Анђа Бунушевац

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Анђа Бунушевац
Анђа Бунушевац (1930)
Лични подаци
Пуно имеАнђелија Бунушевац-Бингулац
Датум рођења(1900-11-28)28. новембар 1900.
Место рођењаНиш, Краљевина Србија
Датум смрти6. новембар 1980.(1980-11-06) (79 год.)
Место смртиСланкамен, СФРЈ
Новинарски рад
НовинеПолитика

Анђелија Бунушевац Бингулац (Ниш, 28. новембар 1900 – Сланкамен, 6. новембар 1980) била је српска новинарка и правница. Једна од првих жена новинарки у Краљевини Југославији, прва жена новинарка у Политици након Првог светског рата, а друга у петочланом низу стално запослених професионалних новинарки Политике у периоду до Априлског рата.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Анђелија Бунушевац рођена је 28. новембра 1900. године у Нишу. Отац Риста био је имућан трговац и власник неколико рудника у Македонији. Детињство је провела у великој породичној кући надомак Славије, у породици коју су чинили мајка Тина, сестре Радмила и Цука и брат Душко.

Студирала је Правни факултет у Београду, а за време студија почела је да се интересује за друштвени положај жена, о чему је писала у Радничким новинама. Као студенткиња писала је и за часопис Женски покрет (1922), који је афирмисао родну равноправност и женска права у свим сегментима живота. Право је дипломирала 1924. године, а потом 1926. долази у редакцију Политике. Њен први напис у Политици био је о помену италијанским војницима страдалим у Србији.  

Анђа Бунушевац у редакцији Политике 1930. године

После Марије Магазиновић, која је у Политици радила пре Првог светског рата, Анђелија је друга у петочланом хронолошком низу стално запослених професионалних новинарки листа у међуратном периоду, до 1941. године. Заједно са њом у Политици су радиле њена сестра, Радмила Бунушевац, Селена Дукић и Надежда Дорошки. Писала је репортаже о деци, њиховом васпитању и образовању, а истакла се и као уредница „Женске стране” Политике. Осим тога, пратила је делатности женских удружења попут Југословенског женског савета и писала о заборављеним женским уметницама као што је Полексија Тодоровић, кћерка Матије Бана и супруга Стевана Тодоровића, за коју је рекла да је „живела свој дуги век уметнице у зачараној сенци уметности свога мужа".[1] Анђа Бунушевац често је својим примером преносила идеју о женској еманципацији . Била је друга жена у Србији, после краљице Марије Карађорђевић, која је положила возачки испит, те је као репортер на задатку често управљала мотоциклом с приколицом.[2] По речима Предрага Милојевића, важила је за „једину госпођу у редакцијском саставу [Политике] која је постигла потпуну равноправност с мушкарцима”.[1] Својим новинарским ангажманом, иницирајући од почетка продор „женских тема" у тадашњу јавну сферу, посредно је допринела формирању светоназора „модерне жене” тога доба, заснованог на подједнакој бризи о лепоти тела колико и духа, телесном здрављу колико и духовном одгоју.[1] Водила је, са Аницом Савић Ребац, Управни одбор Удружења универзитетски образованих жена, основаног 1927. године.[3] Удружење је било од нарочите важности у то време, када је број мушких студената био чак 4,5 пута већи од женских, а писменост жена у неким областима Краљевине Југославије попут Моравске, Вардарске и Врбаске, није прелазила ни 16 одсто.[1]

Анђа је била удата за архитекту Николу Котура (1899 – 1937), предратног секретара СКОЈ-а. Са њим је 1931. отишла у иностранство и привремено напустила новинарство. Никола је ликвидиран у Москви током Стаљинове чистке 1937. године, а Анђа је више пута привођена на полицијска саслушања. Током Другог светског рата била је активна у СКОЈ-у, а након тога поново се враћа у Политику.

Крајем четрдесетих година поново се удала, за композитора и професора Петра Бингулца. Са њим је добила сина Николу и Станоја. Од 1950. године радила је као новинарка Жене данас, а потом је уређивала културну рубрику више година. Добитница је Сребрне плакете 1970. године.

Преминула је 6. новембра 1980. године у Сланкамену.

Део њене заоставштине налази се у Удружењу „Адлигат”, заједно са легатом њеног супруга Петра Бингулца.[тражи се извор]

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Накит Анђе Бунушевац Бингулац
    Накит Анђе Бунушевац Бингулац
  • Петар Бингулац и Анђелија „Анђа“ Бунушевац Бингулац
    Петар Бингулац и Анђелија „Анђа“ Бунушевац Бингулац
  • Анђелија „Анђа“ Бунушевац Бингулац
    Анђелија „Анђа“ Бунушевац Бингулац

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Bogunović, Slobodan-Giša; Богуновић, Слободан-Гиша,. Ljudi Politike : leksikon saradnika (1904-1941). Beograd. стр. 60—61. ISBN 978-86-7607-148-7. OCLC 1159703986. 
  2. ^ „Beogradske priče: Žensko srce za volanom”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-08-06. 
  3. ^ Ђорић, Ана. Лексикон академских термина. „Удружење универзитетски образованих жена”. doiserbia.nb.rs (на језику: српски). Приступљено 2020-08-06.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анђа_Бунушевац&oldid=26702176”