Ђаво
Сотона (хеб. שָׂטָן, арам. שִׂטְנָא, лат. Sátanas, са првобитним значењем у хебрејском језику „противник“, „тужитељ (пред судом)“ (Пс 109;6; усп. За 3.12;Јб 1.6; За 3.12)) у религији представља персонификацију зла, непријатеља људима и Богу, палог анђела, демона или мање божанство.
Садржај |
[уреди] Ђаво у словенској митологији
Враг или ђаво какав се сусреће и затиче у српским народним веровањима и умотворинама, изграђен је након покрштавања Словена, под снажним утицајем цркве. Узроке овој појави треба тражити у старој словенској многобожачкој вери. На Ђавола су пренесене функције и митови који су се раније везивали за неке од словенских врховних богова, а исто се догодило и са германским Воданом и словенским Црнобогом.
Личност је јако сложена. Ниједан други демон није имао тако разнолику историју; ни један други није преоптерећен толиком наследством из старе вере. И дан-данас се назива именом некадашњег словенског врховног бога (В. Чајкановић): то је име Даба, које је хипокористика од имена Дабог. Заједничко словенско име за ђавола (руски „чорт“, чешки „черт“, пољски „чарт“, лужичко-српски „царт“) првобитно је била епиклаза не за Ђавола, него баш за Дабога, који је бог чарања (par exellence). Ђаво се понекад може чинити и добар демон, или бар не толико црн као што људи говоре - он великодушно лечи болесну жену, учи људе лекарству, награђује човека који му је спасао живот, одржава дату реч чак и кад не мора итд.
По овим својим најважнијим ознакама, ђаво је заменик паганског врховног бога, па отуда и потиче његов удео у култу, нарочито ако је реч о некој недозвољеној радњи, увек се апелује на Ђаволову помоћ или се (жртвама, заклињањима, молитвама) утиче на њега да барем не смета. Отуда вероватно и пословица „Ужди свецу једну свијећу, а ђаволу двије“. Ђаво има неке особине и телесне карактеристике које су на њега пренешене са других демона. На пример, када се каже да су „ђаволи у ноћи јахали и заносили путнике“, може се рећи да је то посао и вукодлака и других ноћних демона, а када Ђаво чини људима ситне пролазне пакости, досађује им и „прави комендију“, то у основи значи да се ради о обичном шумском демону (а не Ђаволу), коме задовољство чине несташлуци. Такви демони су били грчки Силени и Сатири и римски Фауни (или код Срба Силвани), па су чак нека спољашња обележја идентична: козије ноге, јарчева брада, уши „као у вола“.
[уреди] Ђаво у хришћанству
Ђаво (Враг, Сотона, Луцифер) је божије створење, анђео отпадник, богоодступник из старог завета, узрочник пада човечанства у грех. Хришћанска догматика је наставила јеврејску прогласивши га за противника Сина божијег и непријатеља људи, оца лажи - персонификацију греха и зла. Исту идеју користе и неке друге монотеистичке религије као што је ислам.
По хришћанском убеђењу његове моћи су највеће тамо где су се људи највише удаљили од Бога, те их он може везивати и користити за себе и своје послове, без њихове воље. Са друге стране они који се нису удаљили од Бога и подлегли ђавољем утицају, услед јаке воље или љубави, имају моћ над њим и његовим следбеницима. Чак се и Ђаво показује послушнијим Богу, на укоравање људи који вољно или невољно посташе непослушни, те отпадници и богоодступници.
[уреди] Ђаво у филозофији
Холандски филозоф Барух Спиноза негира антропоморфизам у религији. За њега није човек и не треба му приписивати људске особине или моралне квалитете. Бог није искључиво добар; његови поступци могу људима, из њихове ограничене перспективе, изгледати злим. Али зло је такође део Бога - његова супротност не постоји, јер је његова безграничност и то уклопила у себе.[1] Непостојање ђавола Спиноза онтолошки доказује:
 |
Схватимо ђавола, како то неки хоће, као једно мислеће биће, које уопште не жели, нити чини добра, и које се дакле потпуно супротставља Богу. А то значи да је оно заиста врло биједно и, ако молитве могу помоћи, онда би се за његово спасење морало молити. Али погледајмо да ли једно такво биће може и за тренутак постојати, и одмах ћемо наћи да то није тако; јер из савршенства неке ствари произилази цјелокупно њено трајање, и уколико она у себи има више стварног и божанског, утолико је и постојанија; како дакле може постојати ђаво, који у себи нема ни најмање савршенства? Сем тога, постојаност или трајање код једног модуса мислеће ствари јавља се само у јединству које, проузроковано љубављу, такав модус има са Богом. Пошто је у ђаволу дата управо супротност томе јединству, немогуће је да оно и постоји.[1] |
 |
|
— Етика
|
[уреди] Извори
[уреди] Види још
[уреди] Спољашње везе
