Црногорски језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
црногорски језик
crnogorskiцрногорски
Изговор [t͡sr̩ˈnɔ̌ɡɔrskiː]
Државе Црна Гора
Регија југоисточна Европа
Број говорника 229,251 људи; 37% становништва Црне Горе (2011) [1]
Породица индоевропски
Писмо црногорска латиница
и црногорска ћирилица
Статус
Службени Црна Гора Црна Гора
Признат мањински језик Србија Општина Мали Иђош, Србија[2]
Регулише Институт за црногорски језик и књижевност
Језички кодови
ИСО 639-1 нема (незванично sr-ME)
ИСО 639-2 нема
ИСО 639-3 srp – Етнолог[3] идентификује га као алтернативно име српског
западнојужнословенски
језици, наречја и изговори
стандардни национални језици
српски · хрватски · словеначки
бошњачки (босански) · црногорски
раније: српскохрватски
наречја
штокавско · кајкавско
чакавско · торлачко
изговори
екавски · ијекавски · икавски
Источно штокавски дијалекти
шумадијско-војвођански
источнохерцеговачки
зетско-јужносанџачки
косовско-ресавски
(смедеревско-вршачки)
призренско-тимочки
(призренско-јужноморавски
сврљишко-заплањски
тимочко-лужнички)
Западно штокавски дијалекти
источнобосански
млађи икавски
славонски
локални говори,
социолекти, жаргон и остало

нашински · ужички · црнотравски · шатровачки
англосрпски · ромско-српски
буњевачки · шокачки
п  р  у
Подручје на коме већина становника говори црногорски језик (према црногорском попису из 2003. године)

Црногорски језик је према Уставу Црне Горе службени језик у Црној Гори и резултат је нормирања још једног стандардног језика заснованог на новоштокавским дијалектима.

На последњем попису становништва 2011. године, 37% становништва Црне Горе (дакле нешто мање од 230 хиљада људи) изјаснило се о црногорском језику као матерњем, док се 42% изјаснило да говори српски језик. Црногорски језик је усвајањем Устава Црне Горе 19. октобра 2007. постао њен службени језик.

Глобално се сматра да је црногорски језик дијалекат српског језика,[4] а највише грађана Црне Горе га тако и схвата. Према неким анкетама број оних који сматрају да говоре црногорским језиком као засебним је порастао на 38%.[5]

Правопис црногорског језика[уреди]

Дана 10. јула 2009. године представљен је први правопис црногорског језика чији су аутори Миленко Перовић, професор из Новог Сада, Људмила Васиљева, професор универзитета у Лавову, Украјина, и Јосип Силић, пензионисани професор из Загреба. Овај правопис црногорском алфабету додао је два нова слова — с́ и з́ у ћириличкој и ś и ź у латиничкој верзији — тако да црногорски језик сад има укупно 32 слова. Увођење два нова слова, састављачи правописа су објаснили ставом да црногорска стандарднојезичка норма мора да садржи све продукте ијекавског јотовања.[6][7]

(У примерима који следе можда ће бити проблема са приказом због избора фонта и одговарајуће подршке за Уникод.)

Примери употребе слова с́ (мек изговор шј): с́утра, с́евер, с́еме, ос́етити, с́еђети, с́екира, с́енка, с́енокос, с́екирати, с́ера, с́ерав, пос́екотина, с́ећи, с́етити, пас́и, с́еклоћа (презиме), Пас́еглав (топоним), С́еница (топоним), С́ата (надимак)...[8]

Примери употребе слова з́ (мек изговор жј): из́утра, з́еница, из́ести, из́елица, из́љећи, з́ђељати, коз́ији, коз́етина, З́ајо (име), Коз́евић (презиме), З́але (надимак)...[9][8]

Професор Војислав П. Никчевић такође је предлагао и графем ѕ[10], за меко слово з (дз), глас који има фонетску вредност /dz/. Ипак, то слово још увек није уведено у службени језик. Примери употребе фонема ѕ: ѕавала, ѕера, ѕановијетати, биѕин, ѕинѕула, ѕамантати, бронѕин, ѕингани, ѕипати, ѕиѕка, Ѕано (име), Бороѕан (презиме), Маленѕа (топоним), Миѕа (надимак)... Међутим, правопис још увијек није одобрен од стране Савјета за опште образовање Министарства просвјете црногорске владе.[11]

Граматика[уреди]

Године 2010. Савјет за опште образовање је усвојио прву Граматику црногорског језика, на чијем су раду ангажовани хрватски лингвисти др Јосип Силић (такође један од аутора правописа) и Иво Прањковић. Главни уредник Аднан Чиргић је тврдио да у Црној Гори нема квалификованих људи да би радили на граматици, нити интереса за њу, те признао њене мане, али истакао да је она најбоља која постоји за сада. Само 2 од 13 чланова савјета су били језички стручњаци (професор језика и лингвиста) и оба су гласала против, оштро се успротививши предложеној црногорској граматици. Критиковали су како прихватање два нова слова за писма, тако и превелику архаизацију језика и увођење необразложених хрватизама, који немају упориште у црногорском језику.[11]

Историја[уреди]

У Уставу Црне Горе од 1905. године не говори се о службеном језику, али се у Закону о народнијем школама из 1907. године каже у члану 1.: „Задатак је народнијем школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост“.[12] У истом закону се у другим члановима јасно назначава да се похађа српска школа и да су предмети српски језик и српска историја а да дјеца не могу похађати стране школе на другим језицима док не заврше школу на српском. 1946. године Црна Гора је донела устав у коме се не наводе директне одредбе о језику, али у поглављу о судовима се у члану 113. каже: „Поступак пред судовима се води на српском језику“. У Уставном закону за Црну Гору из 1953. године се не помиње службени језик, а тек у Уставу СР Црне Горе из 1963. године се помиње српскохрватски, а то такође остаје у Уставу СР Црне Горе од 1974. године. У Уставу Републике Црне Горе од 1992. године се у члану 9. каже: „У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора“. У претходном попису, 1991. године, већина грађана се изјаснило да говоре тада званични језик — српскохрватски.

Црногорски језик је на почетку био самостални пројекат Војислава Никчевића који је у својој књизи Пиши као што збориш реинтерпретирао став Вука Караџића. Користећи реч „зборити“ уместо „говорити“, Никчевић је заступао став да је Караџићев рад у ствари заснован на црногорском језику. Најуочљивија одлика планираног црногорског језика који би га учинили различитим од српског, хрватског и бошњачког су била три нова графема која би означавала посебне црногорске палаталне сугласнике. [13]

Крајем деведесетих и почетком 21. века, упоредо са покретом за обнову независности Црне Гори, појављује се покрет за признавање дијалеката у Црној Гори за посебан језик.[14][15] Заговорници постојања посебног црногорског језика су истицали да „свака држава мора имати свој језик“.[16]

Штокавски дијалекти

На попису 2003. године, 21,53% становништва Црне Горе се изјаснило да им је матерњи језик црногорски. 63,5% становништва Црне Горе се изјаснило да говори српски језик као матерњи језик. Будући да се 32% популације изјаснило да су српске националности, и да је мало могуће да би се било ко од њих изјаснио за неки други језик осим српског као за свој матерњи, може се рећи да се 31% становништва изјаснило за српски језик као за свој матерњи а да се нису изјаснили као Срби.

На посљедњем попису 2011. године, 36,97% становништва Црне Горе се изјаснило да им је матерњи језик црногорски. 42,88% становништва Црне Горе се изјаснило да говори српски језик као матерњи језик.

Владајуће Демократска партија социјалиста и Социјалдемократска партија Црне Горе су подржавале идеју просто преименовања службеног језика Црне Горе у црногорски. Томе су се успротивиле Социјалистичка народна партија, Српска народна странка, Народна странка, Демократска српска странка. Ипак, референдум није био потребан, пошто је за усвајање устава гласала двотрећинска већина у скупштини, укључујући владајућу коалицију, Покрет за промјене, Бошњачку странку и либерале, против је била српска опозиција, док су странке албанске мањине биле уздржане, па је црногорски језик проглашен за службени језик Црне Горе у новом уставу који је усвојен 19. октобра 2007.

Бројност[уреди]

Матица црногорска је од 4. до 14. јуна 2010. године спровела „национално“ истраживање, добивши ову језичку статистику:[5]

  • 41,6% српски језик
  • 38,2% црногорски језик
  • 4,4% српско-хрватски језик
  • 1,9% бошњачки (босански) језик
  • 1,7% хрватски језик
  • 12,3% српски/црногорски/хрватски/бошњачки/српско-хрватски

Сви наведени језици у ствари лингвистички спадају у један језик, а њихова подела по различитим именима је из политичких разлога.

Лингвистичка разматрања[уреди]

Творци црногорског језика сврставају га у групу јужнословенских језика, а разлика међу дијалектима и стандардним језицима који се говоре у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Хрватској је врло мала, скоро никаква. Највише коришћено наријечје у свакодневном говору у Црној Гори је зетско-јужносанџачко наријечје (дијалекат српског језика) којим се говори у Цетињу, Подгорици, Даниловграду, Бару, Будви, Котору, Тивту, Улцињу (код Црногораца и Срба), већини Колашинске општине, Мојковцу, Беранама, Бијелом Пољу, Андријевици, Плаву, Рожајама и дијелу Никшића. Источнохерцеговачким наријечјем сличним оном у Херцеговини, Дубровнику и Западној Србији се говори у Херцег Новом, Рисну, дијелу Никшића, у Ровцима код Колашина, Шавнику, Жабљаку, Плужинама и Пљевљима.

Заговорници постојања црногорског језика фаворизују коришћење латинице[17] у односу на ћирилицу и препоручују увођење слова за додатна два гласа (ç и ʝ), својствена неким дијалектима који се говоре у Црној Гори.[тражи се извор од 03. 2011.]

Заговорници кодификовања црногорског језика[уреди]

Главни заговорник постојања црногорског језика био је Војислав Никчевић, директор Института за црногорски језик у Подгорици и редовни професор Филозофског факултета Универзитета Црне Горе.

Црногорски премијер Мило Ђукановић показао је да подржава формализацију црногорског језика изјашњавајући се да говори црногорски језик, у интервјуу датом у октобарском броју Политике, 2005. године.

Године 2004., влада Црне Горе је променила име обавезног предмета „српски језик“ у „матерњи језик (српски, црногорски, хрватски, босански)“ а као разлог је наведен давање једнаког права свим народима Црне Горе који говоре лингвистички неспорно исти језик, да га називају својим националним именом и да би се тако заштитила људска права несрпског становништва у Црној Гори које жели да свој језик назива другим именом, а не српским.

Ова одлука је проузроковала да неколицина српских наставника прогласи штрајк и да известан број родитеља одбије да шаље своју децу у школу. Ти наставници су добили отказ.[18]

Од школске 2010./11. наставници у школама обавезни су наставу да предају на црногорском језику.

Званичне интернет странице црногорских институција нуде црногорску верзију сајта.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „MONSTAT” SAOPŠTIO REZULTATE POPISA STANOVNIŠTVA U CRNOJ GORI O NACIONALNOJ PRIPADNOSTI, MATERNjEM JEZIKU I VJEROISPOVIJESTI“ Приступљено 7. 5. 2011.. 
  2. ^ „B92 - Vesti - Crnogorski jezik u Malom Iðošu - Internet, Radio i TV stanica; najnovije vesti iz Srbije“ Приступљено 17. 4. 2011.. 
  3. ^ „Ethnologue report for language code: srp“ Приступљено 7. 5. 2011.. 
  4. ^ „www.ilustrovana.com КОНТРОВЕРЗЕ: УЗ НОВУ ДРЖАВУ И НОВИ ЈЕЗИК“ Приступљено 7. 5. 2011.. [мртва веза од 01. 2014.]
  5. ^ а б „Blic Online | Matica CG: Crnogorskim jezikom govori 38,2 odsto građana“ Приступљено 7. 5. 2011.. 
  6. ^ „Dva nova slova u pravopisu - CG Vijesti“ Приступљено 7. 5. 2011.. 
  7. ^ „B92 - Vesti - Crnogorski jezik sa 32 slova - Internet, Radio i TV stanica; najnovije vesti iz Srbije“ Приступљено 7. 5. 2011.. 
  8. ^ а б „SVEVLAD -D. Bojovic: Opet o preimenovanju srpskog jezika u Crnoj Gori“ Приступљено 7. 5. 2011.. 
  9. ^ „Vreme 993 - Crna Gora – Novi pravopis: Njegosev je CRNOGORSKI jezik (sic!)“ Приступљено 7. 5. 2011.. 
  10. ^ Kortmann & Auwera (2011), стр. 767.
  11. ^ а б „Adnan Čirgić: Ovo je najbolja gramatika crnogorskog jezika, jer druge nema | BICENT - Bošnjački Informativni Centar“ Приступљено 7. 5. 2011.. 
  12. ^ „Zakon o narodnijem skolama u Kraljevini Crnoj Gori“ Приступљено 7. 5. 2011.. 
  13. ^ Kortmann, Bernd; Auwera, Johan van der (2011). The Languages and Linguistics of Europe: A Comprehensive Guide. Walter de Gruyter. стр. 767-. ISBN 978-3-11-022025-4. 
  14. ^ „Lasić: Crnogorski jezik- južnjačka ućeha ili jotovanje bez granica? - Vijesti online“ Приступљено 7. 5. 2011.. 
  15. ^ „Osnovan Pokret za priznavanje džiberskog jezika (Mne RSS - Najnovije vijesti)“ Приступљено 7. 5. 2011.. 
  16. ^ Gorup (2013), стр. 178.
  17. ^ „Milan Knežević, čija se kompletna porodica 1991. izjašnjavala kao Crnogorci: „Pozivam sve članove i simpatizere SNP-a da se…. i na popisu se izjasne u duhu svojih predaka da bi osigurali budućnost potomaka. Smatram obavezom da se… na popisu izjasnim kao Srbin koji govori srpskim jezikom…“ (Poslije popisa će reći da nikoga nije nagovarao i nikakvu agitaciju vršio! – 14. mart 2011) « Kampanja SPC i vaskolikog srpstva pred Popis 2011. za pretvaranje Crnogoraca u Srbe“ Приступљено 7. 5. 2011.. 
  18. ^ „6 profesora u Nikšiću dobili otkaz“ Приступљено 7. 5. 2011.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :