Mali Ajant

Motiv Ajanta kako siluje Kasandru je predstavljen na tondo crvenofiguralnoj posudi koja datira iz 440-430. p. n. e. i koja se čuva u Luvru.

Ajant (grč. Αἴας) je u grčkoj mitologiji bio predvodnik Lokriđana u trojanskom ratu. Kako bi ga razlikovali od drugog junaka, njegovog imenjaka, nazivali su ga Mali Ajant, zbog stasa, ali i karaktera.

Mitologija

Bio je lokridski princ, jer mu je otac bio kralj Ojlej. Majka mu je bila ili Rena ili Eripida. U Homerovoj „Ilijadi“ je opisan kao čovek malog rasta, ali kao i drugi Ajant, sa kojim se borio zajedno (pa su ih otuda zvali Ajantidi), bio je izuzetan ratnik. Posebno je bio vešt sa kopljem, a u trčanju ga je mogao pobediti samo Ahil. Bio je prepoznatljiv i po lakom grudnom oklopu i pripitomljenoj zmiji koja je bila veća od čoveka i koja ga je pratila poput psa. S obzirom da je bio prosilac Helenin, bio je u obavezi da učestvuje u trojanskom ratu i do obale Troje je doveo dvadeset ili četrdeset lađa. Učestvovao je u svim značajnim bitkama, ali se najviše istakao u borbama oko lađa i Patroklovog leša. Na posmrtnim igrama u Patroklovu čast, takmičio se sa Odisejem i Antilohom u trčanju, ali je Atena, koja je simpatisala Odiseja, učinila da se spotakne i padne i tako osvoji tek drugo mesto. Bio je i jedan od junaka skrivenih u trojanskom konju. Higin je pisao da je Ajant ubio četranest junaka tokom rata i neki od njih su Amfimedont, Kleobul, Gavije i Satnije. Takođe je ubio Amazonku Derinoju i ranio junaka Skilakeja.

Nakon razaranja Troje, Ajant je hteo da otme proročicu Kasandru, ali je ona pobegla u hram boginje Atene. On ju je tamo stigao i pokušao da je odvoji od Ateninog kipa, koji je zbog toga pao. Grci su ovo doživeli kao svetogrđe i hteli su da ga kamenuju, ali je Ajant to izbegao tako što je pristupio Ateninom žrtveniku i zakleo se da će okajati grehe. Međutim, boginja mu nije oprostila i kada se vraćao u domovinu, nasukala je njegovu lađu na stenu. Prema jednoj priči, gađala ga je munjom koju je uzela od Zevsa. Ipak, spasio ga je Posejdon ili je sam uspeo da dopliva do stene, iako mu se brod razbio u deliće. On se tada hvalio kako je izbegao smrt uprkos nastojanjima jedne boginje. Tada je Posejdon trozupcem uništio stenu i bacio Ajanta u more. Sahranila ga je Tetida na Mikonosu, malom ostrvu na istoku Dela. Prema kazivanju Leonima, Ajantova duša je obitavala na ostrvu Leuci, gde je Leonim došao kako bi ga Ajant izlečio.

Bes bogova se time nije završio. Lokriđani su morali da ispaštaju grehe svog princa, pa je u njihovom zemlji zavladala epidemija. Proročište se povodom toga oglasilo i savetovalo da se po dve devojke svake godine šalju u Troadu, kako bi služile boginji Ateni. Uprkos tome, Lokriđani su Ajanta slavili kao heroja i uvek ostavljali mesto za njega u svojim borbenim redovima. Zapravo, kada je umro, Lokriđani su godinu dana nosili crninu, a svake naredne godine bi otisnuli lađu sa crnim jedrom i poklonima i spaljivali je u njegovu čast. U Ilionu se govorilo da su se u Lokridi Ateni davale ljudske žrtve, odnosno devojke ili deca, zbog Ajantovog zločina i da su ta žrtvovanja trajala do 346. p. n. e.

U mitu o Velikom Ajantu, Sofokle je pominjao svađu između tog junaka i Odiseja oko Paladijuma, ali je prema Robertu Grevsu, Sofokle verovatno pomešao dva Ajanta.

Tumačenje

Prema Robertu Grevsu, odlazak lokridskih devojaka u Troju je najneobičniji događaj u grčkoj istoriji, pošto su najmerodavniji mitografi odbacili optužbu da je Mali Ajant silovao Kasandru kao Odisejevu laž. Naime, Sofokle je pisao da su se Veliki Ajant i Odisej posvađali oko Paladijuma, ali se veliki Ajant do tog događaja već ubio. To može da znači da je u pitanju ovaj Ajant, koji je sa Odisejem i uz pomoć svoje zemljakinje, sveštenice Teano, ukrao kip Trojancima. Odisej ga je kasnije optužio da je grubo stavio ruku na ovu sveštenicu koja je obgrlila kip u želji da ga pomakne. Ajant je priznao krivicu, ali se pravdao da je to uradio najnežnije moguće u takvoj situaciji. Sve to ukazuje da su Lokriđanke dobijale pristup u Troju na osnovu građanske časti, a ne po kazni i da je bes bognje Atene bio zapravo izgovor. Mali Ajant je bio sin lokridskog Ojleja, a Ojlejev otac je bio jedan od trojanskih ratnika koga je ubio Agamemnon, što je opisano u „Ilijadi“. Ojlejevo ime je prastari oblik od „Ilus“; a Prijamov Ilij su, izgleda, delom naselili Lokriđani prehelenskog plemena Lelega, o čemu je između ostalih, izveštavao Aristotel. Oni su uživali nasledno pravo da daju sveštenice boginje Atene i koristili su ga još dugo posle trojanskog rata, kad je grad izgubio svoju političku moć. Trojanci nisu bili zadovoljni time, jer su Lokriđane smatrali svojim prirodmm neprijateljima. Činili su sve da se oslobode ovih devojaka, te po priči Eneja Taktika, postojali su tajni ulazi u grad, koje su koristile i ukoliko bi ih uhvatili, postupali bi sa njima kao sa „onima koji kaljaju zemlju“, a ako bi uspele da se uvuku unutra, kao sa robovima.

Događaj sa Paladijumom bi mogao da objasni i zašto Hekaba nije odala Odiseja kada se kao uhoda obreo u gradu. Mali Ajant, kao potomak Zakinta, jednog od ranijih kraljeva Troje, tajnim prolazima je ušao u grad, dok ga je Odisej pratio. Tajnim prolazom je i izašao, a ne kako se hvalio, kroz kapiju i pri tome usmrtio znatan broj junaka. Moguće je i da je Hekaba bila Ajantova zemljakinja, te u dosluhu sa njim. Prema mitografima, ona nije imala razloga da voli Odiseja i da ga ne oda, ali se plašila da će on odati nju. Kasnije ju je on zatražio kao deo ratnog plena, iako je bila ostarila, verovatno da bi je ućutkao jer je bila očevidac svih dešavanja u vezi sa Paladijumom. Ipak, nije uspeo u nameri i ona je pred smrt sve ispričala.

Umetnost

Priča o Ajantu je bio često korišćen motiv pesnika i drugih umetnika, a njegov lik je najverovatnije bio na novčićima koji su korišćeni u Lokridi i na kojima je bio prikazan heroj sa šlemom, štitom i mačem.