Устав Римске републике
 |
| Овај чланак је део серије о политичком систему Античког Рима |
| Периоди |
| Римски устав |
| Редовни магистрати |
| Ванредни магистрати |
| Титуле и признања |
| Преседан и право |
|
|
| Скупштине |
Устав Римске републике је био скуп некодификованих норми и обичаја који су,[1] заједно са разним писаним законима,[2] руководили процедуралним управљањем Римском републиком. Устав је произашао из устава Римског краљевства, у односу на који је еволуирао суштински и значајно — скоро до тачке непрепознатљивости[3] — током скоро петсто година постојања републике. Колапс републичке власти и норми из 133. п. н. е. довели су до успона Августа и његовог принципата.[4]
Републички устав се може подијелити на три главне гране власти:[5]
- Скупштине, састављене од народа, које су служиле као врховно складиште политичке моћи и имале ауторитет да бирају судије, прихватају или одбацују законе, спроводе правду и објављују рат или мир;[6]
- Сенат, који је савјетовао магистрате,[7] дјелујући прије свега не на основу правног ауторитета per se, већ на основу свог утицаја;
- Магистрати, које је народ изабрао да управљају Републиком у њихово име, вршећи религијску, војну и врховну власт, заједно са правом да предсједавају и сазивају скупштине.[8]
Између ове три гране развијен је сложен скуп контрола и равнотежа. На примјер, скупштине су теоретски имале сву власт, али су их сазивали и њима управљали магистрати, који су, контролишући расправу, вршили доминантан утицај над њима.[9] И други магистрати су могли да ставе вето на поступке пред скупштинама, мада је то до касне републике било ријетко.[10] Слично томе, да би провјерио моћ магистрата, сваки магистрат је могао да стави вето на једног од својих колега, а плебејци су бирали трибуне који су могли да се залажу и ставе вето на поступке магистрата.[11]
Републички устав, иако је еволуирао и био флексибилан, још увијек је имао суштински укоријењене норме. Институције као што су конзули, сенат и трибуни значајно су еволуирали у раној републици, али су остале релативно стабилне од 4. вијек прије н. е. Од периода патрицијске доминације, сукоб плебејаца и патриција је на крају дао плебејцима једнака политичка права, а истовремено је створио трибунат за провјеру патрицијске моћи, а плебејску скупштину је добила пуну законодавну власт.[12]
У касној републици дошло је до повећања централизације власти у рукама гувернера провинција,[13] употребе војне силе ради спровођења политичких промјена (нпр. Сулина диктатура),[14] и употребе насиља, комбинованог са експлоатацијом одговарајуће поткупљене или застрашене „суверене” скупштине, да дају врховну власт побједничким командатима.[15] Све већа легитимизација насиља и централизација власти на све мањи број људи би, са урушавањем повјерења у републичке институције,[15] ставило на пут грађанског рата и Августову трансформацију у аутократски режим прекривен имиџом и легитимитетом републике.[16][17]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Straumann 2011, стр. 281.
- ^ Lintott 2003, стр. 2.
- ^ Flower 2010, стр. 9.
- ^ Flower 2010, стр. 81.
- ^ Lintott 2003, стр. vii.
- ^ Lintott 2003, стр. 40.
- ^ Lintott 2003, стр. 66.
- ^ Abbott 1963, стр. 157–65.
- ^ Lintott 2003, стр. 202.
- ^ Flower 2010, стр. 83.
- ^ Abbott 1963, стр. 155.
- ^ Lintott 2003, стр. 121–122.
- ^ Abbott 1963, стр. 44.
- ^ Lintott 2003, стр. 212.
- ^ а б Lintott 2003, стр. 213.
- ^ Flower 2010, стр. 14.
- ^ Beard 2015, стр. 353–355.
Литература[уреди | уреди извор]
Књиге
- Abbott, Frank Frost (1963) [1901]. A History and Descriptions of Roman Political Institutions (3rd изд.). New York: Noble Offset Printers Inc.
- Beard, Mary (2015). SPQR : a history of ancient Rome (First изд.). New York: Liveright Publishing. ISBN 978-0-87140-423-7. OCLC 902661394.
- Botsworth, George Willis (1909). The Roman Assemblies. New York: Cooper Square Publishers, Inc.
- Drogula, Fred (2015). Commanders & command in the Roman Republic and Early Empire. Chapel Hill: University of North Carolina Press. ISBN 978-1-4696-2314-6. OCLC 905949529.
- Duncan, Mike (24. 10. 2017). The Storm Before the Storm: The Beginning of the End of the Roman Republic (1st изд.). New York: Hachette Book Group. ISBN 978-1610397216.
- Flower, Harriet I. (2010). Roman Republics
. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-3116-6. doi:10.1515/9781400831166. - Holland, Tom (2005). Rubicon: The Last Years of the Roman Republic. Random House Books. ISBN 1-4000-7897-0.
- Lintott, Andrew (2003). The Constitution of the Roman Republic. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-926108-3.
- Mouritsen, Henrik (2017). Politics in the Roman Republic. ISBN 978-1-107-03188-3. OCLC 1120499560.
- Taylor, Lily Ross (1966). Roman Voting Assemblies: From the Hannibalic War to the Dictatorship of Caesar. The University of Michigan Press. ISBN 0-472-08125-X.
- Wiedemann, Thomas E. J. (1994). Cicero and the end of the Roman Republic. London: Bristol Classical Press. ISBN 1-85399-193-7. OCLC 31494651.
Чланци часописа
- Ridley, R. T. (2016). „The Fall of the Roman Republic”. Agora. 51 (1): 66.
- Steel, Catherine (2014). „The Roman Senate and the post-Sullan res publica”. Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte. 63 (3): 328.
- Straumann, Benjamin (2011). „Constitutional thought in the late Roman republic”. History of Political Thought. 32 (2): 280—292. ISSN 0143-781X. JSTOR 26225713.