Roald Amundsen

Roald Amundsen
Puno ime	Roald Engelbregt Graving Amundsen
Datum rođenja	(1872-07-16)16. jul 1872.
Mesto rođenja	Borge, Norveška
Datum smrti	18. jun 1928.(1928-06-18) (55 god.)
Mesto smrti	Barencovo more

Roald Engelbregt Graving Amundsen (norv. Roald Engelbregt Gravning Amundsen; Borge, 16. jul 1872 — 18. jun 1928) jeste bio norveški istraživač polarnih predela. On je predvodio Antarktičku ekspediciju od 1910. do 1912. koja je prva stigla do Južnog pola, 14. decembra 1911. On je bio ključni vođa ekspedicija tokom doba istraživanja Antarktika. Godine 1926, on je bio prvi vođa vazdušne ekspedicije preko Severnog pola, te je bio prva osoba koja je dosegla do oba pola. On je isto priznat kao vođa prve ekspedicije koja je prošla kroz Severozapadni prolaz (1903–06) u Arktiku.

Amundsen je rođen u porodici norveških brodovlasnika i kapetana. Inspirisan ekspedicijom Fritjofa Nansena na Grenland 1888. godine odlučio je da svoj život posveti istraživanju.

Nestao je prilikom jedne spasilačke misije 1928. godine.

Detinjstvo i mladost

Amundsen kao dečak, 1875.

Rođen je nedaleko Fredrikstada kao najmlađe dete imućnih roditelja Jensa Amundsena i Gustave Sahlkuists. Otac mu se obogatio trgujući robljem između Kine i centralne Amerike. Prvo dete su dobili još dok su živeli u Kini, a onda se sele 50-ak km južnije od Hristijanie, današnjeg Osla, i tu dobijaju još dva sina i kćerku, pre nego što je Roald rođen. Otac mu je preminuo kada je imao 14 godina i njegova tri starija brata, po ugledu na oca, postaju mornari. Na majčin zahtev započinje studije medicine, ali kad je imao 21 godinu majka mu umire, a on napušta studije i odlučuje se da posveti svoj život polarnim istraživanjima, inspirisan grenlandskom ekspedicijom Fridtjofa Nansena. Morsko iskustvo stekao je na brodu koji je lovio tuljane. Dozvolu upravljanja brodom dobija 1905. uporedo sa nabavkom broda Fram. Iako se nikad nije ženio, usvojio je dve Eskimke, Kamilu i Kakonitu, tokom jedne ekspedicije u Sibiru. Privatni život je pokušavao da drži podalje od očiju javnosti, tako da su istoričari tek posle njegove smrti objavili podatke o Amundsenovim romansama. Zadnja od njih je bila sa udovicom sa Aljaske, Bes Magdis, ali tu vezu nisi pretvorili u brak jer je u međuvremenu Amundsen nastradao.

Kuću Uraninborg, u kojoj je živeo, kupio je 1908. i tu je planirao sve svoje ekspedicije. U toj kući je živeo do kraja svog života. Danas ta kuća služi kao muzej. Nekoliko puta je bio nagrađivan ordenima, kako norveškim tako i inozemnim.

Ekspedicija Belgika

Brod „Belgika“ zarobljen u ledu 1898.

Saznavši da belgijski istraživač Adrien de Gerlah ima planove da otplovi prema Antarktiku brodom Belgika, kako bi došao do magnetnog Južnog pola, pokušava da mu se pridruži. Dobija volontersko mesto i ekspedicija kreće na put 16. avgusta 1897. To je bila prva ekspedicija koja je provela zimu na Antarktiku. Iako to nije bilo planirano, brod Belgika je bio zamrznut u ledu u blizini Aleksandrovog ostrva, najvećeg ostrva Antarktika. Amundsen je to iskoristio preduzevši nekoliko kratkih putovanja od po nekoliko dana, što će mu kasnije koristiti pri drugim ekspedicijama. U međuvremenu je oboleo od skorbuta, ali je njega i posadu spasio brodski lekar, Amerikanac Frederik Kuk, koji je lovio životinje i servirao posadi sveže meso. Bila je to Amundsenu važna poduka za buduća putovanja. Amundsen nije imao dobar odnos sa Gerlahom, jer su samo Belgijanci mogli upravljati ekspedicijom i ovo je bio jedini put da on nije bio vođa ekspedicije. Pri povratku u Belgiju, biva nagrađen belgijskim Leopold-ordenom. Posle toga počinje da priprema svoju ekspediciju koju je sproveo brodom Gjea.

Ekspedicija Severozapadni prolaz

Brod „Gjea“

Prva ekspedicija koju je Amundsen lično vodio odigrala se 1903. kada je brodom Gjea želeo da prođe Severozapadnim prolazom između Atlantika i Tihog okeana. Tokom putovanja prošao je kroz zaliv Bafin, pa kanalom Pari u Boforovo more. Putovao je između ostrva kralja Vilijama i poluostrva Butija, prolazom Džejmesa Rosa, dalje prolazom Rae, pa zatim između ostrva kralja Vilijama i poluostrva Adelejd, prolazom Simpsona. Dve zime je proveo na ostrvu kralja Vilijama, na mestu gde se danas nalazi jedino naselje na ostrvu, Gjea Haven.

Putovanje je trajalo dve godine i tokom putovanja posada i Amundsen su proučavali tehniku preživljavanja u polarnim područjima proučavajući domoroce i njihov način ishrane, putovanja po ledu i snegu kao i odeću koju su nosili. Tako je naučio da upravlja sankama sa psećom zapregom, da nosi krzno umesto teške vunene odeće. Posadu 45-tonskog ribarskog broda „Gjea“ su činili Amundsen i još šest članova, a brod je bio opremljen malim benzinskim motorom. Kasnije se ekspedicija uputila južnije prema Ostrvu Viktorija, ali ostaje zarobljena u ledu. To vreme Amundsen koristi kako bi se kopnom uputi prema Egl sitiju, nekih 800 km dalje, odakle je mogao poslati telegram i obavestiti javnost o ishodu ekspedicije. Ekspedicija završava 1906, a Amundsen i posada su u rodnoj Norveškoj dočekani kao nacionalni junaci. Godinu dana pre je naime Norveška postala nezavisna država i ovo je puno značilo nacionalnom ponosu. Amundsenu je dodeljen orden Svetog Olafa.

Posada se vratila u Oslo u novembru 1906, dok se brod „Gjea“ vratio u Norvešku tek 1972. i nalazi se ispred „Fram Muzeja“ u Oslu.

Ekspedicija do Južnog pola

Roald Amundsen i njegova posada, na južnom polu 1911.

Amundsen je pripremao ekspediciju želeći da bude prva osoba koja će stići na Severni pol, ali menja planove čuvši kako je u međuvremenu Robert Edvin Piri već to uradio. Prekida pripreme za osvajanje Severnog pola i brodom Fram upućuje se ka Južnom polu. Znao je za želju Roberta Falkona Skota, britanskog oficira da dođe do Južnog pola kao prva osoba. Pripremio se za put, ali namere nije otkrio Engleskoj, niti Norveškoj. Isplovio je iz Norveške prema jugu 3. juna 1910. Na portugalskom ostrvu Madeira je Amundsen obavestio posadu da putuju na Antarktik i poslao telegram Skotu. Šalje mu telegram da će on pokušati doći do južnog pola i tada počinje takmičenje između njih dvojice i njihovih posada, za ostvarenjem ovoga čina. Amundsenov brod je pristao na Antarktik, 14. januara 1911. gde pravi logor Framhejm koji je bio 111 km bliže polu nego Skotov. Ipak trasa kojom je Skot mislio da ide ka Južnom polu bila je bolje istražena, jer se koristio opisima pređašnjih putovanja Ernesta Šakltona. Amundsenova zadatak je bio da nađe jednu novu stazu kroz Transantartička brda. Njegova posada je tokom nekoliko meseci priprema, pripremila dovoljno namirnica za putovanje i poboljšala svoju opremu.

Prvi pokušaj dolaska do južna pola započeo je 8. septembra 1911. Zajedno sa tri člana (Hjalmar Johansen, Kristian Prestrud, Jergen Stuberud) zbog ekstremnih temperatura vratio se u kamp, nakon čega je došlo do sukoba među posadom. Drugi pokušaj ekipe koju su sačinjavali Amundsen i njegova četvorica pomoćnika (Olav Bjaland, Helmer Hansen, Svere Hasel, Oskar Visting), započinje 20. oktobra 1911. sankama koje su psi vukli. Put su započeli sa četvoro sanki i 52 psa. Na Južni pol su došli 14. decembra 1911. Na pol su došli sa 16 pasa. Osnovali su kamp „Polhejm“. Pri povratku na polu su ostavili mali šator i pismo kao dokaz uspeha u slučaju da se ne vrate u kamp. U „Framhejm“ su stigli 25. januara 1912. Javno su obznanili svoj uspeh 7. marta 1912. pri dolasku u grad Hobart u Australiji. Na pol su stigli pet nedelja pre Skota. Skot je umro pri povratku.

Kasnija putovanja

Roald Amundsen za kormilom tokom ekspedicije na Severni pol 1920.

Tokom Prvog svetskog rata Amundsen je bio čak i politički aktivan. Kritikovao je javno napade nemačkih podmornica i vratio je orden koji je pre toga dobio od nemačkog cara.

U periodu između 1918. i 1925. putovao je brodom Maud od Atlantika do Tihog okeana severno od Skandinavije i Rusije kroz sjevernoistočni prolaz. Tokom putovanja doživljava nekoliko nesreća. U septembra 1918. slomio je levu ramenu kost, 8. novembra ga je napao polarni medved, a u decembru je pri naučnim istraživanjima bio zatrovan ugljen-monoksidom. Do Severnog pola pokušava da stigne vazduhoplovom 1925. ali to nije bilo uspešno. Dva vazduhoplova tipa Dornije Do J, spustila su se na širini 87° 44′ severno, na udaljenosti od nekoliko kilometara jedan od drugoga, bez radio veze. Jedan vazduhoplov je bio oštećen, dok su za drugi tri nedelje gradili stazu u snegu po kojoj bi mogao poleteti kući. Nekim čudom su uspeli da polete, te se svi vratili kući nakon što su ih smatrali izgubljenim zauvek.

Godinu dana kasnije, zajedno sa italijanskim istraživačem Umbertom Nobilom, pokušava cepelinom „Norge“ (norv. Norveška) i njihovom posadom da dođe do Severnog pola. To im je i uspelo 12. maja i Amundsen je zajedno sa Oskarom Vistingom, članom svoje posade, na taj način bio prva osoba koja je bila na oba pola.

Kasnije dolazi do razilaženja između Nobila i Amundsena, jer je Nobile otvoreno podržavao fašizam. Ipak kada je čuo da je Nobile nastradao sa svojom posadom tokom preletanja Severnog pola cepelinom Italija, upućuje se u potragu. Smatra se da je vazduhoplov u kom je bio Amundsen pao u blizini ostrva Bjernena, međutim nije nikada pronađen. Nobile je kasnije pronađen i spašen od jedne druge ekspedicije.

Nestanak i smrt

Amundsenov spomenik u Nu Olesun, Svalbard, Norveška

Amundsenov je nestao sa pet članova posade 18. juna 1928, dok je leteo na spasilačkoj misiji na Arktiku. Njegov tim su sačinjavali norveški pilot Lif Ditrikson, francuski pilot Rene Gijbo i još tri Francuza. Oni su bili u potrazi za nestalim članovima Nobilove posade, čija se novi vazduhoplov Italija srušio dok se vraćao sa Severnog pola. Nakon toga, su krilni plovak i donji rezerovoar za gorivo Amundsenovog francuskog letećeg broda Latam 47, koji je bio adaptiran kao zamena krilnog plovka, nađeni u blizini obale Tromse. Veruje se da se avion srušio u Barentsovom moru i da su Amundsen i njegova posada poginuli u nesreći, ili da su preminuli ubrzo nakon toga. Norveška vlada je otkazala potragu za Amundsenom i njegovim timom u septembru 1928. i tela nikada nisu pronađena.

Godine 2004. i u kasnom avgustu 2009, Kraljevska norveška mornarica je koristila bespilotnu podmornicu Hugin 1000 u potrazi za olupinom Amundsenovog aviona. Pretraga je bila fokusirana na oblasti od 100 km² morskog dna, i dokumentovala ju je nemačka produkciona kompanija ContextTV. Oni nisu našli ništa od Amundsenovog leta.

Počasni nazivi

Američka istraživačka polarna stanica osnovana na Južnom polu 1956. nazvana je Amundsen-Skotovom stanicom. Osim toga more zapadno od Antarktičkog poluostrva dobilo je ime Amundsenovo more. Na Antarktici nalazi se i planina Amundsen, Amundsenov lednik, dok se Amundsenov zaliv nalazi i na Antarktici i u Arktičkom okeanu. Krater na južnom polu Meseca i jedan od dva minijaturna robota koja su ulazila u NASA-inom program Duboki svemir 2 nose Amundsenovo ime kao i muzej u gradu Fredrikstadu, u kojem je rođen.

Članstva

• Amundsen je izabran za člana Američkog antikvarskog društva 1906. godine.

Portreti

• 
  1899.
• 
  1903-1907.
• 
  1908.
• 
  1909.

Mape

• 
  Arktik: 1903. Severozapadni prolaz. Prikazan su prolaz 1918. i let iz 1926.
• 
  Antarktik: Rute do Južnog pola koje su preduzeli Amundsen (crveno) i njegov rival Skot (zeleno), 1911–1912.

Evropsko-inuitski potomci

Neki Inuiti u Gjea Havenu sa evropskim poreklom tvrde da su potomci Amundsena (ili jednog od njegovih šest članova posade, čija imena nisu poznata), od perioda njihovog produženog zimskog boravka na ostrvu Kralj Vilijams od 1903. do 1905. godine. Izveštaji članova ekspedicije govore o njihovim odnosima sa Inuitskim ženama, i istoričari su spekulisali da je moguće da je Amundsen takođe imao partnerku, mada je on napisao upozorenje protiv toga. Specifično, polu braća Bob Konona i Pol Ikualak tvrde da im je njihov otac Luk Ikualak (rođen 1904) rekao na samrti da je on bio Amundsenov sin. Konona je rekao da je njihov otac bio ostavljen napolju na ledu da umre nakon rođenja, pošto ga je njegovo evropsko poreklo učinilo nezakonitim za Inuite. Njegov deda ga je spasao. Godine 2012, Y hromozomske analize, uz saglasnost porodice, su pokazale da Ikualak (i njegovi sinovi) nije bili u direktnim srodstvu sa Amundsenom. Nisu svi potomci koji tvrde da su evropskog porekla bili testirani za srodstvo sa Amundsenom, niti je izvršeno poređenje Ikualakove DNK sa drugim evropskim članovima Amundsenove posade.

Amundsenov radovi

• Nordvestpassagen, 2-vols, 1907. Translated as The North-West Passage: Being the Record of a Voyage of Exploration of the ship "Gjøa" 1903–1907, 1908.
• Sydpolen, 2-vols, 1912. Translated as The South Pole: An Account of the Norwegian Antarctic Expedition in the "Fram," 1910–1912, translated by A. G. Chater, 1912.
• Nordostpassagen. Maudfærden langs Asiens kyst 1918–1920. H. U. Sverdrups ophold blandt tsjuktsjerne. Godfred Hansens depotekspedition 1919–1920. Gyldendal, Kristiania 1921.
• Gjennem luften til 88° Nord (by Roald Amundsen, Lincoln Ellsworth and other members of the expedition, 1925). Translated as Our Polar Flight: The Amundsen-Ellsworth Polar Flight, 1925; also as My Polar Flight, 1925.
• Den første flukt over polhavet, with Lincoln Ellsworth and others, 1926. Translated as The First Flight Across the Polar Sea, 1927; also as The First Crossing of the Polar Sea, 1927.
• Mitt liv som polarforsker, 1927. Translated as My Life as an Explorer, 1927.

Vidi još

• Istraživanje Arktika
• Istraživanje Antarktika

Literatura

• Thomas, Henry; Dana Lee Thomas (1972). Living Adventures in Science. Ayer Publishing. str. 196—201. ISBN 978-0-8369-2573-9. 
• Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 45. ISBN 86-331-2075-5. 
• The Houghton Mifflin Dictionary of Biography. Houghton Mifflin Reference Books. 2003. str. 43, 1696. ISBN 978-0-618-25210-7. 
• Henderson, Bruce (2005). True North: Peary, Cook, and the Race to the Pole. W. W. Norton and Company. ISBN 978-0-393-32738-0. OCLC 63397177. 
• Kingston, Thomas (1979). A History of Scandinavia: Norway, Sweden, Denmark, Finland, and Iceland. Univercity of Minnesota Press. str. 298. ISBN 978-0-8166-3799-7. 
• The Houghton Mifflin Dictionary of Biography. Houghton Mifflin Reference Books. 2003. str. 43,1696. ISBN 978-0-618-25210-7. 
• Lewis, Val (2002). Ship's Cats in War and Peace. Shepperton: Nauticalia Ltd. str. 59—60. ISBN 978-0-9530458-1-5. 
• The Houghton Mifflin Dictionary of Biography. Houghton Mifflin Reference Books. 2003. str. 43,1696. ISBN 978-0-618-25210-7. 
• Thomas, Henry; Thomas, Dana Lee (1972). Living Adventures in Science. Ayer Publishing. str. 196—201. ISBN 978-0-8369-2573-9. 
• Amundsen, Roald; Nilsen, Thorvald; Prestrud, Kristian; Chater, A.G. (tr.) (1976) [1912]. The South Pole: An Account of the Norwegian expedition in the Fram, 1910–12 (Volumes I and II). London: C. Hurst & Company. ISBN 978-0-903983-47-1.  First published in 1912 by John Murray, London.
• Huntford, Roland (1985). The Last Place on Earth. London and Sydney: Pan Books. ISBN 978-0-330-28816-3. 
• Decleir, Hugo. Roald Amundsen's Belgica Diary. The first Scientific Expedition to the Antarctic. Bluntisham Books, Erskine Press. 
• The Last Place on Earth: Scott and Amundsen's Race to the South Pole by Roland Huntford, 1979.
• Roald Amundsen, a full biography by Tor Bomann-Larsen. Bomann-Larsen, Tor (2006). Roald Amundsen. Sutton. ISBN 978-0-7509-4343-7. 
• Scott and Amundsen – Duel in the Ice. by Rainer-K. Langner. Scott and Amundsen: Duel in the Ice. London: Haus Publishing. 2007. ISBN 978-1-905791-08-8. 
• Bown, Stephen (2012). The Last Viking – The Life of Roald Amundsen : conqueror of the South Pole. London: Aurum Press. ISBN 978-1-84513-844-8. 

Spoljašnje veze

• The Fram Museum (Frammuseet)
• Arctic Passage
• Roald Amundsen article at south-pole.com
• Short biography from Norwegian Foreign Ministry
• DIO vol.10 2000
• Roald Amundsen At Find A Grave