Nikolaj Gogolj

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Nikolaj Gogolj

Nikolaй Vasilьevič Gogolь.jpg
Nikolaj Vasiljevič Gogolj

Informacije
Datum rođenja 1. april 1809.
Mesto rođenja Veliki Soročinci (Ruska Imperija)
Datum smrti 4. mart 1852.
Mesto smrti Moskva (Ruska Imperija)
Dela
Potpis

Nikolaj Vasiljevič Gogolj (rus. Николай Васильевич Гоголь, ukr. Микола Васильович Гоголь; Veliki Soročinci, 1. april 1809Moskva, 4. mart 1852) je bio ruski pisac rođen u Ukrajini. U svojim delima je pokazivao duboko razumevanje i poštovanje za ljude, mentalitet, istoriju i kulturu Ukrajine i Rusije.

Hronološki je prvi među plejadom velikih ruskih realista, pisao je pripovetke, romane i komedije. U njegovim radovima je prisutan i uticaj prethodne epohe nacionalnog romantizma.

Gogolj je imao veliki uticaj na kasnije ruske realiste.

Biografija[uredi]

Kuća Nikolaja Gogolja u Odesi, gde je živeo u periodu 1850-1851
Gogoljev grob na moskovskom groblju Novodevičje.

Otac, stari kozački oficir, razvio je kod Gogolja književni ukus. Majka mu je prenela mističnu religioznost, koja ga je morila u docnijem životu. Posle detinjstva provedenog na selu u Ukrajini, našao je posao u ministarstvu u Sankt Peterburgu.

Svoj javni književni rad je otpočeo 1829. kada je pod pseudonimom objavio neuspelu romantičnu poemu „Gans Kihelgarten“. Godine 1831. napušta državnu službu i postaje profesor istorije u školi za kćeri oficira, a od 1834. na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Udaljenost i nostalgija za rodnom Ukrajinom inspirisala ga je da napiše zbirku pripovedaka „Večeri na majuru kod Dikanjke“ (1831 — 1832). U pričama je koristio elemente folklora, fantastike i humora, kojima je opisivao život na selu.

Na Gogoljevo opredjeljenje za književnost jako su uticala prijateljstva sa Žukovskim i, naročito, Puškinom koji mu je dao ideje za nekoliko djela.

Naredni period je za Gogolja bio veoma plodan. Napisao je zbirke pripovedaka Arabeske i Mirgorod (1835). Njegova najpoznatija drama, „Revizor“, nastala je 1836. i privukla veliku pažnju književne i političke javnosti, pa i samog cara.

Iste godine počeo je da piše svoj kapitalni roman, „Mrtve duše“. Smatrao je da je ovo delo njegova misija kojom će postići natčovečanski podvig. Prvi deo „Mrtvih duša“ se pojavio 1842. i pored prethodne cenzure. Ovo delo predstavlja detaljnu satiričnu studiju Rusije posmatrane iz perspektive glavnog junaka Čičikova.

U kasnijem životu pao je u depresiju i počeo da vodi asketski život. Od 1836. do 1848. putovao je po Zapadnoj Evropi. Zapao je u stvaralačku krizu, a počeo je da pokazuje znake paranoidne psihoze (verovatno šizofrenije). U noći 24. februara 1852, u naletu manije inspirisane religioznim zanosom, spalio je svoje rukopise, među kojima je bio drugi deo romana „Mrtve duše“. Sam je rekao da ga je na ovaj potez naveo đavo. Nekoliko dana kasnije, 4. marta, je preminuo. Pokopan je na moskovkom groblju Novodevičje.

Dela[uredi]

Poezija[uredi]

  • Ganc Kuhelgarten (1829)

Pripovetke i romani[uredi]

  • Večeri na salašu kod Dikanjke (1831 — 1832)
    • Prva knjiga
      • Soročinski sajam
      • Veče uoči Ivana Kupale
      • Majska noć, ili Utopljenica
      • Izgubljeno pismo
    • Druga knjiga
      • Badnje veče
      • Strašna osveta
      • Ivan Fjodorovič Šponjka i njegova tetka
      • Začarano mesto
  • Zbirka Mirgorod (1835)
    • Vij
    • Priča o tome kako su se posvađali Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič
    • Starovremenske spahije
    • Taras Buljba (1835, 1842)
  • Peterburške priče
    • Nevski prospekt
    • Nos (1836)
    • Šinjel (1842)
    • Zapisi ludaka
    • Portret
    • Kočije
  • Mrtve duše (1842)

Drame[uredi]

  • Ženidba (1833)
  • Revizor (1836, 1842)

Spoljašnje veze[uredi]