Вјекослав Вранчић

С Википедије, слободне енциклопедије
Вјекослав Вранчић
Датум рођења(1904-03-25)25. март 1904.
Место рођењаЉубушки, Аустроугарска
Датум смрти25. септембар 1990.(1990-09-25) (86 год.)
Место смртиРамос Мехија, Аргентина

Вјекослав Вранчић (25. март 1904 - 25. септембар 1990) био је високи усташки функционер у Независној Држави Хрватској (НДХ). Након проглашења НДХ 1941. обављао је дужност заменика министра cпољних послова, а 1942. Анте Павелић га је именовао за изасланика при Другој италијанској армији. На том положају преговарао је с представницима ЈВуО Јевђевићем, Грђићем и Kраљевићем.[1] Затим је служио као заменик у министарству унутрашњих послова НДХ, "тијелу непосредно одговорном за концентрацијске логоре и репресивни државни апарат".[2] Вранчића је "одликовао Адолф Хитлер за заслуге у планирању концепта масовне депортације".[3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Вранчић је био један од Павелићевих људи од највећег поверења и саучесник бројних важних политичких и војних догађаја у Босни и Херцеговини. Вранчић је био усташки званичник који је издавао декрете о непостојању муслиманског народа, за које је тврдио да су Хрвати исламске вјероисповести.[4] Еуген Дидо Kватерник, високи усташки званичник, написао је за Вранчића: "За цијело вријеме мог службовања, а и касније, др. Вранчић био је слијепи инструменат Павелићевих особних интрига. Павелићу је била добро позната Вранчићева прошлост, но требао је компромитираног роба. Ту лежи тајна интимних односа др. Павелића и његова најгрлатијег паладина. Посебно ружну улогу одиграо је као Повјереник код бивше талијанске војске. У доба кад су постројбе талијанске војске одпремале на тисуће невиних Хрвата у талијанске (...) Др. Вранчић је био, наиме, у то доба доушник Владете Милићевића, краљевског редарственог аташеа, који би Вранчића за поједине вијести и податке награђивао износима од 10-15 аустријских шилинга".[5] Вранчић је као Павелићев представник имао задужење да помогне оснивање дивизије "Хрватске Вафен-СС Дивизије" с високим официрима СС-а у Загребу 5. маја 1943.[6] У усташкој војсци је стигао до чина мајора, но значајније је његово обављање дужности заменика министра спољњих послова, а касније и дужности министра рада НДХ.

Да би омогућио предају усташког режима западним Савезницима, Павелић је послао Вранчића (с Андријом Вркљаном као преводитељем) Врховном заповеднику Савезничких снага у Италији, који их је обојицу ухапсио.[7] Вранчићу је омогућено да се уз помоћ тајне службе САД склони у Ватикан.[8]

Вранчић је отишао у Аргентину користећи фалсификоване документе које је набавио уз помоћ Kрунослав Драгановића. У Аргентини је остао све до своје смрти у Буенос Ајресу 1990. Био је активан у неоусташком покрету у Аргентини где је постао потпредседник тзв. хрватске "владе у егзилу" на чијем је челу био Анте Павелић.[9] Вранчић је био укључен и у терористичке активности које су спроводиле екстремна десничарска удружења у Аргентини. Због његових активности Вранчићу је 1974. био одбијен улазак у Аустралију.[10] У Аргентини је основао часопис Хрватски народ.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Enver Redzic, Bosnia and Herzegovina in the Second World War, Psychology Press, 2005, str. 150
  2. ^ Mark Aarons, John Loftus, Unholy Trinity: The Vatican, The Nazis, and The Swiss Banks, Macmillan, 1998, str. 102.
  3. ^ "Decorated by Hitler in honor of his planning skills at the work of mass deportation". Enrique Krauze, Redeemers: Ideas and Power in Latin America, Harper Collins, 2011, str. 287.
  4. ^ Enver Redzic, Bosnia and Herzegovina in the Second World War, Psychology Press, 2005, str. 177.
  5. ^ Eugen Dido Kvaternik, Sjećanja i zapažanja: 1925-1945: prilozi za hrvatsku povijest, Starčević, 1995, str. 148.
  6. ^ Shaul Shay, Islamic Terror and the Balkans, Transaction Publishers, 2008, str. 30-31.
  7. ^ Jozo Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration, Stanford University Press, Oct 1, 2002, str. 753.
  8. ^ Stephen Dorril, MI6: Inside the Covert World of Her Majesty's Secret Intelligence Service, Simon and Schuster, May 21, 2002, str. 354.
  9. ^ Uki Goñi, ODESSA -- Smuggling the Nazis to Perón's Argentina, Granta, New York, 2002, str. 214.
  10. ^ Croatia press, Volumes 30-33, Croatia Press, 1977, str. 14.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вјекослав_Вранчић&oldid=26846610”