Руска књижевност
Руска књижевност се односи на књижевност Русије и њених емиграната. Књижевност на руском језику се развија и у неким државама које су раније биле део царске Русије и СССР-а. Пре 19. века, руска књижевност је била практично непозната у иностранству. Од око 1830, руска књижевност улази у своје „златно доба“, које је започео песник Александар Пушкин, а чији су врхунац представљали романописци Лав Толстој и Фјодор Достојевски, односно драматург и приповедач Антон Чехов.
Садржај |
Стара руска књижевност [уреди]
Стара руска књижевност је настала у оквиру средњовековног византијског културног круга и заснивала се на старословенском језику. Први писани текстови су се у Русији појавили у 11. веку. Русија је из идеолошких разлога одбацивала утицаје Рима и Немачке, а падом Византије средином 15. века, Московска држава је преузела њено наслеђе као „Трећи Рим“. Стара руска књижевност се бавила углавно религијским темама, при чему су нарожито популаран жанр била житија светаца (жития святых). Често аутори књижевних дела данас више нису познати. Примери књижевности овог времена су Спев о Игоровом походу (Слово о плъку Игоревѣ) и Молитва Данила заточеника (Моление Даниила Заточника).
Новија руска књижевност [уреди]
Новија руска књижевност се појавила на прелазу из 17. у 18. век. Заснивала се на западноевропским узорима, на традицији грчко-римске цивилизације и духа хуманизма. Новија руска књижевност је писана народним, руским језиком. Приближавање Русије западним узорима везује се за доба владавине Петра Великог и Катарине Велике.
18. век [уреди]
Значајни руски писци 18. века били су: научник, књижевник и језички реформатор Михаил Ломоносов, песник Гаврил Державин, драматург Денис Фонвизин, прозни писци Николај Радишчев и Николај Карамзин. Сви су они стварали у духу епохе класицизма и просветитељства, често инспирисани либералним идејама француских филозофа.
19. век [уреди]
Деветнаести век је означио врхунац руске књижевности, а ова епоха се назива и „златно доба“. Епоху романтизма обележили су песнички таленти: Жуковски и Пушкин. Алексанадар Сергејевич Пушкин је својим делима дефинисао стандард модерног руског језика. После њега су се појавили и други талентовани песници: Михаил Љермонтов, Фјодор Тјутчев, Алексеј Толстој, Николај Њекрасов.
Књижевно стваралаштво у прози је имало прво велико име у Николају Гогољу. За њим су се појавили Николај Лесков, Иван Тургењев и Иван Гончаров. Врхунац руског и светског романа су означили великани Фјодор Достојевски и Лав Толстој. Плодни писац приповедака Антон Чехов истакао се и као најзначајнији писац драма свога доба.
Од писаца осталих жанрова, значајни су писац басни Иван Крилов, есејиста, филозоф и револуционар Александар Херцен, писци драма Александар Островски и Александар Грибоједов, а у публицистици новинар Михаил Катков, обер-прокурор светог Синода Константин Победоносцев и кнез Владимир Мешчерски.
Почетак 20. века [уреди]
Почетком 20. века у руској књижевности је доминирало песничко стваралаштво. Поред ослањања на књижевне традиције 19. века, у руској књижевности су се појавила нова струјања: симболизам, акмеизам и руски футуризам. У књижевној критици настаје нова теорија књижевности под именом руски формализам.
Познати песници овог доба били су: Александар Блок, Сергеј Јесењин, Марина Цветајева, Ана Ахматова, Андреј Бјели, Осип Манделштам и Борис Пастернак. Најавангардни међу њима били су Владимир Мајаковски и Велимир Хлебников.
Мање су познати прозни писци, међу којима су вредни пажње Александар Куприн и Иван Буњин.
Совјетска литература [уреди]
И у совјетско доба, после 1917, појавили су се велоикани у руској литератури. Међу њима су: Максим Горки, Михаил Шолохов, Валентин Катајев, Алексеј Толстој и Иљф и Петров. Значајна дела у књижевности за децу написали су Самуил Маршак и Корнеј Чуковски.
У време када је у Совјетском Савезу званично доминирала епоха социјалистичког реализма, неки књижевници су стварали по узору на традиције класичне руске књижевности, без наде да ће бити званично признати у друштву. То су били: Михаил Булгаков, Борис Пастернак, Андреј Платонов, Јури Трифонов, Данил Хармс, Исак Бабел и Василиј Гросман. Њихова дела су често објављивана деценијама после настанка и то у цензурисаним верзијама.
У пост-стаљинистичкој Русији, социјал-реализам је остао једини званично прихваћен стил. Књижевници попут Александра Солжењицина, Венедикта Јерофејева или Леонид Ципкин засновали су традицију „самиздата“ (литературе створене и штампане у тајности).
Палета књижевног стваралаштва је ишла од класичног, реалистичног романа до научне фантастике.
Неки руски књижевници су били успешни у емиграцији, као на пример: Иван Буњин, Александар Куприн, Марина Цветајева, или Владимир Набоков.
Савремена руска књижевност [уреди]
У савременој руској књижевности позната је група постмодерних аутора. Најпознатији и најрадикалнији међу њима је Владимир Сорокин.
Око 30 милиона Руса живи ван граница Русије, тако да се руска књижевност развија у многим земљама (Белорусија, Украјина, Казахстан, Немачка, Израел, САД).
Године 1990. у Русији је произведено 1,6 милијарди књига, а 2004. свега 562 милиона.
Нови реализам [уреди]
Од године 2000, појавила се нова генерација руских књижевника међу којима су најистакнутији: Ирина Денешкина („Дај ми“, Дай Мне), Иља Стогов („Мачо мушкарци не плачу“, Мачо Не Плачут), и политички аутор Сергеј Шаргунов. Одрасли у времену после распада Совјетског Савеза, они пишу о свакодневици живота младих у капиталистичком систему, лишени мистичних и надреалистичких тема карактеристичних за раније генерације.
Руски добитници Нобелове награде за књижевност [уреди]
- 1933. - Иван Алексејевич Буњин
- 1958. - Борис Леонидович Пастернак (одбио награду)
- 1965. - Михаил Александрович Шолохов
- 1970. - Александар Исајевич Солжењицин
- 1987. - Јозеф Бродски (руски Американац, писао на руском и енглеском)
Спољашње везе [уреди]
