Антонин Пије
Из Википедије, слободне енциклопедије
Тит Аурелије Фулвије Бојоније Арије Антонин Пије (рођен септембра 86. године, умро 7. марта 161. године) био је римски цар од 138. до 161. године. Био је четврти цар у низу тзв. Пет добрих царева. Као цару, његово званично име је гласило: Тит Елије Хадријан Антонин Август Пије.
[уреди] Успон до власти
Антонин Пије био је син Тита Аурелија Фулвија, конзула из 89. године, чија је фамилија потицала из Нима, града на југу Галије, а био је рођен близу италског места Ланувијума. Његов деда Тит Аурелије Фулво био је два пута конзул и префект Града. После смрти оца Аурелија Фулва (који је био конзул 89. године), о будућем цару се старао деда са мајчине стране, Арије Антонин, два пута конзул, човек великог поштења и образовања, пријатељ Плинија Млађег.
Каријеру је започео као квестор, а касније је добио претуру. Антонин Пије је добио свој први конзулат 120. године; тада му је колега био Катилије Север. Након тог конзулата, запазио га је цар Хадријан, који му је доделио, заједно са још тројицом конзулара, судску управу над читавом Италијом. Но, право искуство је стекао као проконзул у провинцији Азији где је служио као проконзул 135-136. године. Показао се као добар намесник, који је по вредности надмашио чак и свог деду. Тако је дошао у нарочиту милост цара Хадријана који га је усвојио, одредио га за свог наследника 25. фебруара 138. године. На положај Хадријановог наследника Антонин Пије је дошао тек после смрти Елија Вера и под условом да Антонин Пије сам усвоји Марка Анија Вера, који је постао цар, Марко Аурелије и сина Елија Вера, Луција Вера будућег савладара цара Марка Аурелија. Чим је Антонин Пије био усвојен добио је проконзуларни империјум и трибунску власт, чиме је јасно стављено до знања да Хадријан у њему види свог наследника. Након смрти Хадријана у лето исте године, Антонин Пије је постао његов наследник.
Антонин Пије био је готово идеални господин, кога су хвалили не само антички писци (види нарочито Scriptores Historiae Augustae), него и каснији, модерни историчари (Едвард Гибон, на пример).
[уреди] Антонин Пије као цар
Своју власт Антонин Пије је започео тиме што је амнестирао све оне које је Хадријан осудио, говорећи да би то сам Хадријан урадио само да је поживео. Хадријан је од свог наследнка очекивао да утврди власт у Царству, а не да води ддаљу експанзију и да шири границе, као што је то Трајан чинио. Најкасније до 142. године, Антонин Пије је тако утврдио границу у Британији, око 160 km северније од зида који је изградио Хадријан. И у Горњој Германији Антонин Пије је утврдио границу, померајући је на исток.
Током своје владавине Антонин Пије је сузбио устанке у Дакији и Мауританији. Крајем владавине Антонина Пија дошло је до потешкоћа са Партима, па је његов наследник, Марко Аурелије, морао водити рат.
[уреди] Унутрашња политика
У унутрашњим приликама, Антонин Пије је водио врло пријатељску политику према Сенату. За разлику од већине других царева те епохе, напуштао је Италију, бринуо се о провинцијама, о пошти у царству, појединим градовима, нарочито после великог земљотреса који је задесио Малу Азију и Родос. Остао је запамћен по нарочито амбициозним радовима у Италији и Риму: обновио је Колосеум, изградио је чувену Хадријанову гробницу и низ храмова у свом родном Ланувијуму. Након смрти био је деификован.
Принципат 27 п. н. е. — 235:
Август • Тиберије • Калигула • Клаудије I • Нерон • Галба • Отон • Вителије • Веспазијан • Тит • Домицијан • Нерва • Трајан • Хадријан • Антонин Пије • Марко Аурелије • Луције Вер • Комод • Пертинакс • Дидије Јулијан • Септимије Север • Каракала • Макрин • Елагабал • Александар Север
Криза III века 235 - 284:
Максимин I Трачанин • Гордијан I • Гордијан II • Пупијен и Балбин • Гордијан III • Филип Арабљанин • Деције Трајан • Требонијан Гал ca Хостилијаном и Волусијаном • Емилијан • Валеријан • Галијен • Клаудије II • Квинтил • Аурелијан • Тацит • Флоријан • Проб • Кар • Нумеријан • Карин
Доминат 284 - 395:
Диоклецијан • Максимијан • Констанције I Хлор • Галерије • Север II • Максенције • Максимин II Даја • Лициније • Константин I Велики • Константин II • Констанс I • Констанције II • Јулијан Отпадник • Јовијан • Валентинијан I • Валенс • Грацијан • Валентинијан II • Теодосије I
Западно царство (395 - 476):
Хонорије • Констанције III • Јован • Валентинијан III • Петроније Максим • Авит • Мајоријан • Либије Север • Антемије • Олибрије • Глицерије • Јулије Непот • Ромул Августул
Источно (Византијско) царство (395 - 1453):
Аркадије • Теодосије II • Маркијан • Лав I • Лав II • Зенон • Василиск • Анастасије I • Јустин I • Јустинијан I • Јустин II • Тиберије II Константин • Маврикије • Фока • Ираклије • Ираклије Нови Константин • Ираклиона • Констанс II Погонат • Константин IV • Јустинијан II Ринотмет • Леонтије • Тиберије III Апсимар • Филипик • Анастасије II • Теодосије III • Лав III Исавријанац • Константин V Копроним • Лав IV Хазар • Константин VI • Ирина • Нићифор I • Ставракије • Михаило I Рангабе • Лав V Јерменин • Михаило II Аморијац • Теофило • Михаило III • Василије I Македонац • Лав VI Мудри • Константин VII Порфирогенит • Роман I Лакапин • Роман II • Нићифор II Фока • Јован I Цимискије • Василије II Бугароубица • Константин VIII • Роман III Аргир • Михајло IV Пафлагонац • Михајло V Калафат • Константин IX Мономах • Зоја • Теодора • Михајло VI Стратиотик • Исак I Комнин • Константин X Дука • Роман IV Диоген • Михајло VII Парапинак • Нићифор III Вотанијат • Алексије I Комнин • Јован II Комнин • Манојло I Комнин • Алексије II Комнин • Андроник I Комнин • Исак II Анђео • Алексије III Анђео • Алексије IV Анђео • Алексије V Дука Мурзуфл • Константин (XI) Ласкарис • Теодор I Ласкарис • Јован III Дука Ватац • Теодор II Ласкарис • Јован IV Ласкарис • Михајло VIII Палеолог • Андроник II Палеолог • Андроник III Палеолог • Јован V Палеолог • Јован VI Кантакузин • Андроник IV Палеолог • Јован VII Палеолог • Манојло II Палеолог • Јован VIII Палеолог • Константин XI Драгаш
