Гајица

Из Википедије, слободне енциклопедије

Гајица или хрватска абецеда је облик латиничког писма који се користи у бошњачком, српском и хрватском језику. Првобитну гајицу је уобличио хрватски лингвиста Људевит Гај 1835. године, заснивајући је на Јан Хусовој чешкој абецеди. Незнатно измјењен облик се користи у словечаком, црногорском и македонског језика, при чему у македонском служи за латинизацију. Павле Ритер Витезовић је предлагао идеју за правопис хрватског језика, по којој би сваки глас имао свој знак. Српска ћирилица је прихватила сличан концепт, а озваничио га је 1818. године српски лингвиста Вук Стефановић Караџић. Ова идеја је инспирисал Људевита, који је извршио реформу хрватске варијатне латиничког писма, убацујући нова слова заснована на чешкој абецеди.

Слова[уреди]

Писмо саджи тридесет великих и малих слова:

Слово ИПА Слово ИПА Слово ИПА
A, a /a/ G, g /ɡ/ O, o /o/
B, b /b/ H, h /x/ P, p /p/
C, c /ts/ I, i /i/ R, r /r/
Č, č /tʃ/ J, j /j/ S, s /s/
Ć, ć /tɕ/ K, k /k/ Š, š /ʃ/
D, d /d/ L, l /l/ T, t /t/
, dž /dʒ/ Lj, lj /ʎ/ U, u /u/
Đ, đ /dʑ/ M, m /m/ V, v /ʋ/
E, e /e/ N, n /n/ Z, z /z/
F, f /f/ Nj, nj /ɲ/ Ž, ž /ʒ/

Гајева оригиналне абецеда је имала диграф dj, који је касније замјењен словом đ.

Слова немају имена, а сугласници се нормално изговорају када је потребно срицати. Када је потребно бити јаснији, изговорају се слично као њемачка абецеда: a, be, ce, če, će, de, dže, đe, e, ef, ge, ha, i, je, ka, el, elj, em, en, enj, o, pe, er, es, , te, u, ve, ze, že. Употреба се углавном своди на лингивстику,[1][2] док се у математици, нпр. j обично изговара као јот, као у њемачком. Четири слова која постоје у већини других свјетским латиничких писама се изговарају на сљедећи начин: q као ку или кју, w као дублве или дупло ве, x као икс и y као ипсилон.

Диграфи[уреди]

M
J
E
NJ
A
Č
N
I
C
A

Диграфи , lj и nj се сматрају јединственим словима. То значи:

  • У рјечницима, njegov долази послије novine, одвојена секција nj долази послије секције n, а bolje долази послије bolnica, итд.
  • У вертикалном писању, , lj и nj се пишу хоризонтално. Нпр, када се ријеч mjenjačnica пише вертикално, nj долази на четврто мјесто.
  • У случају да се ријеч пише да размаком између сваког слова то ће изгледати овако: M J E NJ A Č N I C A.
  • У случају да је само почетно слово велико, само ће прва од двије компоненте слова бити велика: Njemačka, а не NJemačka. У случају да се цијала ријеч пише великим словом изгледаће овако: NJEMAČKA.

Поријекло[уреди]

Хрватска латиница је већим дијелом створио Људевит Гај, након Чеха и Пољака, и убацио је , lj и nj. У Будиму је 1830. године објавио књигу „Кратка основа хорватско-славенскога прописања“, која је била прва обична хрватска правописна књига. Хрвати су и прије користили латиничко писмо, али неки специфични гласовни нису јединствено приказани. Облик мађарске абецеде је био у најчешћој употреби, док су други облици, често збуњујући, били дио неодрживе моде.

Гај је слиједио примјер Павла Ритера Витезовића и чешког прапописа, узимајући по једно слово за сваки глас у језику. Његово писмо је у потпуности засновано на српској ћирилици коју је Вук Стефановић Караџић стандардизовао неколико година раније.[3]

Ђуро Даничић је у свом „Рјечнику хрватскога или српскога језика“ објављеном 1880. године предложио да се диграфи , dj, lj и nj замјене јединственим словима: ģ, đ, ļ и ń. Изворна Гајева абецеда је дјелимично измјењена, мјењајући само диграф dj са словом đ, док остали приједлози нису прихваћени.

Рачунарство[уреди]

Деведесетих година прошлог вијека настала је општа пометња о правилном кодирању карактера који се користе при писању текста на гајици на рачунарима.

  • Био је покушај да се примјени 7-битни YUSCII, касније CROSCII, који је укључивао пет слова са дијакритичким знаковима који су имали додатке од пет знакова која нису слова ([, ], {, }, @), али је то на крају било неуспјешно.
  • 8-битни ISO 8859-2 (Latin-2) стандард је развијен од стране ISO.
  • MS-DOS је увео 8-битно кодирање CP852 за средњоевропске језике, занемарујући ISO стандард.
  • Мајкрософт виндоус је пустио још једно 8-битно кодирање звано CP1250, које је имало неколико слова која су се поклапа један-на-један са ISO 8859-2, али је исто тако имала и слова која се нису поклапала са овим стандардом.
  • Епл је користио друго кодирање која је назвао Макинтош средњоевропско кодирање.
  • EBCDIC је користио Latin-2 кодирање.[4]

Данас се за кодирање првенствено користи ISO 8859-2 или уникодово кодирање UTF-8 (са два бајта или 16-бита неопходних за кориштење слова са дијакритицима). Међутим, од 2010. године, у употреби се још увијек могу наћи програми као и базе података које користе CP852, CP1250 или CROSCII.

Употреба у словеначком језику[уреди]

Од раних четрдесетих 19. вијека, гајица се у све већој мјери користили у словеначком језику. У почетку, словеначки писци коју су словеначки језик сматрали дијелом хрватског (као што је Станко Враз су га најчешће користили, али је гајицу касније прихватио широки спектар словеначких писаца. До потпуног пробоја гајице у словеначки језик дошло је када је конзервативни словеначки вођа Јанез Блајвајс писао њом у „Пољопривредним и занатским новинама“ (сл. Kmetijske in rokodelske novice), часопису који је читала јавност широм земље. Гајица је 1850. године постала једино званично писмо словеначког језика, мјењајући дотадашња три писана система која су се користила на простору насељном Словенцима од тридесетих година 19. вијека: традиционална бохоричица (послије Адама Боховича који је кодификовао) и два иновативна приједлога од Петра Дајнка (дајнчица) и од Франца Серафина Метелка (метелчица).

Словеначки облик гајице се од хрватског разликује у сљедећим ставкама:

  • Словеначка абецеда није имала карактере ć и đ, јер ови гласови не постоје у словеначком језику.
  • У словеначкој варијанти диграфи lj и nj су третирани као одвојена слова и представљали су одвојене гласове (нпр. ријеч поље се на словечком изговара као [ˈpóːljɛ] или [pɔˈljéː], а на хрватском као [pôʎe]).
  • Фонема џ постоји у словеначком језику и записује се као и користи се само код позајмљених ријечи, а d и ž се сматрају одвојеним словима, не диграфима.

Употреба у македонском језику[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Латинизација македонског језика

Латиницазија македонског језика се изводи по гајици.[5][6] Међутим, ово писмо је незнатно измјењено према фонетици и фонологији језика. Дакле, гајева слова ć и đ се не користе, али су умјесто њих у употреби и ǵ. Остала слова писма се користе еквиваленто словима македонске ћирилице. Уз то, у македонском језику је у употреби слово dz, које није у употреби у осталим језицима који користе гајицу.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. Žagarová, Margita; Pintarić, Ana (July 1998). „On some similarities and differences between Croatian and Slovakian“ (на Croatian). Linguistics (Faculty of Philosophy, University of Osijek) 1 (1): 129–134. ISSN 1331-7202 Приступљено 2012-04-18. 
  2. „Ortografija“ (на Croatian). Jezične vježbe. Faculty of Philosophy, University of Pula Приступљено 2012-04-18. 
  3. Comrie, Bernard; Corbett, Greville G. (1 September 2003). The Slavonic Languages. Taylor & Francis. стр. 45. ISBN 978-0-203-21320-9 Приступљено 23 December 2013. „... following Vuk's reform of Cyrillic (see above) in the early nineteenth century, Ljudevit Gaj in the 1830s performed the same operation on Latinica,...“ 
  4. Host Code Page 1153/1375 Latin 2 – EBCDIC Multilingual
  5. Lunt, H. (1952), Grammar of the Macedonian literary language, Skopje.
  6. Macedonian Latin alphabet, Pravopis na makedonskiot literaturen jazik, B. Vidoeski, T. Dimitrovski, K. Koneski, K. Tošev, R. Ugrinova Skalovska - Prosvetno delo Skopje, 1970, p.99

Литератера[уреди]

  • Vladimir Anić, Ljiljana Jojić, Ivo Pranjković (2003) (на Croatian). Pravopisni priručnik - dodatak Velikom rječniku hrvatskoga jezika. 
  • Vladimir Anić, Josip Silić, Radoslav Katičić, Dragutin Rosandić, Dubravko Škiljan (1987) (на Croatian or Serbian). Pravopisni priručnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. 

Спољашње везе[уреди]