Јеврем Симић (дипломата)

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Јеврем Симић.
Јеврем Симић
Јеврем Симић
Датум рођења(1876-01-29)29. јануар 1876.
Место рођењаОклетац, код Бајине Баште, Кнежевина Србија
Датум смрти29. јул 1936.(1936-07-29) (60 год.)
Место смртиРим, Краљевина Италија
Место укопаАлеја великана на Новом гробљу у Београду
44° 48′ 31.8″ N 20° 29′ 08.0″ E / 44.808833° С; 20.485556° И / 44.808833; 20.485556

Јеврем Симић (Оклетац, код Бајине Баште, 29. јануар 1876 — Рим, 29. јун 1936) био је српски и југословенски правник и дипломата.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Оклецу у рачанском срезу, у бројној породичној задрузи Димитрија Симића. Основну школу је завршио у Бачевцима, а гимназију у Шапцу, где је већ било неколико Симића из Оклеца. Шабачку гимназију је завршио школске 1897/98. Као син сиромашних родитеља морао је сам да се издржава.[2] Завршио је права на факултету у Београду 1903. године и Вишу трговачку академију у Бечу.[3] Као студент учествовао је у свим омладинским патриотским манифестацијама тог времена.[4] Након избијања устанка у Битољском вилајету, на коју је службена Србија реаговала веома уздржано, а која је међу грађанима у Србији изазвала симпатије, држао је говор на митингу организованом у 30. августа 1903. на старом Калемегдану у Београду, исто као и прота Алекса Ивић, Риста Одавић, Живан Живановић, Јован Ђаја, Јован Јамандијевић, када је усвојена Резолуција, као знак подршке заједничкој борби балканских народа за ослобођење од Османског царства.[5] Каријеру у Министарству иностраних послова Краљевине Србије је започео децембра 1903, напредујући је од места писара до посланика Краљевине Југославије.[3] Прве године дипломатске каријере провео је као писар у српским конзулатима на југу у Скопљу, Битољу, Солуну,[4] Драчу.[1] Радио је на одржавању и подизању националне свести српског живља и учествовао у припремама за народно ослобођење,[4] а затим у посланствима у Риму, Паризу, Цариграду, Петрограду.[1]

Први Балкански рат 1912. га је затекао као секретара посланства у Цариграду. Након рата је постављен за отправника послова Генералног конзулата у Солуну. Крајем 1913. је послат у Албанију, као представник Србије код Есад-паше. Јануара 1914. постао је секретар посланства у Петрограду.[6] Током Првог светског рата, краће време је радио у Риму, а затим је премештен у Вашингтон, где је најпре постао секретар, а крајем 1918. привремени отправник послова.[1] У време стварања заједничке државе, радио је на стварању једнодушног става код наших исељеника за јединствену Југославију и убеђивао утицајне америчке кругове у оправданост националних захтева.[4] По проглашењу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након формирања коалиционог кабинета демократа и социјалиста, председник владе Љубомир Давидовић, који је уједно био и заступник министра иностраних дела, пошто је Анте Трумбић био члан делегације на Мировној конференцији у Паризу, повео је нову персоналну политику у ресору Министарства иностраних дела. Тада су на чело министарства постављени су бивши самостални радикали. Јеврем Симић је постављен за начелника политичког одељења Министарства иностраних послова.[7] Године 1920, након пада владе Љубомира Давидовића и формирања кабинета Стојана Протића, извршена је смена у врху министарства. Функција начелника министарства је укинута, а Јеврем Симић је постављен за посланика у Варшави 14. фебруара 1920.[7] У то време доајен Варшавског дипломатског кора био Акиле Рати, касније папа Пије XI. На том месту је радио шест година,[1] након чега је фебруара 1926. поставен за посланика у Ватикану и на тој дужности је умро.[1]

Породична гробница дипломате Јеврема Симића у Алеји великана на Новом гробљу у Београду

Важио је за дипломату такозване Пашићеве школе, образован, способан и проницљив, комуникативан и одмерен. [6] Његове способности у Ватикану су му помогле да отклони све сукобе који су се јаваљали између Југославије и Свете столице, а у том послу од посебне помоћи му је био папа Пије XI, који га је познавао и ценио још у време када је био папски нунције у Варшави.[4] Преминуо је у 60. години живота 29. јуна 1936. године, услед тежег обољења изазваног каменом у бубрегу.[8] Сахрањен је 3. јула 1936. на Новом гробљу у Београду[4] у породичној гробници.[4]

Након његове смрти, целокупна његова имовина је из римског боравишта пребачена у Београд. Након Другог светског рата његова супруга Даница (1891—1980), као припадница предратне буржоазије се нашла у тешкој друштвеној и материјалној ситуацији.[3] Како нису имали потомака имовину су наследили његови синовци: Петар, Сретен и Иван из Оклеца. Синовац Иван му је 1937. на околном брду Северња подигао спомен чесму.[2]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Петровић & Крејић 2007, стр. 190.
  2. ^ а б Јосиповић 2018.
  3. ^ а б в Лазић 2017, стр. 176.
  4. ^ а б в г д ђ е Политика 1936, стр. 9.
  5. ^ Растовић 2011, стр. 195.
  6. ^ а б Лопушина 1996, стр. 16.
  7. ^ а б Мићић 2017, стр. 154.
  8. ^ Мићић 2017, стр. 145.

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јеврем_Симић_(дипломата)&oldid=26796608”