Иван Косовел

иван косовел
иван косовел
	Иван Косовел
Лични подаци
Датум рођења	19. јун 1912.
Место рођења	Село, код Ајдовшчине, Аустроугарска
Датум смрти	7. март 1943. (30 год.)
Место смрти	Вртовин, код Ајдовшчине, Краљевина Италија
Деловање
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Херој
Народни херој од	27. новембра 1953.

Иван Косовел (Село, код Ајдовшчине, 19. јун 1912 — Вртовин, код Ајдовшчине, 7. март 1943) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Родио се 19. јуна 1912. године у Селу, код Чрнича, у близини Ајдовшчине. У време његовог рођења, овај крај налазио се у саставу Аустроугарске, а након Првог светског рата је припао Краљевини Италији. Потицао је из сиромашне сељачке породице, а након завршене основне школе учио је зидарски занат. Године 1929, као седамнаестогодишњи младић, пребегао је у Југославију, где се запослио у Љубљани.^[1]^[2]

Као млади радник, приступио је револуционарном радничком покрету и постао члан синдиката. Због учешћа у штрајковима, његова запослења су обично кратко трајала, па је од 1932. до 1936. радио као сезонски радник у Цетињу, Подгорици, Никшићу и Славонском Броду. Током сезонског рада, стално је одржавао везе са друговим из Љубљане од којих је добијао разноврсну литературу. Године 1936. је у Љубљани примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).^[2]

Током 1936. живео је у Славонском Броду, где се повезао са месном организацијом илегалне Комунистичке партије. У селу Оприсавци је организовао партијски рад, водио је састанке и окупљао раднике, због чега је био ухапшен и прогнат из Славонског Брода. Потом је поново отишао на Цетиње, где је због успешног рада у синдикату био изабран за председника градских синдиката. Тада је радио на градњи пута Морача—Колашин, где је организовао велики штрајк минера и грађевинара у Морачи. Пред сам почетак штрајка ухапшен је и протеран из Цетиња.^[2]

Након протеривања са Цетиња, прешао је у Подгорицу, где је живео у илегали. Овде је радио за прикупљање добровољаца за Шпански грађански рат. Како је и сам хтео да оде у Шпанију, да се бори против фашизма, отишао је у Сплит, али је тамо ухапшен. Након изласка из затвора, у другој половини 1937. запослио се у Дубровнику, где се активно укључио у партијску организацију и синдикални покрет. Године 1938. поново је ухапшен и тада је донета одлука о његовом протеривању из Краљевине Југославије. На граници су га ухапсили мађарски војници, који су га предали Аустријанцима, а они потом Југословенима, па се на крају нашао у љубљанском затвору.^[2]

Због немогућности да га протерају у Италију, југословенске власти су одлучиле да га протерају у Албанију, која се тада налазила под италијанском окупацијом. Како би избегао протеривање у Албанију, у договору са партијском организацијом, вратио се 1939. у свој родни крај код Горице. Након повратка, био је позван на одслужење војног рока у италијанској војсци, који је служио у Болоњи, Бресцији, Козенци и Калабрији. Након окупације Југославије, 1941. са лажним документима се вратио у Југославију и отишао у партизане. Након краћег времена, одлуком партијске организације, вратио се у Горицу са задатком да ради на организовању Народноослободилачког покрета (НОП) међу словеначким становништвом, које је тамо живело.^[1]^[2]

До априла 1942, активно је радио на организовању политичких кружока и сакупљању антифашистичких Словенаца, који су преко њега одлазили у партизанске одреде у Југославији. Италијанске фашистичке власти су априла 1942. хтеле да га ухапсе, али је успео да им побегне. Тада је прешао на подручје Випаве и Горице, где се ставио на чело теренаца (партизана). У Словеначком приморју је организовао и формирао одборе Ослободилачког фронта, окупљао борце и сараднике, сакупљао храну, одећу, оружје и др. Био је члан Среског одбора Ослободилачког фронта и Среског комитета КП Словеније у Ајдовшчини.^[1]^[3]

Септембра 1942. италијански фашисти су расписали потерницу за њим, у којој је његова глава била уцењена са 30.000 лира. У његовом родном селу, стално га је чекала заседа од 40 италијанских војника. За то време он се у униформи италијанског војника, са лажним документима кретао по Приморској и радио на организовању Народноослободилачког покрета. Једном приликом је дошао у карабинијерску станицу у Чрнчу и из ње однео оружје и муницију, а оставио писмо са својим потписом. Тада је у италијанском гарнизону настала велика узбуна и паника.^[1]^[3]

Почетком 1943. налазио се на дужности секретара Покрајинског комитета КПС за Словеначко приморје. Услед издаје, италијански фашисти су успели да 7. марта 1943. опколе кућу у којој се налазио у селу Вртовин. Како је кућа била опкољена са целом четом непријатељских војника, бекство је било немогуће извести. Видевши да се налази у безизлазној ситуацији, најпре је уништио партијску архиву, која се налазила код њега, а потом је извршио самоубиство, како не би непријатељу пао жив у руке.^[1]^[3]

Указом председника ФНР Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.^[1]