Medijska pristrasnost

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Medijska pristrasnost je pristrasnost ili pretpostavljena pristrasnost kod novinara i producenata vesti u okviru masovnih medija, prisutna u odabiru događajanja i vesti o kojima se izveštava i u načinu na kojem se o njima izveštava . Izraz "medijska pristrasnost" se odnosi na široko prisutnu i rasprostranjenu pristrasnost koja krši standarde novinarstva, a ne na gledišta pojedinačnih novinara ili članka. Usmerenost i stepen pristrasnosti medija je široko osporavana u više zemalja.

Praktična ograničenja medijske neutralnosti uključuju nemogućnost novinara da dostave izveštaje o svim dostupnim događajima i činjenicama, kao i potrebu da odabrane činjenice formiraju koherentni narativ [1]. Uticaj vlade, uključujući otvorenu i prikrivenu cenzuru, utiče na pristrasnost medija u određenim zemljama, kao na primer u Severnoj Koreji i Mjanmaru.[2] Tržišne sile koje za rezultat mogu imati nastanak pristrasnosti uključuju vlasništvo izvora vesti, koncentrisanost vlasništva medija, izbor zaposlenih, sklonosti ciljne grupe i pritisak od strane oglašivača.

Postoji broj nacionalnih i međunarodnih nadzornih organizacja koje izveštavaju o prisutnosti pristrasnosti u medijima.

Vrste[uredi | uredi izvor]

Najčešće razmatrani oblici pristrasnosti se javljaju kada (navodno partijski) mediji podržavaju ili napadaju određenu političku partiju,[3] kandidata, [4] ili ideologiju.

D'Alesio i Alen navode tri najviše proučavanih oblika medijske pristrasnosti: [5]

  • Pristrasnost u izveštavanju (poznata i kao pristrasnost vidljivosti [3]), koja se odnosi na to da su određeni politički akteri ili pitanja manje ili više vidljivi u vestima.

Pristrasnost pri filtriranju(poznata i kao selektivna pristrasnost [6] ili pristrasnost pri odabiru [7]), koja se odnosi na izbor vesti o kojima se izveštava ili ne izveštava, ponekad na ideološkoj osnovi. Ova vrsta pristrasnost se nekada naziva i pristrasnošću pod agendom, kada se odnosi na političke aktere i na to da li se o njima izveštava u zavisnosti od njihovih političkih stanovišta .[3][8]

  • Pristrasnost prema određenim izjavama (poznata i kao pristrasnost tonaliteta [3] ili pristrasnost predstavljanja[7]), se odnosi na to kada je izveštavanje medija naklonjeno ili nenaklonjeno prema određenim akterima ili pitanjima.

Ostali uobičajeni oblici političke i nepolitičke medijske pristrasnosti uključuju:

  • Pristrasnost prema oglašivačima, odnosi se na slučaje kada su vesti izabrane kako bi odgovarale oglašivačima.[9]
  • Pristrasnost prema sažetosti predstavlja težnju ka sažimanju izveštaja što dovodi do nedostatka predstavljanja neuobičajenih gledišta koja bi možda zahtevala duže objašnjenje.
  • Pristrasnost prema korporacijama, odnosi se na slučajeve u kojima su vesti odabrane kako bi odgovarale korporaciji koja je vlasnik medija.
  • Pristrasnost prema „mejnstrimu”, odnosi se na težnju ka izveštavnju o onome o čemu is vi ostali izveštavaju, i prema izbegavanju vesti koje bi bilo koga uvredile.
  • Senzacionalizam, tenedcija da se više izveštava o neuobičajenom nego običnim događajima, što ostavlja utisak da se retki događaji, poput rušenja aviona, dešavaju češće od uobičajenih događanja, kao što su automobilske nesreće.
  • Pristrasnost prema strukturi, odnosi se na to kada koliko se o određenom političkom akteru ili pitanju izveštava zavisi od toga koliko su „vredni pažnje” i od medijskih rutina, a ne od ideoloških odluka [10] (npr. Vodeća stranka dobija više pažnje).
  • Lažna ravnopravnost, odnosi se na to kada su strane u polemici o nekom pitanju predstavljene kao ravnopravne, uprkos nesrazmernoj količini argumenata jedne i druge strane.

Drugi oblici pristrasnosti uključuju izveštavanja koja favorizuju ili napadaju određenu rasu, veru, polnu ili starosnu grupu, seksualnu orijentaciju, etničku grupu ili čak određenu osobu.

Sjedinjene Američke Države[uredi | uredi izvor]

Medijska pristrasnost u Sjedinjenim Američkim Državama dolazi do ispoljavanja kada se američki mediji sistematski usresređuju na određenu tačku gledišta načinom koji se kosi sa standardima profesionalnog novinarstva. Optužbe o medijskoj pristrasnosti u Sjedinjenim Američkim Državama uključuju liberalnu pristrasnost, konzervativnu pristrasnosti, pristrasnost prema „mejnstrimu,” pristrasnost prema korporacijama i pristrasnost prema određenom aktivizmu ili pokretu.

Mnoge nadzorne organizacije osnovane su sa svrhom suprotstavljanja medijskoj pristrasnosti, sa ciljom da dopru do činjanica koje se kriju iza pristrasnog izveštavanja i neosnovanih optužbi o pristrasnosti. Ove organizacije uključuju:

Jedna advokatica za patente stvorila je sistem za rangiranje medijske pristrasnosti. Ona koristi kvantitativnu i kvalitativnu analizu kako bi u njemu odredila mesto većini glavnih izvora vesti, a rangiranje se redovno i ažurira. Taj sistem rangiranja takođe koriste i mnogi koledži u svom nastavnom planu i programu. Ona je otvorila i blog pod imenom allgeneralizationsarefalse.com kako bi objasnila svoju metodologiju i odgovorila na pitanja o tome kako funkcioniše njen sistem rangiranja izvora vesti.

Istraživanja o medijskoj pristrasnosti danas predstavljaju jedan od predmeta koji sistemski proučavaju razne discipline.

Akademski pristup u Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji[uredi | uredi izvor]

Medijska pristrasnost se proučava u školama novinarstva, na univerzitetskim odsecima (uključujući medijske, kulturne i mirovne studije) i od strane nezavisnih nadzornih organizacija sa različitih delova spektra političkih uverenja. U Sjedinjenim Američkim Državama, mnoga od ovih proučavanja se usresređuju na pitanje ravnopravnosti konzervativaca i liberala u medijima. Ostale tačke usresređenosti uključuju međunarodne razlike u izveštavanju, kao i pristrasnost u izveštavanju o određenim pitanjima kao što su ekonomski staleži ili ekološki interesi.

U knjizi Martina Harisona, Vesti na televiziji: Čija pristrasnost? ( TV News: Whose Bias? (1985)) on kritikuje metodologiju „Glasgovske medijske grupe”(GMG/GMG) tvrdeći da su selektivno identifikovali pristrasnost zbog sopstvenih predrasuda o tome koje fraze bi se mogle klasifikovati kao pristrasni opis. Na primer, GMG tvrdi da upotreba reči „besposleni" (eng. idle) pežorativno opisuje štrajkače, iako su se istom rečju i štrajkači sami opisivali.[17]

Herman i Čomski (1988) sugerišu da propagandni model sistematske pristrasnosti medija Sjedinjenih Američkih Država proizilazi iz strukturno ekonomskih uzroka. Oni hipotetišu da su vlasništvo korporacija nad medijima, finansiranje od strane oglašivača, upotreba zvaničnih izvora, nastojanja da se diskreditiraju nezavisni mediji („šljamljenje") i „anti-komunistička" ideologija filteri koji stvaraju pristrasnost vesti prema američkim korporativnim interesima.

Mnoge od tački gledišta iz prethodno pomenutog rada podržava i rad Džima A. Kuipersa iz 2002. godine: Pristrasnost i politika štampe: Kako mediji „uokviruju” kontroverzna pitanja (Press Bias and Politics: How the Media Frame Controversial Issues.) U ovom istraživanju o 116 vodećih novina u Sjedinjenim Američkim Državama (uključujući Njujork tajms, Vašington post, Los Anđeles tajms i San Francisko kronikl), Kuipers je otkrio da vodeća američka štampa funkcioniše u uskom spektru liberalnih uverenja. Novine koje su izražavale gledišta više naklonjena levici većinom su ignorisane, dok su one koje su izražavale neutralne ili konzervativne stavove često bile aktivno nipodaštavane ili je za njih smatrano da predstavljaju tačku gledišta manjine. Ukratko, ako bi politički lider, bez obzira na partiju kojoj pripada, govorio u opsegu diskursa prihvatljivog za novine, o njemu bi se pozitivno izveštavalo u štampi. U suprotnom, ako bi političar, bez obzira na partiju, govorio van ovog opsega, o njemu bi se negativno izveštavalo u štampi ili bi bio zanemaren. Kuipers je takođe utvrdio da su liberalna gledišta izražena u kolumnama ličnog stava novinara i urednika prisutna i u vestima koje se odnose na ista pitanja. Iako se prvenstveno usresređivao na pitanja rase i homoseksualnosti, Kuipers je utvrdio da je štampa nadmetala svoju tačku gledišta i izveštaje o drugim pitanjima, kao što su reforma socijalne zaštite, zaštita životne sredine i kontrola oružja; u svim slučajevima favorizovane su liberalne tačke gledišta.[18]

Proučavanja koja se bave prikazivanjem pristrasnosti u medijima nisu ograničena na radove o štampanim medija. Zajedničko istraživanje Centra „Džoan Šorenstin” za štampu i politiku Univerziteta Harvard i Projekta izvrsnosti u novinarstvu utvrdilo je da ljudi primećuju pristrasnost medija u televizijskim izvorima kao što je CNN (Si-En-En).[19] Iako CNN i Foks u radu nisu predstavljeni kao centriste CNN je doživljen kao liberalniji od Foksa. Štaviše, nalazi istraživanja u vezi sa doživljenom liberalnom pristrasnošću CNN-a prisutni su i u drugim radovima.[20] Postoji i rastuća ekonomska literatura o pristrasnosti masovnih medija, kako na teorijskoj tako i na empirijskoj strani. Na teorijskoj strani fokus je na razumevanju u kojoj meri je političko uverenje medija zasnovano na faktorima snabdevanja i potražnje. Ovu litaeraturu istražuju Andrea Pret sa Univerziteta Kolumbija i David Stromberg sa Univerziteta u Stokholmu.[21]

Prema Danu Sateru sa Univerziteta u Oklahomi, sistematična liberalna pristrasnost u američkim medijima mogla bi zavisiti i od činjenice da su vlasnici i / ili novinari koji ih sačinjavaju obično naklonjeni levici.[22] Slično, David Baron iz Poslovne škole u Stanfordu predstavlja teoretski model načina ponašanja u medijima prema kojem, s obzirom na to da je skup novinara sistemski naklonjen levici, masovni mediji maksimizuju svoj profit pružanjem sadržaja koji je takođe pristrasan istom političkom pravcu.[23] Oni to mogu, jer je jeftinije angažovati novinare koji pišu vesti koje su u skladu sa njihovim političkim stavom. Još jedna teorija je to da bi da bi snabdevanje i potražnja trebalo da dovedu medije do neutralane uravnoteženosti jer bi potrošači naravno gravitirali prema medijima s kojima dele politička shvatanja. Ovaj argument ne uzima u obzir neuravnoteženost političkih stavova samih novinara, što narušava bilo kakvu tržišnu analogiju u pogledu ponude: (..) Zaista, 1982. godine, 85% studenata Novinarske škole u Kolumbiji izjasnilo se kao liberalno, nasuprot 11% konzervativnih."(Lihter, Rotman i Lihter (1986), str. 48), Sater, 2001.[22][24]

Isti argument predlaže da bi uravnoteženost izvora vesti dovela do profita koji bi daleko preazilašao blago povećanje troškova uslovljeno angažovanjem nepristrasnih novinara, bez obzira na ekstremnu retkost konzervativnih novinara (Saton, 2001).

Kao što je prethodno spomenuto, Tim Grosklos iz UCLA(Univerzitet Kalifornije) i Džef Milžo sa Univerziteta Misuri u Kolumbiji [25] koriste citate trusta mozgova, kako bi utvrdili relativne izlaze masovnih medija u politički prektrum. Ideja je da se prati koji trustovi mozga su citirani od strane raznoraznih izlaza masovnih medija unutar novih priča, i da upare ove trustove mozgova sa političkom pozicijom članova Američkog kongresa koji ih ne citiraju u negativnom kontekstu. Kroz ovu proceduru, Grosklos i Milžo su ustanovili potpun rezultat koji su svi novinari sem specijalnog izveštaja Foks Njuza i Vašington Tajmsa su zastupljeni u proseku u levici članova kongresa, to jest postoje naznake pristrasnosti liberala u Britanskim medijima. Međutim novinarstvo pokazuje ituzetan stepen centrizma, upravo zbog svih izlaza ali neki su ustaljeni- od ideološkog stanovišta između prosečnog demokrate i prosečnog republikanca u kongresu.

Metode koje su Grosklos i Milžo koristili da bi izmerili pristrasnost kritikovao je Mark Liberman, profesor lingvistike sa univerziteta iz Pensilvenije.[26][27] Liberman zaključuje svoj stav time što govori da on misli " da mnoge ako ne i većina žalbi upućenih prema GiM su delom motivisane ideološkim neslaganjima- kao što je i cena njihovog rada motivisana ideološkim slaganjima. Bilo bi lepo kada bi postojalo manje politički punih razrada u kojima bi njihova primena mogla biti istražena.[26] Sendhil Mulaintan i Andrej Šlajfer sa Univerziteta Harvard su konstruisali model ponašanja [28] koji je izgrađen oko pretpostavke da čitaoci i gledaoci zadržavaju uverenja za koje žele da budu potvrđena od strane novinara. Kada čitaoci dele slična uverenja dobijaju na maksimiziranju profita, medijska propaganda oblikuje i bira priče koje uvećavaju ta uverenja. Sa druge strane, kada su uverenja heterogena, novinari deferenciraju njihove ponude i prilagođavaju na osnovu tržišta tako što propagiraju priče koje naginju na dve ekstremne strane u spektru njihovih uverenja. Metju Genckog i Džesi Šapiro iz Čikaške škole biznisa predstavljaju još jednu teoriju pokrenutu od strane nepristrasnog novinarstva.[29] Ako čitaoci i gledaoci imaju apriorna mišljenja o stanju stvari i nisu sigurni za kvalitet informacija koje im pružaju mediji, onda potonji imaju podsticaj da prilagode vesti prema tim mišljenjima, da bi izgradili i održali reputaciju visokokvalitetnog novinarstva. Razlog za ovo je što racionalni agenti su skloni da veruju da informacije koje se kose sa njihovim mišljenjima potiču od medija koji su nižeg kvaliteta.

S obzirom na to da različite grupe u društvu imaju različita verovanja, prioritete i interesovanja, prema kojoj grupi bi mediji trebalo da budu naklonjeni? Dejvid Stromberg je konstruisao model, zasnovan na potražnji, gde se medijska pristrasnost javlja zbog različitih publika koje imaju različite efekte na zaradu medija.[30] Oglašivači plaćaju više za bogatiju publiku i mediji prilagođavaju sadržaj da bi je privukli, s mogućnošću stvaranja pristrasnosti ka desnici. Sa druge strane, urbanija publika je profitabilnija za novine zbog manje cene dostavljanja. Novine zbog toga prilagođavaju svoj sadržaj da bi privukli profitabilnu, pre svega liberalnu, urbanu publiku. Konačno, zbog sve veće zarade u odnosu na produktivnost firme, male grupe, kao što su manjine, manje zarađuju. Zbog toga, sadržaj u medijima biva naklonjen protiv interesa manjina.

Džimi Čan sa Šangajskog univerziteta i Ving Sven sa univerziteta Hongkonga su razvili model po kojem pristrasnost medija nastaje jer mediji ne mogu da prikažu “celu istinu” već su ograničeni na jednostavne poruke, kao što su političke poruke.[31] U ovom slučaju, pristrasnost medija se javlja jer pristrasni mediji imaju više informacija; ljudi sa određenim političkim sklonostima preferiraju medije koji su slično naklonjeni jer više veruju njihovim savetima.

Literatura empirijske ekonomije se fokusira uglavnom na SAD kada je u pitanju medijska pristrasnost.

Stiv Ansolabehir, Rebeka Lesem i Džim Šnajder sa Masačusetskog tehnološkog instituta su analizirali političku orijentaciju podrške u američkim novinama.[32] Pronašli su uzlazni trend u sklonosti da se podrži kandidat, posebno onaj koji je trenutno na funkciji. Takođe, postoje i neke promene u prosečnom ideološkom gledištu podrške: dok su tokom 1940-ih i 1950-ih jasnu prednost imali republikanski kandidati, ta prednost je konstantno opadala u narednim decenijama, to te mere da su u 1990-im autori zapazili blagu prednost demokrata u izboru podrške.

Džon Lot i Kevin Haset sa Američkog preduzetničkog instituta su proučavali pokriće ekonomskih vesti, gledajući 389 američkih novina, od 1991. do 2004. i od 1985. do 2004. radi podužorka koji se sastojao od top 10 novina i Associated Press-a.[33]

Za svaku objavu zvaničnih podataka o setu ekonomskih indikatora, autori su analizirali kako su novine odlučivale da izveštavaju o njima, sto se odrazilo na ton naslova. Ideja je bila da se proveri da li novine prikazuju neku vrstu partijske naklonosti kroz davanje pozitivnijeg ili negativnijeg pokrića istih ekonomskih podataka, kao rezultat političke pripadnosti predsednika. Uz neophodne korekcije, autori su došli do zaključka da ima od 9,6 do 14,7% manje pozitivnih vesti ukoliko je predsednik republikanac.

Rikardo Ruglisi sa Masačusetskog tehnološkog instituta je proučavao izbore urednika Njujork tajmsa u periodu od 1946. do 1997.[34] Pronašao je da je Tajms naklonjeniji Demokratskoj stranci, zbog toga što je sistematski davao više pokrića temama Demokratske stranke poput građanskih prava, zdravstva, rad i socijalne pomoći ali samo ako je predsednik bio republikanac. Ove teme su klasifikovane kao važne za Demokratsku stranku, jer ankete Galupa pokazuju da u proseku američki građani misle da bi kandidati Demokratske stranke bili bolji u rešsavanju problema povezanih sa njima. Prema Puglisiju, u periodu nakon 1960-ih, Tajms je pokazao jaku ofanzivu, jer je tokom predsedničkih kampanja više pokrivao republikansku temu odbrane kada je predsednik bio demokrata, ali manje kada je bio republikanac.

Alan Gerber i Din Karlan sa univerziteta Jejl su upotrebili eksperimentalni pristup da bi utvrdili ne da li su mediji pristrasni,[35] već da li mediji utiču na političke odluke i stavove. Sproveli su ispitivanje u novembru 2015. godine, tik pred izbore za guvernera u Virdžiniji i nasumično su dodeljivali ljude u severnoj Virdžiniji u (a) grupu koja je dobijala besplatnu pretplatu za Vašington Post (b) grupu koja je dobila besplatnu pretplatu za Vašington post ili (c)kontrolnu grupu. Pronašli su da je osam posto veća verovatnoća da grupa za Vašington post glasa za demokratu na izborima. Izveštaj je takođe utvrdio da je“ izlaganje bilo kojim novinama slabo povezano sa udaljavanjem od Bušove administracije i republikanaca.”[35] Još jedna nepovezana grupa, “Media Study Group”, utvrdila je sedam kategorija lose novinarkse prakse: na primer, novinar koji izražava lični stav u izveštavanju, iznosi netačne činjenice, primenjuje nejednak tretman na dve strane kontroverznog pitanja; onda je analizirala novine Ejdž (Melburn, Australija), posmatrajući učestalost kršenja ovog kodeksa ponašanja. Rezultirajuće instance su potom analizirane statistički, uzimajući u obzir učestalost podrškejedne ili druge strane u tom dvostranom, kontroverznom pitanju. Cilj grupe je bio da se ustanovi kvantitativna metodologija za proučavanje pristrasnosti.

Samoproklamovana „progresivna” [36] grupa čuvara medija "Pošteno i Tačno u Izveštajima" (Fairness and Accuracy in Reporting (FAIR)), u savetovanju sa Laboratorijom za Istraživanje Nadzora i Evaluacije na Republičkom Univerzitetu u Virdžiniji, sponzorisala je anketu iz 1998. godine u kojoj su 141 šef biroa u Vašingtonu i novinari na području Vašingtona ispitani serijom pitanja o tome kako su obavljali svoj posao i kako su videli kvalitet pokrivenosti u širokoj oblasti politike i ekonomije od srane medija.[37] „Bili su pitani za mišljenje i vidjenje raspona skorijih političkih problema i debata. Na kraju pitani su za demografske i indetifikujuće informacije, uključujući i njihovi političku orijentaciju." Onda su ih uporedili sa istim ili sličnim pitanjima postavljena „javnosti“ baziranim na anketama Gallup-a i Pew Trust-a.[38] Njihovo istraživanje je došlo do zaključka da je većina novinara, iako relativno liberalni u vezi sa socijalnom polisom, značajno desničarski u vezi sa javnosti problema ekonomije, rada, zdravstva i stranaca.

Ovo istraživanje dalje govori: “mnogo više saznajemo o političkoj orijentaciji sadržaja vesti samim pogledom na obrasce izvora, nego u odnosu na lična vidjenja novinara. Kako ovo istraživanje pokazuje, upravo su ovlašćeni iz vlade i predstavnici kojima se novinari „skoro uvek“ okreću kada je u pitanju ekonomska politika. Predstavnici rada i advokati potrošača bili su na dnu liste. Ovo se nastavlja na ranije istraživanje u vezi sa izvorima. Na primer, analitičari iz nepartijske Brukings Institucije [39] i oni iz konzervativnih analitičkih centara kao što je na primer fondacija Heritage i američki Enterprise instut su najcitiraniji u popularnim novinskim izveštajima.

U direktnom sukobu sa istraživanjem FAIR-a, u 2014, istraživač medijske komunikacije Džim A. Kuipers objavljuje četrdesetogodišnju, glomaznu studiju političkih uverenja i akcija američkih novinara. U svakoj kaategoriji (na primer socijalna, ekonomska, sindikatna, zdravstvena, i politika prema strancima) pronašao je da širom države, štampani i emitovani novinari i urednici su kao grupa bili znatno usmereni ka političkoj levici većina Amerikanaca, i da su ova politička ubeđenja našla svoj put do njihovih vesti. Kyipers je zaključio „da li politička sklonost novinara utiče na njihovu interpretaciju vesti? Ja jasno i glasno kažem da. Kao deo mog dokaza uzimam u obzir svedočenja samih novinara... (A) dobra većina novinara dozvoljava svojoj političkoj ideologiji da utiče na njihovo izveštavanje.“ [40] Jonatan M. Lad, koji je sproveo intenzivna istraživanja u vezi sa poverenjem medija i pristrasnosti medija, zaključio je da je glavni uzrok uverenje u medijima jeste to što mediji govore svojoj publici da su određeni mediji pristrasni. Ljudi kojima je rečeno da je mediji pristrasan teži da veruju da jeste pristrasan, i ovo uverenje nije povezano s tim da li taj medij zapravo pristrasan ili ne. Jedini faktor sa jakim uticajem na uverenje da su mediji pristrasni jeste obimna pokrivenst poznatima. Veliki broj ljudi vidi takve medije kao pristrasne, dok u isto vreme preferiraju medije sa obimnim sadržajem poznatih.[41]

Pristrasnost eksperimentatora[uredi | uredi izvor]

Veliki problem u istraživanjima jeste pristrasnost eksperimentatora. Istraživanja u vezi sa pristrasnosti studija medija u Sjedinjenim Državama da liberalni eksperimentatori teže da dobiju rezultate da mediji su pristrasni konzervaticima, dok konzervativci teže da dobiju rezultate da su mediji liberalno orijentisani, i oni koji se ne identifikuju kao konzervativci ili liberali dobijaju rezultate male pristrasnosti ili pomešane pristrasnosti.[42][43][44] Istraživanja „ Merenje pristrasnosti medija,,[45] od strane političkog naučnika Timotija J. Grosklos-a sa UCLA i ekonomičara Džefri D. Milia sa univerziteta u Misuriju- Kolumbija, teže da rangiraju organizaciju vesti u smislu identifikacije liberalne ili konzervativne vrednosti u odnosu jedne na drugu. Koristili su podatke Amerikanaca za demokratske akcije kao kvantitativno zastupanje za političko naginjanje referencnih organizacija. Samim tim njihova definicija „liberala“ uključuje i korporaciju RAND, neprofitnu organzaciju koja je jako povezana sa Ministarstvom Odbrane. Tvrde da je njihov rad otkrio pristrasnost liberalizmu u američkim medijima.

Sredstva za merenje i evaluaciju[uredi | uredi izvor]

Studija Ričarda Alan Nelson-a (2004) gore je citirao Praćenje propagande do izvora: sredstva za analiziranje pristrasnosti medija. Tu je navedeno bar 12 metoda korišćenih u društvenim naukama i komunikacionim naukama da se analizira postojanje i količina pristrasnosti.

  1. istraživanje političkih/kulturnih stavova novinara, posebno članova medijske elite i studenata novinarstva
  2. istraživanje prethodnoh profesionalnih veza novinara
  3. kolekcija citata u kojima promenentni novinari otkrivaju svoje uverenje u vezi sa političkom/ ili pravom ulogom u njihovoj profesiji
  4. kompjuterska upotreba reči i analiza tema da se odredi sadržaj ikompjuterska upotreba reči i analiza tema da se odredi sadržaj i etiketiranje
  5. istraživanje politike preporučene u novinskim vestima
  6. poređenje agende vesti i zabavljajućih medija sa agendama političkih kandidata i drugih aktivista
  7. pozitivna/negativna analiza pokrivenosti
  8. recenzija lične demografije od strane autora medija
  9. poređenje izvora/sadržaja oglasa koji utiču na informacije/zabavni sadržaj
  10. analiza uticaja stepena propagande vlade i industrije javnih odnosa
  11. studija upotrebe eksperata i potparola itd. od strane medija nasuprot onima koji nisu izabrali da odrede interese grupa i ideologija predstavljene protiv onih koji su isključeni
  12. 1istraživanje plaćanje novinara od strane korporacija i trgovinskih udruženja da govore ispred svojih grupa i uticaj koji bi to moglo imati na pokrivenost

Automatizovan pristup analizi teksta, slika i drugih informacija novinksih članaka da bi se našli indikatori pristatrosnti medija. Glavni indikator na koji su se mnoga istraživanja usredsredila jeste identifikacija razlika u pokrivenosti vesti, na primer u smislu sardžaja (dva članka na istu temu sadrže različite informacije/ ili izostavljaju niz informacija) i u smislu tona (kako se obraćaju institucijama i poličarima)

Napori da bi se isključila pristrasnost[uredi | uredi izvor]

Tehnika koja se koristi da bi se izbegla pristrasnost je argument/protivargument ili okrugli sto, format u kojem osobe suprotnih pogleda komentarišu na neku temu. U teoriji, ovaj pristup dozvoljava da se različiti stavovi pojavljuju u medijima. Međutim, osoba koja organizuje raspravu ima za odgovornost da pozove ljude koji predstavljaju srž stava o temi o kojoj govore, da im postavlja pitanja bez pristrasnosti, i da ocenjuje njihove odgovore pošteno. Kad se radi neoprezno, tehnika argument/protivargument može da bude nepoštena kao pristrasan izveštaj, ako sugeriše da je strana koja je izgubila, istovremeno izgubila i svaki svoj argument.

Korišćenje ovog formata takođe može da dovede do optužbi da je reporter lažno naveo na mišljenje da oba argumenta imaju istu validnost (ponekad poznato kao lažni balans).[46]) Ovo se može desiti kad oko jednog pogleda postoji tabu, ili kad jedan od učesnika rasprave učestalo daje komentare koji se jednostavno dokazuju kao netačni.

Jedna takva tvrdnja o pogrešnom navođenju na jednakost došla je od Marka Halperina, političkog urednika Ej-Bi-Si njuza. On je izjavio u internom i mejlu da reporteri ne bi trebalo da veštački drže Džordža V. Buša i Džona Kerija kao 'jednako' odgovorne javnom interesu i da su žalbe od strane Bušovih pristalica samo pokušaj da se izvuku sa...ponovnim pokušajima da se dobiju izbori tako što će se uništiti senator Keri. Kada je konzervativni veb sajt Dradž Report objavio ovu poruku,[47] mnoge Bušove pristalice videle su to kao pištolj koji se dimi, to jest osnovni dokaz da je Halperin koristio Ej-Bi-Si da vrši propagandu protiv Buša, a u Kerijevu korist tako što se mešao u pokušaje reportera da izbegnu pristrasnost. Akademska istraga sadržaja u medijima nakon izbora dokazala je da su Ej-Bi-Si, Si-Bi-Es i En-Bi-Si bili naklonjeniji Keriju dok je Foks Njuz bio naklonjeniji Bušu.[48] Skot Norvel, londonski direktor odseka Foks Njuza izjavio je u intervjuu Vol Strit Žurnalu 20og maja 2005: Čak smo i mi u Foks Njuzu povremeno puštali po kojeg levičara u program, a čak smo im dozvoljavali da završe i rečenice pre nego što ih izbatinamo do smrti i ostacima nahranimo Karla Rova i Bila O’Rajlija. A oni koji nas mrze mogu da uzmu za utehu da ne podržavaju Bilove tirade; mi koji plaćamo licencu za Bi-Bi-Si ne možemo da imamo taj mir. Foks Njuz je nakon svega privatan kanal i naši novinari su veoma otvoreni o svojim stavovima. To je naša privlačnost. Ljudi nas gledaju jer znaju šta dobijaju. Bibovo (Bi Bi Sijev) konstantno forsiranje levice bi bilo podnošljivije kad bi korporacija bila malo iskrenija oko toga.[49]

Druga tehnika koja se koristi za izbegavanje predrasuda je obelodanjivanje stavova koji mogu da se smatraju za sukob interesa. Ovo se pogotovo vidi kad novinska organizacija prenosi priču koja se direktno odnosi na samu novinsku organizaciju ili na njene vlasnike kao pojedince ili kao konglomerat. Često je ova objava zakonski regulisana. Lica koja komentarišu priče vezane za deonice su često obavezni da objave vlasničke interese u tim kompanijama ili u kompanijama njihovih rivala.

U retkim slučajevima, novinska organizacija može da otpusti ili da promeni mesto rada reporteru koji deluje pristrasno. Ovaj pristup je korišćen u aferi sa Kilijanovim dokumentima i nakon intervjua Pitera Arneta sa iračkom štampom. Ovaj pristup se pretpostavlja da je bio korišćen u slučaju Dena Radera zbog priče koju je objavio u emisiji "60 minuta" u mesecu pre predsedničkih izbora 2004. godine kada je pokušao da ospori vojnu službu Džordža V. Buša tako što se oslanjao na naizgled lažne dokumente koje mu je dostavio Bil Burket, penzionisani potpukovnik u Nacionalnoj gardi Teksasa. Na kraju, neke zemlje imaju zakone koji obavezuju na balans u medijima u vlasništvu države. Od 1991. Si-Bi-Si i Radio Kanada, njegov francuski parnjak se upravljaju radiodifuznim aktom.[50] Ovaj akt kaže, između ostalog: program obuhvaćen kanadskim radidifuznim sistemom treba:

  1. da bude raznovrsan i razumljiv, pružajući balans informacija, prosvećenje i zabavu za muškarce, žene i decu svih godina, interesa i ukusa, (...)
  1. pruži razumnu mogućnost da javnost bude izložena različitim pogledima na pitanja od javnog značaja

Osim ovih pristupa, nekoliko (polu) automatizovanih pristupa je razvijeno od strane sociologa i kompjuterskih inžinjera. Ovi pristupi prepoznaju razlike u medijskom izveštavanju, što potencijalno može da dovede pristrasnosti, tako što se analiziraju autori i tekstovi, kao i datumi objavljivanja tekstova. Na primer, Njuz Kjub je novinski agregator koji prikuplja ključne fraze za prikazivanje istih tema na drugačiji način. Drugi pristupi koriste tekst i metapodatke kao što je na primer praćenje veza između različitih aktera kao što su zemlje izveštači (zemlje u kojima je članak objavljen) i spomenute zemlje (zemlje koje su spomenute u člancima). Kao rezultat, svaka ćelija sadrži samo podatke objavljene u jednoj zemlji o nekoj drugoj zemlji. Pogotovo u međunarodnim medijskim temama, ovaj vid agregacije pomaže da se otkriju razlike u medijskim izveštavanjima između dve zemlje.[51][52][53]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Politička pristrasnost u masovnim medijama je bila prisutna još od samog početka, od izuma štamparske prese. Troškovi opreme korišćene u sštampanju na starim mašinama dovele su do ograničenog broja zaposlenih. Otkrivanjem istoričara saznato je da su izdavači često služili intersima moćnih društvenih grupa.[54]

Pamflet Džona Miltona „Areopagitika, Govor Za Slobodu Nelicenciranog Štampanja“ izdat 1664 je bio prvi koji se javno zalagao za slobodu štampe.[55]

U 19. veku, novinari su počeli da pimenjuju koncept objektivnog izveštavanja, kao sastavnog dela novinarske etike, ovaj potez deo je novinarstvu jaču socijalnu moć. Novinari do današnjeg dana, iako pristupaju radu savesno objektivno ne mogu da izbegnu optužbe za nepristrasnost u novinastvu.[56]

Novine, emitovani mediji (radio i televizija), još od otkrića korišćeni su kao alat dostavljanja propagande, tendencija je postala izraženija činjenicom da je emitovan spektar u vlasništvu nacionalne vlade. Iako, je proces deregulacije postavio većinu zapadnih izvora medija u privatne ruke, u elektronskim medijima zemalja širom sveta još uvek postoji snažno prisustvo vlade, ili čak monopola. Istovrmeno, koncenrisanost vlasništva medija u privatnim rukama, često među manjim brojem pojedinaca, grupama, takođe je dovela do optužbi o pristrasnosti medija.

Postoji mnogo primera optužbi da se pristrasnost koristi kao politički instrument, ponekad dolazi i do cenzure od strane vlade.

  • U SAD, 1798, Kongres je usvojio Alien and Sedition Acts, koji je zabranjivao novinama da objavljuju "lažno, skandalozno ili zlonamerno pisanje" protiv vlade, uključujući bilo koje javno protivljenje bilo kojem zakonu ili Predsednički akt. Ovaj čin je bio na snazi do 1801.[57]
  • Tokom Američkog građanskog rata, predsednik Abraham Linkoln optužio je novine u graničnim državama pristrasnosti u korist juga i naredio da se mnoge novine ukinu[58]
  • Antisemitski političari koji su bili na strani Sjedinjenih Američkih Država ulaskom u Drugi svetski rat na strani nacista, tvrde da su mediji bili pod kontrolom Jevreja, i da su izveštaji o nemačkom maltretiranju Jevreja bili pristrasni i bez osnova. Holivud je optužen za jevrejsku pristrasnost, a filmovi kao što su "Veliki diktator" Čarlija Čaplina izneti su kao navodni dokazi.[59]
  • južnoafrička vlada je u hiljadu osamstotih godina optužila novine u liberalnoj pristrasnosti i pokrenula zahtev za cenzuru vlade; 1989. novine Nova Nacija su bile ukinute na tri meseca od strane vlade zbog objavljivanja anti-aparthejd propagande. Preostale novinama nije usledilo zatvaranje već obimno cenzurisanje.[60]
  • U SAD tokom pokreta sindikata i pokreta za građanska prava, novine koje podržavaju liberalne socijalne reformebile su optuživane od strane konzervativaca da propagiraju komunističku pristrasnost.[61][62] Filmski i televizijski mediji optuženi su za pristrasnost u korist mešanja rasa, a mnoštvo televizijskog programa sa postavom mešovitih rasa kao što su iѕmeđu ostalog, Ja špijun i Star Trek, nisu emitovani na južnjačkim stanicama.[63]
  • Tokom rata između Sjedinjenih Država i Severnog Vijetnama, potprecednik Spiro Agnev optužio je novine o antiameričkim predrasudama, a u čuvenom govoru održanom u San Dijegu 1970. godine, antiratne demonstrante su nazvali "pucnjave negativizma".[64]

Nisu sve optužše o pristrasnosti političke. Naučnik i pisac Martin Gardner je optužio pop medije o pristrasnosti protiv nauke. On nalže da televizijski programi kao što su Dosije Iks promovišu sujeverje.[65] Nasuprot tome, Takmičarski Enterpjas Institut, koji se finansira preduzećima, optužuje medije da su pristrasni u korist nauke a, protiv poslovnih interesa, takođe izveštavaju lažne naučne podatke koja pokazuje da staklene bašte izazivaju globalno zagrevanje.[66]

Uloga jezika[uredi | uredi izvor]

Masovni mediji, uprkos svojoj sposobnosti da se projektuju u svetu, su ograničeni u svojoj unakrsno-etničkoj kompatibilnosti od jednog jednostavnog atributa - jezik. Etnicizam, inače u velikoj meri razvijen od razlika u geografiji, jeziku, kulturi, genima, tačke gledišta, ima potencijal da bude kontriran od zajedničkog izvora informacije. Stoga, jezik, u odsustvu prevoda, obuhvata prepreku svetske zajednice rasprave i mišljenja, ali je isto tako tačno da se mediji u bilo kom datom društvu mogu podeliti duž klase, politički ili regionalnim linijama. Osim toga, ako je preveden jezik, prevodilac ima prostora da se prebaci na pristrasnost izborom teških reči za prevod. Jezik se takođe može posmatrati kao politički faktor u medijima, posebno u slučajevima gde društvo karakteriše veliki broj jezika koji govori njegovo stanovništvo. Izbor jezika masovnih medija može predstavljati sklonost ka grupi koja najverovatnije govori taj jezik, i mogu da ograniče učešće javnosti od strane onih koji ne koriste isti. S druge strane, bilo je i pokušaja da se koristi zajednički jezik masovnih medija da se dopre do velikih, geografski rasutih stanovništva, kao što su arapski jezik od strane vesti kanala Al Džazira. Mnogi medijski teoretičari koji se bave jezikom i medijima ukazuju na medije u SAD, velikoj zemlji u kojoj engleski govori većina stanovništva. Neki teoretičari tvrde da zajednički jezik nije homogenizovan; kao i da se još uvek osećaju jake razlike izražene u masovnim medijima. Ovo gledište tvrdi da su umereni pogledi podignuti od strane političkog spektra. U Sjedinjenim Američkim Državama, nacionalne vesti stoga doprinose smislu kohezije u društvu, polazeći od slično obaveštene populacije. Prema ovom modelu, većina pogleda u društvu su slobodno izražena, a masovni mediji su odgovorni narodu i teže da odraze njihov spektar mišljenja. Jezik može da uvede suptilniji oblik pristrasnosti. Izbor metafora i analogija, ili uključivanje ličnih podataka u jednoj situaciji, ali ne i druge, može da uvede pristrasnost, kao što je rodna pristrasnost.[67] Upotreba reči sa pozitivnim ili negativnim konotacijama, umesto neutralnog sinonima može formirati pristrasnu sliku u glavi publike. Na primer, velika je razlika da li mediji nazivaju neku grupu "teroristi" ili "borci za slobodu" ili "pobunjenici. 2005. godine memorandum za zaposlene u Si-Bi-Es-u navodi:

Umesto da zovemo napadače "teroristi", možemo se odnositi prema njima kao bombaši, otmičari, plaćenici (ako smo sigurni da žene nisu u grupi), militanti, ekstremisti, napadači ili neka druga odgovarajuća imenica.

U široko kritikovanoj epizodi, inicijalni onlajn Bi-Bi-Si izveštaji od 7 July 2005 London bombings identifikovali su počinioce kao teroriste, u suprotnosti sa unutrašnjom politikom Bi-Bi-Si-a. Ali, sutradan, novinar Tom Gros[68] je naveo da su članci izmenjeni, i zamenjuje "teroristi" sa "bombarderi". U drugom slučaju, 28. marta 2007, Bi-Bi-Si je platio skoro 400.000 američkih dolara na pravne troškove u Londonskom sudu da zadrži internu belešku koja se bavi navodnim sprečavanjem da sklonost prema Izraelu postane javna. BBC je bio optužen da ima pro-Palestinske sklonosti, [69] sa mnogo primera gore navedenih, uključujući dokumentarac koji lažno optužuje Izrael za razvijanje nuklearnog oružja tokom druge palestinske intifade 2000. godine }[traži se izvor] kao i posedovanja pro-Izraelske sklonosti, [70] koji je delimično priznao u slučaju 2013. godine.[71]

Nacionalno i etičko stanovište[uredi | uredi izvor]

Mnoge novinske organizacije odražavaju, ili se smatra da odražavaju na neki način, stanovišta geografske, etničke i nacionalne populacije kome prvenstveno služe. Mediji unutar zemalja se ponekad vide kao ulizivački ili bezuslovni što se tiče vlade te zemlje.

Zapadni mediji su često kritikovan u ostatku sveta (uključujući istočnu Evropu, Aziju, Afriku i Bliski istok) zato što su prozapadni u vezi sa različitim političkim, kulturnim i ekonomskim pitanjima. Al Džazira je često kritikovan i na Zapadu i u arapskom svetu.[72][73] Izraelsko-palestinski sukob i širi arapsko-izraelski konflikti su posebno kontroverzna oblast, [74] i skoro svaka pokrivenost bilo koje vrste stvara optužbu za pristrasnost od strane jedne ili obeju strana.[69] Ova tema je pokrivena u posebnom članku.

Pristrasnost engleskog jezika u svetskim medijima[uredi | uredi izvor]

Primećeno je da su glavni svetski dobavljači vesti, novinske agencije, kao i glavni kupci vesti Engleske korporacije i to daje pristrasnost ka engleskom jeziku u izboru i opisu događaja. Engleske definicije za to šta čini vesti su najvažnije; dostavljene vesti potiču iz engleskih prestonica i prvo odgovaraju njihovim bogatim domaćim tržištima.[75] Uprkos mnoštvu usluga za vesti, većina vesti, štampane i emitovane širom sveta, svaki dan dolazi od samo nekoliko velikih agencija, tri najveće od kojih su Associated Press, Reuters i Agence France-Presse.[76] Iako su ove agencije "globalne" u smislu njihovih aktivnosti, svaka od njih zadrži značajne asocijacije sa određenim zemljama, odnosno u Sjedinjenim Američkim Državama (AP), Velikoj Britaniji (Reuters) i Francuskoj (AFP).[77] Chambers i Tinckell ukazuju na to da su globalni mediji agenti engleskih vrednosti koje privileguju norme "konkurentskog individualizma, laissez-faire kapitalizma, parlamentarne demokratije i konzumerizma." Oni vide prezentaciju na engleskom jeziku isto međunarodnu kao i karakteristiku anglofonske dominacije.[78]

Verske pristrasnosti[uredi | uredi izvor]

Mediji su često optuživani za sklonost i favorizovanje određenih vera ili pristrasnosti protiv određenih religija. U nekim zemljama, samo izveštavanje odobreno od državne religije je dozvoljeno. U drugim zemljama, uvredljive izjave o bilo kom sistemu verovanja se smatraju zločinom iz mržnje i samim tim su ilegalni.

Prema Enciklopediji za socijalni rad (19 izdanje), informativni mediji igraju važnu ulogu u percepciji opšte javnosti o kultovima. Kao što je objavljeno u nekoliko studija, mediji su prikazali kultove kao problematične, kontroverzne, i pretnju od početka, sa tendencijom da favorizuju senzacionalističke priče preko balansirane javne rasprave.[79] To unapređuje analizu da se medijski izveštaji o kultovima oslanjaju na policijske službenike i kultne "stručnjake" koji prikazuju kultnu aktivnost kao opasnu i destruktivnu, i kada su predstavljeni različiti stavovi, oni su često zamenjeni užasnim pričama ritualnog mučenja, seksualnog zlostavljanja, kontrole uma, i drugim sličnim pričama. Osim toga, neutemeljene tvrdnje, kada se pokažu kao netačne, dobijaju malu ili nikakvu medijsku pažnju.[80] U 2012. godini, "Hafington Post", kolumnista Jacques Berlinerblau tvrdi da je sekularizam često pogrešno interpretiran u medijima kao druga reč za ateizam, navodeći da:. "Sekulapizam je verovatno najviše pogrešno shvaćen i unakažen izam u američkom političkom leksikonu komentatora sa desne strane i levo rutinski ga izjednačava sa staljinizmom, nacizmom i socijalizmom, između ostalih strašnih izama. U Sjedinjenim Američkim Državama, u poslednje vreme, još jedna lažna jednačina se pojavila. To bi bila, bez osnova, asocijacija sekularizma sa ateizmom. Versko pravo je profitabilno proglasilo ovaj nesporazum, još od 1970. "[81] Prema Stjuartu A. Rajtu, postoji šest faktora koji doprinose medijskoj pristrasnosti protiv manjinskih religija: prvi, znanje i poznavanje novinara sa predmetom; drugi, stepen kulturne akomodacije ciljane verske grupe; treći, ograničeni ekonomski resursi na raspolaganju novinarima; četvrti, vremenska ograničenja; peti, izvori informacija koje koriste novinari, i konačno, prednji kraj / zadnji kraj disproporcionalnog izveštavanja. Prema rečima profesora Prava na Jejlu Stivena Kartera: " Odavno je američka navika da bude sumnjičava prema-i represivna prema-religijama koje stoje izvan glavne trojke protestanata-rimokatolika-jevreja koja dominira američkim duhovnim životom. "Što se tiče disproporcijalnosti šrednjeg i zadnjeg kraja, Wright kaže: "vesti o nepopularnim ili marginalnim religijama često se zasnivaju na neosnovanim tvrdnjama ili državnih radnji na osnovu pogrešnih ili slabih dokaza koji se javljaju na prednjem kraju nekog događaja. Kao što se optužbe mere u odnosu materijalnih dokaza, ovi slučajevi se često raspadnu. Ipak, retko postoji jednak prostor i pažnja u masovnim medijima zbog rezolucije ili ishoda događaja. Ukoliko se ispostavi da su optuženi nevini, često javnost nije upoznata. "[82]

Ostali uticaji[uredi | uredi izvor]

Očigledna pristrasnost medija nije uvek posebno političke prirode. Novinski mediji imaju tendenciju da privuku određenu publiku, što znači da priče koje utiču na veliki broj ljudi na globalnom nivou često dobijaju manju pokrivenost u nekim tržištima nego lokalne priče, kao što su javne pucnjave u školama, venčanja slavnih, pad aviona, "nestala bela žena", ili slične glamurozne ili šokantne priče. Na primer, smrt miliona ljudi u etničkom sukobu u Africi može da dobije nedovoljno pominje u američkim medijima, dok je pucanje na pet osoba u srednjoj školi analizirano u dubini. Takođe je poznato da postoje pristrasnosti u sportskom emitovanju; u Sjedinjenim Američkim Državama, emiteri imaju tendenciju da favorizuju timove na istočnoj obali, timove u glavnim tržištima, starije i više utvrđene timove u ligama, timove koji predstavljaju svoje respektivne zemalje (u međunarodnom sportu) i timove koji uključuju visoki profil poznatih sportista. Razlog za ove vrste pristrasnosti je funkcija onoga što javnost želi da gleda i / ili šta proizvođači i izdavači veruju da javnost želi da gleda. Pristrasnost je takođe vidljiva u slučajevima sukoba interesa, gde vlasnici medija imaju interes u drugim komercijalnim preduzećima ili političkih partijama. U takvim slučajevima u Sjedinjenim Američkim Državama, medij je dužan da otkrije sukob interesa. Međutim, odluke uredničkog odeljenja u novinama i korporativnog roditelja često nisu povezani, jer redakcija zadržava slobodu da odluči šta je pokriveno, kao i ono što nije. Pristrasnosti, stvarne ili implicirane, često nastaju kada je u pitanju odlučivanje koje priče će biti pokrivene i ko će biti pozvan za te priče. Optužbe da je izvor pristrasan, ako se prihvate, mogu da izazovu medijske potrošače da ne veruju u određene vrste izjava, i postave dodatnu sigurnost na druge.

Kako ljudi gledaju medije: dve trećine (67%) kaže da se slaže sa izjavom: "U radu sa političkim i društvenim pitanjima, novinske organizacije imaju tendenciju da favorizuje jednu stranu." To je do 14 odsto više od 53 odsto koji je dao odgovor na to pitanje 1985. Oni koji su verovali da mediji "deluju jednako sa svih strana" pali su sa 34 odsto na 27 odsto. "U jednoj od najviših žalbi, većina (54%) Amerikanaca veruje da mediji stoje na putu rešavanja problema društva," izjavljuje pev. Republikanci "će pre reći da novinske organizacije favorizuje jednu stranu negoli demokrate ili nezavisni (77 odsto naspram 58 odsto i 69 odsto)." Procenat koji je osetio da"novinske organizacije daju prave činjenice" pao je sa 55 odsto na 37 odsto.[83]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Newton 1989.
  2. ^ „10 most censored countries”. Committee to Protect Journalists. 2006. 
  3. ^ a b v g Eberl, J.-M.; Boomgaarden, H. G.; Wagner, M. (19. 11. 2015). „One Bias Fits All? Three Types of Media Bias and Their Effects on Party Preferences”. Communication Research (na jeziku: engleski). 44 (8): 1125—1148. S2CID 1574634. doi:10.1177/0093650215614364. 
  4. ^ Eberl, Jakob-Moritz; Wagner, Markus; Boomgaarden, Hajo G. (23. 10. 2016). „Are Perceptions of Candidate Traits Shaped by the Media? The Effects of Three Types of Media Bias”. The International Journal of Press/Politics (na jeziku: engleski). 22 (1): 111—132. S2CID 151501206. doi:10.1177/1940161216674651. 
  5. ^ D'Alessio, D; Allen, M (1. 12. 2000). „Media bias in presidential elections: a meta-analysis”. Journal of Communication (na jeziku: engleski). 50 (4): 133—156. ISSN 1460-2466. doi:10.1111/j.1460-2466.2000.tb02866.x. 
  6. ^ Hofstetter, C. Richard; Buss, Terry F. (1. 9. 1978). „Bias in television news coverage of political events: A methodological analysis”. Journal of Broadcasting. 22 (4): 517—530. ISSN 0021-938X. doi:10.1080/08838157809363907. 
  7. ^ a b Groeling, Tim (10. 5. 2013). „Media Bias by the Numbers: Challenges and Opportunities in the Empirical Study of Partisan News”. Annual Review of Political Science (na jeziku: engleski). 16 (1): 129—151. doi:10.1146/annurev-polisci-040811-115123. 
  8. ^ Brandenburg, Heinz (1. 7. 2006). „Party Strategy and Media Bias: A Quantitative Analysis of the 2005 UK Election Campaign”. Journal of Elections, Public Opinion and Parties. 16 (2): 157—178. ISSN 1745-7289. S2CID 145148296. doi:10.1080/13689880600716027. 
  9. ^ Eberl, Jakob-Moritz; Wagner, Markus; Boomgaarden, Hajo G. (2018). „Party Advertising in Newspapers”. Journalism Studies. 19 (6): 782—802. S2CID 151663981. doi:10.1080/1461670X.2016.1234356. 
  10. ^ van Dalen, A. (10. 6. 2011). „Structural Bias in Cross-National Perspective: How Political Systems and Journalism Cultures Influence Government Dominance in the News”. The International Journal of Press/Politics (na jeziku: engleski). 17 (1): 32—55. S2CID 220655744. doi:10.1177/1940161211411087. 
  11. ^ Despite Signs of Revival, Critics Call 'Fairness Doctrine' Outdated Swipe at Modern Market Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. октобар 2015); Fox News; February 19, 2009
  12. ^ Goodman, Walter (17. 6. 1990). „TV VIEW; Let's Be Frank About Fairness And Accuracy –”. New York Times. Приступљено 2. 5. 2010. 
  13. ^ Shepard, Alicia C. (12. 4. 2011). „What to Think about Think Tanks?”. NPR. Приступљено 24. 6. 2015. 
  14. ^ Callahan, David (2010). Fortunes of change : the rise of the liberal rich and the remaking of America. Hoboken, N.J.: J. Wiley & Sons, Inc. ISBN 978-0470177112. 
  15. ^ Sheppard, Si (2008). The partisan press : a history of media bias in the United States. Jefferson, N.C.: McFarland & Co. ISBN 978-0786432820. 
  16. ^ „About the Media Research Center”. MRC. Архивирано из оригинала 6. 2. 2012. г. Приступљено 26. 7. 2008. 
  17. ^ Street, John (2001), Mass Media, Politics and Democracy, Palgrave Macmillan, стр. 31, ISBN 978-0-333-69305-6 
  18. ^ Kuypers, Jim (2002). Press Bias and Politics: How the Media Frame Controversial Issues. Westport, CT: Praeger. ISBN 978-0-275-97759-7. 
  19. ^ „The Invisible Primary—Invisible No Longer: A First Look at Coverage of the 2008 Presidential Campaign” (PDF). Project for Excellence in Journalism. Joan Shorenstein Center on Press, Politics and Public Policy, Harvard University. 29. 10. 2007. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 7. 2011. г. Приступљено 10. 8. 2010. 
  20. ^ Jeffrey N. Weatherly, et al, "Perceptions of Political Bias in the Headlines of Two Major News Organizations," The Harvard International Journal of Press/Politics (2007) (12), 91 at pp. 97
  21. ^ "The Political Economy of Mass Media", Andrea Prat (London School of Economics) and David Stromberg (Stockholm University), 16 February 2011. Section 6 discusses ideological bias. The survey is forthcoming in isbn=9781107628861 Advances in Economics and Econometrics Архивирано на сајту Wayback Machine (7. avgust 2012), Volume 2.
  22. ^ a b Sutter, Daniel (zima 2001). „Can the Media be so Liberal? The Economics of Media Bias” (PDF). Cata Journal. Cato Institute. 20 (3). Arhivirano iz originala (PDF) 12. 8. 2010. g. Pristupljeno 10. 8. 2010. 
  23. ^ www.wallis.rochester.edu Media Bias Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. oktobar 2017), the paper is now published on the Journal of Public Economics.
  24. ^ „Weekly Network Bias rankings”. Mediabiasforum.com. Pristupljeno 10. 8. 2010. 
  25. ^ "A Measure of Media Bias" Arhivirano 2014-03-08 na sajtu Wayback Machine, Tim Groseclose (UCLA) and Jeff Milyo (University of Missouri), Quarterly Journal of Economics, Vol. CXX, Issue 4 (November 2005). pp. 1191–1237
  26. ^ a b Liberman, Mark (23. 12. 2005). „Multiplying ideologies considered harmful”. Language Log. Pristupljeno 6. 11. 2006. 
  27. ^ Liberman, Mark (22. 12. 2005). „Linguistics, politics, mathematics”. Language Log. Pristupljeno 6. 11. 2006. 
  28. ^ post.economics.harvard.edu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (31. oktobar 2007), now published on the American Economic Review
  29. ^ www.gsb.uchicago.edu[mrtva veza], published on the Journal of Political Economy
  30. ^ The Politics of Public Spending, David Stronberg, Dissertation, Princeton University, November 1999, published in the Review of Economic Studies
  31. ^ "A Spatial Theory of News Consumption and Electoral Competition", Jimmy Chan and Wing Suen, The Review of Economic Studies, 75 (3) (2008). pp. 699–728
  32. ^ See econ-www.mit.edu Arhivirano 2006-09-01 na sajtu Wayback Machine for the working paper version; the paper is forthcoming on the Quarterly Journal of Political Science
  33. ^ Link to the abstract[potreban je pun navod]
  34. ^ Link to the abstract[potreban je pun navod]
  35. ^ a b Link to the paper Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. april 2016)[potreban je pun navod]
  36. ^ "What’s FAIR?" http://fair.org/about-fair
  37. ^ Examining the ‘Liberal Media’ Claim: Journalists' Views on Politics, Economic Policy and Media Coverage (June 1, 1998) http://fair.org/press-release/examining-the-quotliberal-mediaquot-claim
  38. ^ FAIR – Examining the "Liberal Media" Claim – Journalists' Views on Politics, Economic Policy and Media Coverage 06/01/98
  39. ^ What to Think about Think Tanks? : NPR Ombudsman : NPR
  40. ^ Jim A. Kuypers (2014). Partisan Journalism: A History of Media Bias in the United States. Rowman & Littlefield Publishers. str. 177-206. ISBN 978-1-4422-2593-0. 
  41. ^ Jonathan M. Ladd, Why Americans Hate the Media and How It Matters, "This leads us to the two most likely sources of the public's increasing antipathy toward the media: tabloid coverage and elite opinion leadership.". pp. 126, "... Democratic elite criticism and Republican elite criticism (of the media) can reduce media confidence across a broad spectrum of the public.". pp. 127, "... the evidence also indicates that little of the decline (in media trust) can be explained by direct reaction to news bias.". . Princeton University Press. 2012. pp. 125. ISBN 978-0-691-14786-4. 
  42. ^ Sullivan, Meg (14. 12. 2005). „Media Bias Is Real, Finds UCLA Political Scientist / UCLA Newsroom”. Newsroom.ucla.edu. Arhivirano iz originala 22. 8. 2007. g. Pristupljeno 10. 8. 2010. 
  43. ^ „Examining the "Liberal Media" Claim”. Fair.org. Pristupljeno 10. 8. 2010. 
  44. ^ Media Research Center: Extreme Conservatives vs. Unlabeled Liberals Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. avgust 2018). May 9, 2005.
  45. ^ A Measure of Media Bias Arhivirano 2008-11-22 na sajtu Wayback Machine, Tim Groseclose (UCLA) and Jeff Milyo (University of Missouri), December 2004
  46. ^ „FAIR ACTION ALERT: Finding Fault on Both Sides Can Be False Balance”. Fair.org. 30. 9. 2004. Arhivirano iz originala 15. 6. 2010. g. Pristupljeno 10. 8. 2010. 
  47. ^ "ABC News Political Director Memo Sparks Controversy: Both Sides Not 'Equally Accountable'" from Drudge Report
  48. ^ Stephen Farnsworth and S. Robert Lichter, The Nightly News Nightmare: How Television Portrays Presidential Elections, Second Edition, Rowman & Littlefield, 2006
  49. ^ Noah, Timothy (31. 5. 2005). „Fox News admits bias! – By Timothy Noah – Slate Magazine”. Slate.com. Pristupljeno 10. 8. 2010. 
  50. ^ „Broadcasting Act, 1991”. crtc.gc.ca. Canadian Radio-television and Telecommunications Commission. Arhivirano iz originala 17. 4. 2006. g. 
  51. ^ Felix Hamborg, Norman Meuschke, and Bela Gipp, Matrix-based News Aggregation: Exploring Different News Perspectives in Proceedings of the ACM/IEEE-CS Joint Conference on Digital Libraries (JCDL), 2017.
  52. ^ Felix Hamborg, Norman Meuschke, Akiko Aizawa and Bela Gipp, Identification and Analysis of Media Bias in News Articles in Proceedings of the 15th International Symposium of Information Science, 2017.
  53. ^ Felix Hamborg, Norman Meuschke and Bela Gipp, Bias-aware News Analysis using Matrix-based News Aggregation in the International Journal on Digital Libraries (IJDL), 2018.
  54. ^ Heinrichs, Ann (2005). The Printing Press (Inventions That Shaped the World). Franklin Watts. str. 53. ISBN 978-0-531-16722-9. 
  55. ^ Milton, John (2004). Areopagitica And Other Prose Works. Kessinger. ISBN 978-1-4179-1211-7. 
  56. ^ Jacquette, Dale (2006). Journalistic Ethics: Moral Responsibility in the Media. Prentice Hall. ISBN 978-0-13-182539-0. 
  57. ^ Jefferson, Thomas; Madison, James (2003). The Virginia report of 1799–1800, touching the Alien and Sedition laws: together with the Virginia resolutions of December 21, 1798, the debate and proceedings thereon in the House of Delegates of Virginia, and several other documents illustrative of the report and resolutions. The Lawbook Exchange, Ltd.
  58. ^ "Neely, for one, believes Lincoln probably understood what had happened: The state's Republicans had used their newfound war powers not just to shut down newspapers and arrest those they considered disloyal but to intimidate and disenfranchise the Democrats, many of whom supported slavery and some of whom were sympathetic to the Confederacy.", Justin Ewers, Revoking Civil Liberties: Lincoln's Constitutional Dilemma, US News, Feb. 10, 2009, https://www.usnews.com/news/history/articles/2009/02/10/revoking-civil-liberties-lincolns-constitutional-dilemma
  59. ^ Pizzitola, Louis (2002). Hearst Over Hollywood. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-11646-6. 
  60. ^ McDonald, Peter D. (2009). Literature Police: Apartheid Censorship and Its Cultural Consequences. New York: Oxford U Press. ISBN 978-0-19-928334-7. 
  61. ^ Heather Cox Richardson (2001). The Death of Reconstruction: Race, Labor, and Politics in the Post-Civil War North, 1865–1901. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-00637-9. 
  62. ^ Estes, Steve (2005). I Am a Man!: Race, Manhood, and the Civil Rights Movement. The University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-2929-5. 
  63. ^ Nichols, Nichelle (1995). Beyond Uhura: Star Trek and Other Memories. Berkley. ISBN 978-1-57297-011-3. 
  64. ^ "William Safire Oral History Interview." C-SPAN.org. C-SPAN, 27 Mar. 2008. Web. 07 Feb. 2017. <https://www.c-span.org/video/?300984-1%2Fwilliam-safire-oral-history-interview>. Discusses quote around 1:24:00 Retrieved on 2017-02-07.]
  65. ^ Gardner, Martin (1997). The Night is Large. St. Martin's Griffin. ISBN 978-0-312-16949-7. 
  66. ^ Bailey, Ronald (2002). Global Warming and Other Eco Myths: How the Environmental Movement Uses False Science to Scare Us to Death. Prima Lifestyles. ISBN 978-0-7615-3660-4. 
  67. ^ Burke, Cindy; Mazzarella, Sharon R. (2008). „A Slightly New Shade of Lipstick": Gendered Mediation in Internet News Stories”. Women's Studies in Communication. 31 (3): 395. S2CID 143545017. doi:10.1080/07491409.2008.10162548. 
  68. ^ „JPost: Tom Gross – The BBC discovers 'terrorism,' briefly”. Imw.org.il. 11. 7. 2005. Arhivirano iz originala 5. 10. 2009. g. Pristupljeno 10. 8. 2010. 
  69. ^ a b Staff, HonestReporting. „The 7 Principles of Media Objectivity”. HonestReporting. Arhivirano iz originala 27. 10. 2011. g. Pristupljeno 25. 6. 2015. 
  70. ^ „Hundreds protest against 'BBC pro-Israel bias' of Gaza coverage in cities across the UK”. independent.co.uk. 16. 7. 2014. Pristupljeno 11. 7. 2015. 
  71. ^ „BBC finally admits bias over pro-Israel commentator”. electronicintifada.net. 5. 2. 2014. Pristupljeno 11. 7. 2015. 
  72. ^ Kühn, Alexander; Reuter, Christoph; Schmitz Gregor Peter (15. 2. 2013). „Al Jazeera Criticized for Lack of Independence after Arab Spring”. Spiegel Online. Der Spiegel. Pristupljeno 31. 3. 2018. „More than ever before, critics contend that the broadcaster is following a clear political agenda, and not adhering to the principles of journalistic independence.” 
  73. ^ Morrow, Adam; Moussa al-Omrani, Khaled (16. 2. 2009). „Egypt on offensive after critical Al-Jazeera coverage”. The Electronic Intifada. Pristupljeno 31. 3. 2018. „Egyptian displeasure with Al-Jazeera appears to be ongoing.” 
  74. ^ Friedman, Matti (26. 8. 2014). „An Insider's Guide to the Most Important Story on Earth A former AP correspondent explains how and why reporters get Israel so wrong, and why it matters”. Tablet Magazine. Pristupljeno 25. 6. 2015. 
  75. ^ De Burgh, Hugo (2000). Investigative Journalism: Context and Practice. Routledge. ISBN 978-0-415-19053-4. 
  76. ^ Britannica, Encyclopædia (3. 8. 2023). „news agency (journalism) – Britannica Online Encyclopedia”. Britannica.com. Pristupljeno 10. 8. 2010. 
  77. ^ Clausen, Lisbeth (2003). Global News Production. Copenhagen Business School Press. ISBN 978-87-630-0110-6. 
  78. ^ Chambers & Tinckell (1998) Angocentric versions of the international: the privileging of Anglo-ethnicity in cultural studies and the global media. 21st conference of IAMCR, Glasgow
  79. ^ Beckford, 1985; Richardson, Best, & Bromley, 1991; Victor, 1993
  80. ^ Robins, Susan P., Encyclopedia of Social Work, 19th Edition, National Association of Social Workers. Washington, DC. 1997 Update
  81. ^ Berlinerblau, Jacques (28. 7. 2012). „Secularism Is Not Atheism”. Huffington Post. Pristupljeno 4. 2. 2013. 
  82. ^ Wright, Stuart A. (decembar 1997). „Media Coverage of Unconventional Religion: Any "Good News" for Minority Faiths?”. Review of Religious Research. 39 (2): 101—115. JSTOR 3512176. doi:10.2307/3512176. 
  83. ^ 59 http://www.mediaresearch.org/biasbasics/biasbasics4.asp Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. mart 2012)

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Медијска_пристрасност&oldid=27734456”