Dominus

Dominus u kontekstu rimskog prava označava osobu, koja ima vlast nad izvesnim stvarima (nasleđe, svojina, robovi), pravo na vođenje poslova oko kuće, pravo na službu i pravo na zastupanje na sudu (parničenje).

Od starina rimska deca su se svojim roditeljima obraćala sa domine/domina (up. srp. gazda, gazdarice). Osim toga, ovako oslovljavanje sreće se i kod supružnika, bliskih srodnika, prijatelja i inače u društvenoj komunikaciji. Neobično, ali istorijski dokumentovano (u natpisima), jeste označavanje i dece i štićenika kao gospodara.

Dominus može da se koristi i kao oznaka za vladara, ali i pežorativno: kao oznaka za vladara tiranina.

Avgust nije trpeo da ga ni deca ni unuk oslovljavaju sa domine. I Tiberije je odbijao da ga tako zovu. Antonin Pije je na laskanje jednog podnosioca žable (κυριε βασιλευ Αντωνινε) odgovorio samoironijom. Ostali carevi su bili manje skromni. Kaligula je npr. eksplicitno tražio da ga oslovljavanju sa domine. Domicijan i Dioklecijan su insistirali na tituli dominus et deus (gospodar i bog). Dolazak ovog poslednjeg na vlast uzima se za početak dominata, istorijske epohe koja je dobila ime po vladarskoj oznaci.

Literatura

• Schanbacher, Dietmar (1997). „Consecratio”. Der Neue Pauly. 3. Stuttgart/Weimar. str. 742—743.