског (енг. "Mad Bomber" George Metesky) у Њу Јорк Тајмсу (енг. New York Times)[23]. Медији су га чак називали "Шерлоком Холмсом са кауча". У књизи "Књига случајева криминолошког психолога" (енг. Casebook of a Crime Psychiatrist), коју је објавио 1968. године, Брасел напомиње како је предвидео да ће бомбардер носити закопчано одело, али мудро избегава да помене сва погрешна предвиђања. Нека предвиђања је чак и изменио, говорећи да је знао како ће убица бити Словен из Њу Јорка, док је у свом профилу заправо рекао како ће се испоставити да је убица рођен и образован у Немачкој. Од значајнијих дела, Брасел је 1964. године такође профилисао Бостонског давитеља (енг. Boston Strangler).[23]

Након смрти Ј. Едгара Хувера (енг. J. Edgar Hoover), 1972. године, у ФБИ је формирана Јединица за науку о понашању (енг. Behavioral Science Unit).

Истраживање серијских убица Теда Бандија (енг. Ted Bundy) и "Убице из Зелене реке" (енг. Green River Killer) је спроведено 1974. године од стране Роберта Кепела и психолога Ричарда Валтера. Они су у свом истраживању успели да издвоје четири подтипа насилног криминала, а такође су развили и базу података која је чувала карактеристике свих насилних криминалних дела, зарад лакшег будућег истраживања.[24]

Џон Даглас (John Douglas) и Роберт Реслер (Robert Ressler) су 1978. године спровели интервјуе са 36 починитеља. Ово је био темељ за стварање Националног центра за анализу насилног криминала.

Билтен за спровоћење закона (енг. FBI Law Enforcement Bulletin) издање из марта 1980. године охрабрује локалну полицију да тражи профиле од ФБИ-а. Чланак "Последњи убица" из овог издања уводи поделу криминалаца на "организоване" и "неорганизоване". Издање из августа 1985. године на ове две категорије додаје и трећу, "мешовиту" категорију.

Др Дејвид Кантер (енг. David Canter) је 1985. године профилисао "Силоватеље са пруге" (енг. Railway Rapists), Џона Дафија (енг. John Duffy) и Дејвида Мулкахија (енг. David Mulcahy). Дејвид је помагао полицијским детективима од средине 1980-их година. Међутим, увидео је велико ограничење технике профилисања криминалаца, начин размишљања и утицај субјективног осећаја психолога који спроводи профилисање. Из ових разлога је нешто касније, са једним од колега, постао пионир психолошке гране, данас познате као истражна психологија, која је настојала да се профилисању приближи са научне, објективне стране.[25]

Приручник за класификацију злочина (енг. The Crime Classification Manuel) је објављен 1992. године и уводи појам "криминалистичко-истражна анализа".

Сматра се да је, у 1999. години, проценат успешних профилера био око 21%, док је до 2020. тај проценат порастао на чак 86%.

Популарност[уреди | уреди извор]

Профилисање већ годинама постаје све популарније и популарније. Године 2008., само 42% случајева су решавани коришћењем криминалистичокг профилисања. Већ 2019., само 10 година касније, ФБИ је успео да реши 56% случајева који нису били разрешени те 2008. године када се криминалистичко профилисање није користило у тој мери као сада.[12]

Профилисање као средство које се користи у истрагама је широко прихваћено и у јавности, као и у полицији.[7]

У Сједињеним Америчким Државама, између 1971. и 1981. године, ФБИ је користио криминалистичко профилисање у свега 192 забележена случаја. Само пет година касније, године 1986. ФБИ профилери су били ангажовани у 600 случајева, што је три пута више него у целом, горе наведеном, распону од 10 година. Већ од 1996. ФБИ профилери бележе преко 1000 случајева годишње у којима су користили своје своје технике профилисања.[9]

У Уједињеном Краљевству, 29 криминалистичких профилера је своје услуге пружало 242 пута између 1981. и 1994. године. Ове бројке се иж године у годину полако повећавају.

Постоје информације о коришћењу криминалистичког профилисања у Шведској, Финској, Јужној Африци, Новом Зеланду, Немачкој, Канади, Ирској, Малезији, Русији, Зимбабве и Холандији.[9]

Истраживања полицијских службеника у Сједињеним Америчким Државама, Уједињеном Краљевству и Канади је показало да велика већина сматра да је криминалистичко профилисање корисно.[9]

Познати профилери[уреди | уреди извор]

Неки од најпознатијих профилера су: Рој Хејзелвуд, који је профилисао сексуалне предаторе; Ернст Генат (нем. Ernst Gennat), немачки криминолог, који је за берлинску полицију направио прву схему за профилисање криминалаца; Волтер Чарлс Лангер (енг. Walter Charles Langer) је предвидео Хитлерово понашање, као и коначно самоубиство немачког вође, Хауард Тетен (енг. Howard Teten), који је радио на случају атентата на Мартина Лутера Кинга (енг. Martin Luther King Jr.) и Џон Е. Даглас (енг. John E. Douglas), који је истраживао серијска убиства деце у Атланти, 80их година 20. века.

Према БАУ, шанса да профил криминалца доведе до његовог проглашења кривим износи чак 85%. Битно је нагласити да у судници постоји јасна разлика између хуманих и природних наука, при чему се овим другима много више даје на значају. Управо због овога постоје многи људи који осуђују коришћење профилисања у судске сврхе. Међутим, оно се и дан данас веома успешно користи. Многе европске државе су установиле сопствене начине приступа криминалистичком профилисању оснивањем разних института, специјализованих за академска истраживања. На пример, Немачка је 2003. имплементирала први стандард квалитета, а недуго затим су то учиниле и Аустрија, Уједињено Краљевство, као и земље Скандинавије. Швајцарска је скоро усвојила сопствени систем базиран на криминалистичком профилисању, ViCLAS (енг. Violent Crime Linkage Analysis System).[26]

Истраживање[уреди | уреди извор]

У прегледу литературе коју је написао Иствуд (2006) једно од истраживања по имену Пиницото и Финкел (1990), закључује да обучени профилери нису били ништа бољи у изградњи прецизног профила од људи који нису специјалмо обучени за то. Такође, истраживање из 2000. године показује да профилери нису урадили значајно болји посао при креирању профила од било које групе људи која је учествовала у том истраживању. Истраживање изјава датих у профилима преступника рађених за велике случајеве од 1992. до 2001. године показало је да „72% укључује понављање детаља онога што се догодило у прекршају (чињеничне изјаве које су полицији већ познате), упућивање на компетентност профилера или упозорења о коришћењу материјала у истрази“. Преко 80% преосталих изјава, у којима се говорило о особинама починиоца, није дало оправдање за свој закључак. Студија из 2003. године која је од две различите групе полицајаца тражила да оцене колико тачно профил одговара опису ухапшеног преступника, при чему је једној групи дат опис потпуно измишљеног преступника уместо стварног, показало је да је профил оцењен једнако тачним у оба случаја.[27] Недостају јасни докази о вези између радњи на месту злочина (А) и карактеристика преступника (Б). Истраживањем из 2002. године закључено је: "Појам да се одређене конфигурације демографских карактеристика могу предвидети на основу процене одређених конфигурација специфичног понашања које се дешавају у краткорочним, високо трауматским ситуацијама чини се преамбициозним и мало вероватним. Стога, све док се такви процеси не могу поуздано потврдити , такве тврдње треба третирати са великим опрезом у истрагама и у потпуности их искључити из разматрања на суду“.[8]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Woodhams, Jessica; Toye, Kirsty (2007). „An empirical test of the assumptions of case linkage and offender profiling with serial commercial robberies.”. Psychology, Public Policy, and Law (на језику: енглески). 13 (1): 59—85. ISSN 1939-1528. doi:10.1037/1076-8971.13.1.59. 
  2. ^ а б Skinner, Evans, Keith, Stewart (2013). The Ultimate Jack the Ripper Sourcebook. Little, Brown Book Group. ISBN 978-1472107855. 
  3. ^ Berg, Bruce (2008). Criminal investigation. Boston: McGraw-Hill Higher Education. ISBN 978-0073401249. 
  4. ^ а б в Vettor, Woodhams, Beech, Shannon, Jessica, Anthony (2013). „Offender profiling: A review and critique of the approaches and major assumption”. Journal of Current Issues in Crime, Law and Law Enforcement.: 353—387. 
  5. ^ Goodwill, Alasdair M.; Lehmann, Robert J. B.; Beauregard, Eric; Andrei, Andreea (2016). „An action phase approach to offender profiling”. Legal and Criminological Psychology (на језику: енглески). 21 (2): 229—250. doi:10.1111/lcrp.12069. 
  6. ^ а б Chifflet, Pascale (2015). „Questioning the validity of criminal profiling: an evidence-based approach”. Australian & New Zealand Journal of Criminology (на језику: енглески). 48 (2): 238—255. ISSN 0004-8658. doi:10.1177/0004865814530732. 
  7. ^ а б Jackson, Craig; Wilson, David; Rana, Baljit Kaur (2011-06-01). „The usefulness of criminal profiling”. Criminal Justice Matters. 84 (1): 6—7. ISSN 0962-7251. doi:10.1080/09627251.2011.576014. 
  8. ^ а б Alison, Laurence; Bennell, Craig; Mokros, Andreas; Ormerod, David (2002). „The personality paradox in offender profiling: A theoretical review of the processes involved in deriving background characteristics from crime scene actions.”. Psychology, Public Policy, and Law (на језику: енглески). 8 (1): 115—135. ISSN 1939-1528. doi:10.1037/1076-8971.8.1.115. 
  9. ^ а б в г д ђ Snook, Brent; Cullen, Richard M.; Bennell, Craig; Taylor, Paul J.; Gendreau, Paul (2008). „The Criminal Profiling Illusion: What's Behind the Smoke and Mirrors?”. Criminal Justice and Behavior (на језику: енглески). 35 (10): 1257—1276. ISSN 0093-8548. doi:10.1177/0093854808321528. 
  10. ^ Fox, Bryanna; Farrington, David P. (2018). „What have we learned from offender profiling? A systematic review and meta-analysis of 40 years of research.”. Psychological Bulletin (на језику: енглески). 144 (12): 1247—1274. ISSN 1939-1455. doi:10.1037/bul0000170. 
  11. ^ Ribeiro, Rita Alexandra Brilha; Soeiro, Cristina Branca Bento de Matos (2021-01-01). „Analysing criminal profiling validity: Underlying problems and future directions”. International Journal of Law and Psychiatry (на језику: енглески). 74: 101670. ISSN 0160-2527. doi:10.1016/j.ijlp.2020.101670. 
  12. ^ а б Snook, Brent; Eastwood, Joseph; Gendreau, Paul; Goggin, Claire; Cullen, Richard M. (2007). „Taking Stock of Criminal Profiling: A Narrative Review and Meta-Analysis”. Criminal Justice and Behavior (на језику: енглески). 34 (4): 437—453. ISSN 0093-8548. doi:10.1177/0093854806296925. 
  13. ^ а б Snook, Brent; Cullen, Richard M.; Bennell, Craig; Taylor, Paul J.; Gendreau, Paul (2008). „The Criminal Profiling Illusion: What's Behind the Smoke and Mirrors?”. Criminal Justice and Behavior (на језику: енглески). 35 (10): 1257—1276. ISSN 0093-8548. doi:10.1177/0093854808321528. 
  14. ^ а б Snook, Brent; Cullen, Richard M.; Bennell, Craig; Taylor, Paul J.; Gendreau, Paul (2008). „The Criminal Profiling Illusion: What's Behind the Smoke and Mirrors?”. Criminal Justice and Behavior (на језику: енглески). 35 (10): 1257—1276. ISSN 0093-8548. doi:10.1177/0093854808321528. 
  15. ^ Kocsis, Richard N. (2003). „Criminal Psychological Profiling: Validities and Abilities”. International Journal of Offender Therapy and Comparative Criminology (на језику: енглески). 47 (2): 126—144. ISSN 0306-624X. doi:10.1177/0306624X03251092. 
  16. ^ Kaufmann, Mareile (2010). Ethnic Profiling and Counter-terrorism: Examples of European Practice and Possible Repercussions. LIT Verlag Münster. стр. 16—17. ISBN 978-3643104472. 
  17. ^ Muller, Damon (2000). „Criminal Profiling: Real Science or Just Wishful Thinking?”. Homicide Studies. 4: 234—264. 
  18. ^ Ainsworth, Peter (2001). Offender profiling and crime analysis. Devon Portland, Or: Willan. ISBN 978-1-903240-21-2. 
  19. ^ Fulero, Wrightsman, Solomon, Lawrence. Forensic Psychology. Cengage Learning. ISBN 978-1111804954. 
  20. ^ а б Labuschagne, , Gérard N (01/10/2006). „The use of a linkage analysis as evidence in the conviction of the Newcastle serial murderer, South Africa”. Journal of Investigative Psychology and Offender Profiling. 3: 183—191.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  21. ^ McLaughlin, Vance (2006). The Postcard Killer: The True Story of America's First Profiled Serial Killer and how the Police Brought Him Down. Thunder's Mouth Press. ISBN 978-1560259091. 
  22. ^ Risinger, Loop, Michael, Jeffrey (2002). „Three Card Monte, Monty Hall, Modus Operandi and 'Offender Profiling': Some Lessons of Modern Cognitive Science for the Law of Evidence”. Cardozo Law Review. 2: 193—285. 
  23. ^ а б Egger, Steven A. (1999). „Psychological Profiling: Past, Present, and Future”. Journal of Contemporary Criminal Justice (на језику: енглески). 15 (3): 242—261. ISSN 1043-9862. doi:10.1177/1043986299015003003. 
  24. ^ Evans, Colin (1998). The Casebook of Forensic Detection. Science. ISBN 978-1440620539. 
  25. ^ Youngs, Donna; Canter, David (2009). „An emerging research agenda for investigative interviewing: hypotheses from the narrative action system”. Journal of Investigative Psychology and Offender Profiling (на језику: енглески). 6 (2): 91—99. doi:10.1002/jip.105. 
  26. ^ „'Mindhunter' Inspiration Revisits Atlanta Child Murders”. Newsweek. 2. 8. 2019. 
  27. ^ Alison, Laurence; Smith, Matthew D.; Morgan, Keith (2003-06-01). „Interpreting the accuracy of offender profiles”. Psychology, Crime & Law. 9 (2): 185—195. ISSN 1068-316X. doi:10.1080/1068316031000116274. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Mveljovic/песак&oldid=25705178”