Ђаво

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ђаво залеђен у центру Кокита, деветог круга пакла у Божанственој комедији

Ђаво (од грч. Διάβολος преко стсл. Дїаволъ) или Сотона (хеб. שָׂטָן, арам. שִׂטְנָא, лат. Sátanas, са првобитним значењем у хебрејском језику „противник“, „тужитељ (пред судом)“ (Пс 109;6; усп. За 3.12;Јб 1.6; За 3.12)) у религији представља персонификацију зла, непријатеља људима и Богу, палог анђела, демона или мање божанство.

Ђаво у словенској митологији[уреди]

Враг или ђаво какав се сусреће и затиче у српским народним веровањима и умотворинама, изграђен је након покрштавања Словена, под снажним утицајем цркве. Узроке овој појави треба тражити у старој словенској многобожачкој вери. На Ђавола су пренесене функције и митови који су се раније везивали за неке од словенских врховних богова, а исто се догодило и са германским Воданом и словенским Црнобогом.

Личност је јако сложена. Ниједан други демон није имао тако разнолику историју; ни један други није преоптерећен толиком наследством из старе вере. И дан-данас се назива именом некадашњег словенског врховног бога (В. Чајкановић): то је име Даба, које је хипокористика од имена Дабог. Заједничко словенско име за ђавола (руски „чорт“, чешки „черт“, пољски „чарт“, лужичко-српски „царт“) првобитно је била епиклаза не за Ђавола, него баш за Дабога, који је бог чарања (par exellence).

По овим својим најважнијим ознакама, ђаво је заменик паганског врховног бога, па отуда и потиче његов удео у култу, нарочито ако је реч о некој недозвољеној радњи, увек се апелује на Ђаволову помоћ или се (жртвама, заклињањима, молитвама) утиче на њега да барем не смета. Отуда вероватно и пословица „Ужди свецу једну свијећу, а ђаволу двије“. Ђаво има неке особине и телесне карактеристике које су на њега пренешене са других демона. На пример, када се каже да су „ђаволи у ноћи јахали и заносили путнике“, може се рећи да је то посао и вукодлака и других ноћних демона, а када Ђаво чини људима ситне пролазне пакости, досађује им и „прави комендију“, то у основи значи да се ради о обичном шумском демону (а не Ђаволу), коме задовољство чине несташлуци. Такви демони су били грчки Силени и Сатири и римски Фауни (или код Срба Силвани), па су чак нека спољашња обележја идентична: козје ноге, јарчева брада, уши „као у вола“.

Ђаво у хришћанству[уреди]

Ђаво на Страшном суду, икона из 18. века.

Ђаво (Враг, Сотона, Луцифер) је божије створење, анђео отпадник, богоодступник из старог завета, узрочник пада човечанства у грех. Хришћанска догматика је наставила јеврејску прогласивши га за противника Сина божијег и непријатеља људи, оца лажи - персонификацију греха и зла. Исту идеју користе и неке друге монотеистичке религије као што је ислам.

По хришћанском убеђењу његове моћи су највеће тамо где су се људи највише удаљили од Бога, те их он може везивати и користити за себе и своје послове, без њихове воље. Са друге стране они који се нису удаљили од Бога и подлегли ђавољем утицају, услед јаке воље или љубави, имају моћ над њим и његовим следбеницима. Чак се и Ђаво показује послушнијим Богу, на укоравање људи који вољно или невољно посташе непослушни, те отпадници и богоодступници.

Ђаво у филозофији[уреди]

Холандски филозоф Барух Спиноза негира антропоморфизам у религији. За њега није човек и не треба му приписивати људске особине или моралне квалитете. Бог није искључиво добар; његови поступци могу људима, из њихове ограничене перспективе, изгледати злим. Али зло је такође део Бога - његова супротност не постоји, јер је његова безграничност и то уклопила у себе.[1] Непостојање ђавола Спиноза онтолошки доказује:

Cquote2.png
Схватимо ђавола, како то неки хоће, као једно мислеће биће, које уопште не жели, нити чини добра, и које се дакле потпуно супротставља Богу. А то значи да је оно заиста врло биједно и, ако молитве могу помоћи, онда би се за његово спасење морало молити. Али погледајмо да ли једно такво биће може и за тренутак постојати, и одмах ћемо наћи да то није тако; јер из савршенства неке ствари произилази цјелокупно њено трајање, и уколико она у себи има више стварног и божанског, утолико је и постојанија; како дакле може постојати ђаво, који у себи нема ни најмање савршенства? Сем тога, постојаност или трајање код једног модуса мислеће ствари јавља се само у јединству које, проузроковано љубављу, такав модус има са Богом. Пошто је у ђаволу дата управо супротност томе јединству, немогуће је да оно и постоји.[1]
Cquote1.png
 
Етика

Види још[уреди]

Референце[уреди]