Кроз тамно огледало

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kroz tamno ogledalo
Izvorni naslovThrough a Glass Darkly
Žanrporodična drama
RežijaIngmar Bergman
ScenarioIngmar Bergman
ProducentAllan Ekelund
Glavne ulogeHarriet Andersson
Gunnar Björnstrand
Max von Sydow
Lars Passgård
MuzikaErik Nordgren
Johann Sebastian Bach
Direktor
fotografije		Sven Nikvist
Producentska
kuća		Ulla Ryghe
DistributerJanus Films
Godina1961.
Trajanje91 minuta
ZemljaŠvedska
Jezikšvedski jezik

Film Kroz tamno staklo (originalan naslov na švedskom jeziku Såsom i en spegel, bukvalan prevod „Kao u ogledalu“) je švedski dramski film iz 1961. godine koji je napisao i režirao Ingmar Bergman, a u kojem glavne uloge tumače Harijet Anderson, Gunar Bjornstrand, Maks fon Sidov i Lars Pasgard. Film govori o shizofreničnoj mladoj ženi (Anderson) koja odmara na udaljenom ostrvu sa svojim mužem (fon Sidov), ocem romanopiscem (Bjornstrand) i frustriranim mlađim bratom (Pasgard).

Bergman je strukturirao film kao predstavu u tri čina, oslanjajući se na svoja lična iskustva i odnose. Film je bio njegov prvi od nekoliko snimljenih na ostrvu Foro severno od ostrva Gotland, po preporuci snimatelja Svena Nikvista. Partitura uključuje muziku Johana Sebastijana Baha. Teme koje se istražuju uključuju izjednačavanje Boga sa ljubavlju, eksploataciju u umetnosti, psihozu i seksualnost.

Film Kroz tamno ogledalo je dobio pozitivne kritike, posebno za Andersonov nastup, i osvojio Oskara za najbolji film na stranom jeziku. Usledili su Bergmanovi tematski povezani filmovi iz 1963. godine Winter Light i The Silence.

Radnja filma[uredi | uredi izvor]

Radnja filma se odvija u periodu od 24 časa dok četiri člana porodice odlaze na odmor na udaljeno ostrvo, ubrzo nakon što je jedna od njih, Karin, puštena iz azila u kojem je lečena od shizofrenije. Karin muž Martin (fon Sidov), ugledni lekar, govori njenom ocu Davidu (Bjornstrand) da je Karinina bolest skoro neizlečiva. U međuvremenu, Minus (Pasgard), Karinin 17-godišnji brat, kaže Karin da bi želeo da ima pravi razgovor sa svojim ocem i da se oseća lišeno očeve naklonosti. Dejvid je romanopisac koji pati od "autorska blokade" koji se upravo vratio sa dugog putovanja u inostranstvo. On najavljuje da će ponovo otići za mesec dana, iako je obećao da će ostati. Ostali za njega izvode predstavu koju je napisao Minus. Dejvid, glumeći odobravanje komada, vređa se jer se predstava može protumačiti kao napad na njegov lik.

Te noći, nakon što je odbacila Martinove erotske uvertire, Karin se budi i prati zvuk sirene za maglu do tavana. Ona se onesvesti nakon epizode ​​u kojoj čuje glasove iza oljuštenih tapeta. Ona tada ulazi u Davidovu sobu i gleda kroz njegov sto i pronalazi njegov dnevnik, videći njegov opis njene bolesti kao neizlečivu. Ona otkriva njegovu bešćutnu želju da zabeleži detalje njenog pogoršanja. Sledećeg jutra, David i Martin, dok pecaju, sukobljavaju se oko Karin. Martin optužuje Dejvida da je žrtvovao svoju ćerku za svoju umetnost i da je zaokupljen samim sobom, bešćutan, kukavički i lažan. David izbegava, ali priznaje da je mnogo toga što Martin kaže istina. David kaže da je nedavno pokušao da se ubije vozeći se preko litice, ali ga je spasio neispravan menjač. Kaže da je nakon toga otkrio da voli Karin, Minusa i Martina i to mu daje nadu. U međuvremenu, Karin priča Minus o svojim epizodama, i da čeka da se Bog pojavi iza tapeta na tavanu. Minus je pomalo seksualno frustriran, a Karin ga zadirkuje, još više nakon što otkrije da on krije pornografski časopis. Kasnije, na plaži, kada Karin vidi da dolazi oluja, naleće na razoreni brod i stisne se u strahu. Minus joj ide i oni se upuštaju u incestuozne seksualne aktivnosti.

Minus govori ostalim muškarcima o incidentu na brodu i Martin poziva hitnu pomoć. Karin traži da razgovara sa ocem nasamo. Ona priznaje svoje loše ponašanje prema Martinu i Minusu, rekavši da joj je neki glas rekao da se tako ponaša i da takođe pretraži Dejvidov sto. Ona kaže Dejvidu da bi volela da ostane u bolnici, jer ne može da ide napred-nazad između dve stvarnosti, već mora da izabere jednu. Dok se pakuju za odlazak u bolnicu, ona trči na tavan gde Martin i Dejvid posmatraju njene postupke. Ona kaže da će Bog izaći kroz vrata ormana i traži od muža da joj dozvoli da uživa u ovom trenutku. Ona se fiksira na pukotinu u zidu iz koje izlazi pauk. Hitna pomoć, helikopter, prolete pored prozora, praveći veliku buku i drmajući vrata. Karin se nestrpljivo kreće prema vratima, ali onda pobegne od njih, uplašena, i upadne u paniku. Karin nestaje i, ponovo se pojavljuje u ludilu, dobija sedativ. Kada stoji, govori im o Bogu: pauku zlog lica koji je pokušao da prodre u nju. Pogledala je u Božje oči, i one su bile „hladne i mirne“, a kada Bog nije uspeo da prodre u nju, povukao se na zid. „Videla sam Boga“, najavljuje ona.

Karin i Martin odlaze helikopterom. Minus govori ocu da se plaši, jer kada ga je Karin zgrabila u brodu, on je počeo da halucinira. Pita oca da li može tako da preživi. David mu kaže da može ako ima „nečega da se drži“. On kaže Minusu o sopstvenoj nadi: ljubavi. David i njegov sin razgovaraju o konceptu ljubavi u vezi sa Bogom i nalaze utehu u ideji da njihova sopstvena ljubav može pomoći u održavanju Karin. Minus je zahvalan i zadivljen što je konačno imao pravi razgovor sa ocem izgovarajući: „Tata mi se obratio“.

Uloge[uredi | uredi izvor]

  • Harriet Andersson kao Karin
  • Gunnar Björnstrand kao David
  • Max von Sydow kao Martin
  • Lars Passgård kao Minus

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Razvoj[uredi | uredi izvor]

Bergmanov odnos sa svojom suprugom Käbi Laretei uticao je na film, koji je posvetio njoj.

Nakon što je Ingmar Bergman zabeležio svoje ideje za film u svom dnevniku, oslanjajući se na svoja lična iskustva u planiranju susreta i pomirenja sa svojim roditeljima Karin i Erikom Bergmanom, [1] Ingmar je napisao scenario na ostrvu Tore u stokholmskom arhipelagu.[2] Zamišljao ju je kao predstavu u tri čina, gde glumci služe kao „ogledalski paneli“, prikazujući istu stvar iz različitih uglova.[3] Ovo je dovelo do toga da je fraza iz biblijskog odlomka 1. Korinćanima 13 korišćena kao naslov filma.[3]

Bergman je tvrdio da je inspiracija za lik Karin bila žena sa kojom je živeo kada je bio mlađi. Izjavio je da je čula glasove koji joj govore da radi stvari.[4] Scena u kojoj David opisuje svoj pokušaj samoubistva takođe je inspirisana Bergmanovim pokušajem iz stvarnog života u Švajcarskoj, pre nego što je snimio Osmeh letnje noći 1955. godine.[5] Bergman je objasnio da sam se „dok sam pripremao film zainteresovao za ljudsku dramu koja okružuje drugo ljudsko biće koje je zaista bilo u procesu izmicanja“.[6] On je takođe nazvao svoj scenario „očajničkim pokušajem da predstavi jednostavnu filozofiju: Bog je ljubav, a ljubav je Bog“.[7] Bergman je kasnije požalio da tu poruku nema istine,[8] i priznao da je optimistični epilog „labavo zakačen na kraj“, zbog čega se osećao „bolesno“ kada se kasnije suočio s njim.[9] Dodao je da sam se „dotakao božanskog koncepta koji je stvaran, ali onda sam po njemu razmazao difuzni furnir ljubavi“.[9]

Audicija[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Harriet Andersson ... Karin
Gunnar Björnstrand ... David
Max von Sydow ... Martin
Lars Passgård ... Minus

U skladu sa svojom idejom da je film „kamerna predstava“ po uzoru na delo Augusta Strindberga, Bergman je svoju glumačku ekipu nazvao „gudačkim kvartetom“.[10] Bergman je Andersonovoj poslala scenario, a Andersson je u početku odbila, rekavši da bi joj uloga bila previše izazovna. Rekla je da je Bergman odgovorio sa „Nemoj da me seriš!“[11] Da bi se pripremila, Andersson je kontaktirala medicinsku sestru da razgovara o šizofreniji.[11] U to vreme, Lars Pasgard je bio glumac početnik.[12]

Lokacije snimanja filma[uredi | uredi izvor]

Kinematograf Sven Nykvist i reditelj Ingmar Bergman snimaju film Kroz tamno staklo.

Film je snimljen na ostrvu Foro, po preporuci kinematografa Svena Nikvista.[2] Bio je to Bergmanov prvi film snimljen tamo, gde će snimiti još nekoliko.[13] Nikvist je razvio svoj stil sa filmom, koristeći nekoliko pokreta kamere.[13] Reditelj i snimatelj su vodili veoma ozbiljne razgovore u kojima su ponovo razmišljali o tome kako treba koristiti osvetljenje.[14] Nikvist i Bergman su takođe planirali da naprave film Kroz tamno ogledalo kao svoju prvu filmsku saradnju u boji, ali su bili nezadovoljni izgledom snimaka u boji koje su testirali.[6] Film se oslanja na prirodne zvuke kako bi preneo tišinu u živote likova, a muzika na violončelu posle scene incesta je izuzetak.[15] U filmu su korišćene četiri interpretacije Sarabande iz Svite br. 2 u d-molu za violončelo iz Šest svita za violončelo solo, BVV 1008 Johana Sebastijana Baha, a sve ih je obezbedio danski violončelista Erling Blondal Bengtson.[16]

Izdanje[uredi | uredi izvor]

U Švedskoj, film je objavio SF Studios 16. oktobra 1961. godine.[17] Film je takođe prikazan na 12. Berlinskom međunarodnom filmskom festivalu tokom juna i jula 1962.[18] Janus Films je pokrenuo američko prikazivanje filma u Njujorku 13. marta 1962. godine, odloživši ga dok ne budu objavljeni finalisti za Oskara za najbolji film na stranom jeziku. Janus je takođe promovisao svoju kampanju za Oskara prikazivanjem za članove Akademije u Los Anđelesu pre glasanja.[12] 19. avgusta 2003. godine, The Criterion Collection je objavila film na DVD-u u Regionu 1, zajedno sa Begmanovim filmovima Winter Light i The Silence i Vilgot Sjöman dokumentarac Ingmar Bergman Makes a Movie.[19] The Criterion Collection je 20. novembra 2018. uključio Blu-rai verziju, zajedno sa 38 drugih Bergmanovih filmova, u Ingmar Bergman's Cinema u Regionu A[[1]].[20]

Prijem filma[uredi | uredi izvor]

Kritički prijem[uredi | uredi izvor]

Brojni kritičari pohvalili su izvođenje Harriet Andersson.

U Švedskoj je film dobio pozitivne kritike za svoje likove, minimalistički scenario i izvedbu Harijet Anderson.[21] Osoblje časopisa Varajeti je opisalo film Kroz tamno ogledalo kao "Nije prijatan film, odličan je".[22] Recenzija u časopisu Time ga je pohvalila kao „jednu od najboljih i svakako najzrelijih kreacija Ingmara Bergmana“.[23] U Njujork tajms-u, Bosley Crowther je nazvao film „čvrsto konstruisan i izrazito realističan“, a za Harijet Andersonovu je napisano „prekrasno izražava opsjednuću svest, agoniju ludila, koji pokreću devojku“.[24] Američki kritičar Brendan Gill nazvao je Andersonovu „skoro savršenom“.[24] Britanski kritičar Tom Milne napisao je da je, uprkos konceptu koji sugeriše „teškoću i samomučenje“, film je „topao i veoma kontrolisan“, a Andersonova je briljantna.[25] Kritičar The New Republic Stenli Kaufman, nazivajući je „strindbergovskom studijom u mentalnim mukama“, napisao je da su njene scene „zadivljujuće“, a da je Andersonova „oštra, opkoljena, nestalna“.[26] Film je zauzeo 8. mesto na listi 10 najboljih filmova godine fransuskog filmskog časopisa Cahiers du Cinéma 1962. godine.[27] Godine 1996. film Kroz tamno ogledalo je uvršten u časopis Movilajn Magazin "100 najboljih stranih filmova".[28]

Veliki deo kritika se fokusirao na kraj, gde likovi izgledaju preterano smireni uprkos gubitku Karin, a Bog je jednostavno izjednačen sa ljubavlju.[15] Godine 2008., Rodžer Ibert je dodao film na svoju listu velikih filmova, impresioniran Nikvistovim osvetljenjem i zaključivši da smo „zapanjeni Bergmanovom dubokom zabrinutošću da ljudi vide svet kao kroz staklo, mračno, i da nisu u stanju da percipiraju njegovo značenje“.[29] U svom filmskom vodiču iz 2014.. godine, Leonard Maltin je filmu dao tri i po zvezdice, opisavši ga kao „Ćudljivu evokativnu priču o ludilu“.[30] Film ima 100% rejting na Rotten Tomatoes, na osnovu 27 recenzija, sa ponderisanim prosekom od 8,70/10.[31]

Nagrade i počasti[uredi | uredi izvor]

Film je 1962. osvojio Oskara za najbolji film na stranom jeziku[32], što je drugu godinu zaredom da je Bergman osvojio nagradu, nakon Devičanskog proleća 1961. godine.[33] Harijet Anderson je prisustvovala ceremoniji prihvatanja Oskara u Bergmanovo ime.[6] Film je takođe bio u konkurenciji za nagradu Zlatni medved na 12. Berlinskom međunarodnom filmskom festivalu.[18]

Nagrada Datum ceremonije Kategorija Dobitnici Rezultat Ref(s)
Academy Awards 9. april 1962. Best Foreign Language Film Ingmar Bergman Osvojeno [32]
8. april 1963. Best Original Screenplay Nominacija [34]
BAFTA Awards 1963 Best Film Through a Glass Darkly Nominacija [35]
Best Foreign Actress Harriet Andersson Nominacija
National Board of Review 21. decembar 1962. Top Foreign Films Through a Glass Darkly Osvojeno [36]

Teme[uredi | uredi izvor]

Žanr „porodične drame“ je jedan analitički pristup, pri čemu akademik Frenk Gado spominje Minus kao „svest“ ovog prikaza porodice.[4] Napet odnos između članova porodice otkriva se u sceni obroka, gde su Davidova deca zaprepašćena njegovim namerama da ode ubrzo po povratku u porodicu, čime se umanjuje radost te prilike.[37] Minus izražava želju: „Voleo bih da mogu samo jednom da razgovaram sa tatom“.[38] Minusova igra otkriva i sukobe. Gado je napisao da se priča u priči odvija u kapeli Svete Terezije Avilske, pri čemu je Sveta Terezija ​​koristila „unutrašnji zamak“ kao simbol duše.[4] Iako je izgledao kao "gotička glupost", Gado je tvrdio da je Minus pokušavao da kaže Davidu da mu je uvek nedostajalo veličine kao pisac, i da Minusov lik koristi umetnost da objasni svoje promašaje u ljubavi, na sličan način kao i David povlači se pisanju kako bi izbegao da bude sa Karin. Gado je dalje tvrdio da Davidov povez preko očiju pre nastupa znači da se njegove oči otvaraju prema stvarnosti.[39]

Činjenica da David planira da koristi Karinino stanje kao izvor za svoje pisanje stvara „portret umetnika kao šarlatana, bezveze i bezdušnog eksploatatora“, napisao je esejista Piter Metjuz.[40] Na kraju, kada David deli svoje misli o ljubavi kao Bog Minusu, Gado je verovao da Minus nije najviše impresioniran teorijom, već susretom „licem u lice“ sa njegovim ocem i deljenjem ljubavi, što je označeno u Minusovoj završnoj reči. Tata mi je govorio“.[15]

U Karininoj vezi sa njenim mužem, psihijatar Barbara Jang je napisala da se Karin pojavljuje „seksualno povučena“ od Martina, ali njena seksualnost je „još uvek živa u njenoj psihozi“.[38] Jang je posmatrala, kako je opisala, „flertnu“ vezu koju ima sa Minusom, a kada čuje glasove, ona „masira butine na seksualni način“.[38] Njena seksualnost i znanje o Minusovoj seksualnoj frustraciji je ono što je dovodi do incesta sa Minusom i zašto prkose tabuu incesta, napisao je Jang.[41] Verovala je da je ova epizoda incesta dovela do toga da Karin shvati da „ne može da živi u dva sveta“.[41]

Čitanje Prve poslanice Korinćanima 13
Imate poteškoće pri redprodukciji ovog zapisa?
Pogledajte VP:Pomoć oko snimaka.

Karin zamišlja Boga kao "boga-pauka". Bergmanov sledeći film Winter Light, objašnjava metaforu kada lik Tomas, koga igra Bjornstrand, povezuje boga pauka sa patnjom, za razliku od njegovih prethodnih ideja o Bogu ljubavi koji pruža utehu.[42] Priča se završava raspravom o tome kako je Bog ljubav, pitanjem koje se dalje istražuje u Winter Light, koje postavlja pitanje da li je razumevanje Boga tako jednostavno.[43] Jedan lik Vinter Light ismejava ideju o Bogu kao ljubavi, citirajući tačno kraj kroz tamno staklo.[44] Naslov Kroz tamno staklo je izveden iz Prve poslanice Korinćanima, za koju je Gado primetio da takođe prati teme „vere, nade i ljubavi“.[3]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Film Kroz tamno ogledalo se ponekad smatra prvim filmom u trilogiji koja uključuje Winter Light i The Silence, a fokusira se na duhovna pitanja. Bergman piše: „Ova tri filma se bave redukcijom. Filmovi Kroz staklo tamno – pobeđena izvesnost. ''Winter Light'' – prodrla u izvesnost. The Silence – Božja tišina – negativni otisak. Dakle, oni čine trilogiju“.[45] Kasnije je povukao svoju tvrdnju da filmovi čine trilogiju.[45]

Bergman bi se vratio u Fårö da snimi još nekoliko filmova, uključujući Persona (1966), Hour of the Wolf (1968), Shame (1968), The Passion of Anna (1969), Fårö Document (1969) i The Touch (1971). The Touch je dokumentarac, dok ostali koriste ostrvo za simboliku i nazvani su „ostrvskim filmovima“.[2]

Godine 2004. producent Endru Higi ubedio je Bergmana da dozvoli scensku verziju dela, prvobitno namenjenu produkciji Endrua Aptona i Kejt Blanšet tokom njihovog vremena kao ko-umetničkih direktora u Sidnejskoj pozorišnoj kompaniji. Apton je prepustio projekat Dženi Vorton, dramaturginji Almeida teatra u Londonu, gde je predstavljen u julu 2010. godine, sa Rut Vilson u glavnoj ulozi Karin.[46][47][48][49]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Young 2015, str. 96.
  2. ^ a b v Steene 2005, str. 40.
  3. ^ a b v Gado 1986, str. 267.
  4. ^ a b v Gado 1986, str. 272.
  5. ^ Hart 2008, str. 113.
  6. ^ a b v Vermilye 2002, str. 111.
  7. ^ Young 2015, str. 89.
  8. ^ Singer 2009, str. 25.
  9. ^ a b Bergman, Ingmar (1990). My Life in Film. Arcade. str. 243. 
  10. ^ Garcia 2016.
  11. ^ a b Cowie, Peter; Andersson, Harriet (2015). Harriet Anderrson on Cries and Whispers. Cries and Whispers (Blu-ray). The Criterion Collection. 
  12. ^ a b Balio 2010, str. 141.
  13. ^ a b Gado 1986, str. 278.
  14. ^ Hart 2008, str. 112.
  15. ^ a b v Gado 1986, str. 271.
  16. ^ Luko 2015.
  17. ^ Marker & Marker 1992, str. 298.
  18. ^ a b „12th Berlin International Film Festival June 22 - July 3, 1962”. Internationale Filmfestspiele Berlin. Pristupljeno 30. 10. 2016. 
  19. ^ Janis, Jason (19. 9. 2003). „A Film Trilogy by Ingmar Bergman: the Criterion Collection”. DVD Talk. Pristupljeno 30. 10. 2016. 
  20. ^ Chitwood, Adam (12. 7. 2018). „Criterion Announces Massive 39-Film Ingmar Bergman Blu-ray Collection”. Collider. Pristupljeno 15. 7. 2018. 
  21. ^ Staff (31. 12. 1960). „Review: 'Through a Glass Darkly'”. Variety. Pristupljeno 30. 10. 2016. 
  22. ^ Staff (31. 12. 1960). „Review: 'Through a Glass Darkly'”. Variety. Pristupljeno 30. 10. 2016. 
  23. ^ „Cinema: Birth of a Dark Hope”. Time. 23. 3. 1962. Pristupljeno 31. 10. 2016. 
  24. ^ Crowther, Bosley (14. 3. 1962). „Screen: Ingmar Bergman”. The New York Times. Pristupljeno 26. 11. 2016. 
  25. ^ Vermilye 2002, str. 113.
  26. ^ Kauffmann, Stanley (25. 3. 1962). „Torment and Time”. The New Republic. Pristupljeno 31. 10. 2016. 
  27. ^ Johnson, Eric C. „Cahiers du Cinema: Top Ten Lists 1951-2009”. alumnus.caltech.edu (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 2012-03-27. g. Pristupljeno 2017-12-17. 
  28. ^ „100 Greatest Foreign Films by Movieline Magazine”. Filmsite.org. Pristupljeno 19. 4. 2009. 
  29. ^ Ebert, Roger (24. 7. 2008). „Through a Glass Darkly”. Rogerebert.com. Pristupljeno 30. 10. 2016. 
  30. ^ Maltin 2013.
  31. ^ „Såsom I En Spegel (Through A Glass Darkly) (1961)”. Rotten Tomatoes. Pristupljeno 30. 6. 2019. 
  32. ^ a b „The 34th Academy Awards ([[1962]]) Nominees and Winners”. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. Pristupljeno 19. 10. 2011.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  33. ^ Shargel 2007, str. 186.
  34. ^ „Winners & Nominees”. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. Pristupljeno 30. 10. 2016. 
  35. ^ „Films in 1963”. British Academy of Film and Television Arts. Pristupljeno 30. oktobar 2016. 
  36. ^ „1962 Award Winners”. National Board of Review. Pristupljeno 30. 10. 2016. 
  37. ^ Young 2015, str. 90–91.
  38. ^ a b v Young 2015, str. 91.
  39. ^ Gado 1986, str. 273.
  40. ^ Matthews, Peter (18. 8. 2003). „Through a Glass Darkly: Patron Saint of Angst”. The Criterion Collection. Pristupljeno 17. 10. 2017. 
  41. ^ a b Young 2015, str. 92.
  42. ^ Pamerleau 2009, str. 123.
  43. ^ Gervais 2001, str. 77.
  44. ^ Gervais 2001, str. 78.
  45. ^ a b Steene 2005, str. 39.
  46. ^ Jury, Louise (25. 6. 2010). „The curious case of Blanchett and Bergman”. Evening Standard. London. Arhivirano iz originala 11. 8. 2010. g. Pristupljeno 29. 8. 2010. 
  47. ^ Billington, Michael (17. 6. 2010). „Through a Glass Darkly”. The Guardian. UK. Pristupljeno 14. 7. 2010. 
  48. ^ „Almeida – Through a Glass Darkly”. Arhivirano iz originala 22. 7. 2010. g. Pristupljeno 28. 8. 2010. 
  49. ^ Bergman & Worton 2010.

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кроз_тамно_огледало&oldid=27678985”