Никшић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Никшић (вишезначна одредница).
Никшић

Поглед на Никшић
Поглед на Никшић

Грб
Основни подаци
Држава Застава Црне Горе Црна Гора
Општина Општина Никшић
Становништво
Становништво (2003) 58212
Положај
Координате 42°46′18″N 18°57′18″E / 42.771666, 18.955
Временска зона централноевропска:
UTC+1
Надморска висина 647 m
Никшић на мапи Црне Горе
{{{alt}}}
Никшић
Никшић на мапи Црне Горе
Остали подаци
Поштански број 81400
81402
81403
Позивни број 040
Регистарска ознака NK


Координате: 42° 46′ 18" СГШ, 18° 57′ 18" ИГД


Никшић је градско насеље у општини Никшић у Црној Гори. Према попису из 2003. било је 58212 становника (према попису из 1991. било је 56141 становника), док цјелокупна општина броји око 75000 становника. Површина општине је 2065km², што Никшић чини територијално највећом општином у Црој Гори и у бившој Југославији.

Историја[уреди]

План остроготске тврђаве Анагастум
Споменик краљу Николи у Никшићу

Стари град Оногошт, настао у IV вијеку као римско војно утврђење Андерба (castrum Anderba) у Никшићком пољу, као раскрсници важних путних праваца који су повезивали уже територије и сусједне области, добро ситуиран на природном стјеновитом хумку у пољу између Студеначких главица и Требјесе, живио је кроз три велика периода људске цивилизације. Име Оногошт, је од Источних Гота и имена њихове тврђаве Анагастум (подигнуте по освајању, на мјесту римске Андербе, након 459. године). По Милану Шуфлају, на 114.стр. књиге Срби и Арбанаси, у фусноти пише: „Материјална успомена на ту владавину (Гота) јест средовјечна тврђава Анагостум, Оногастум, данас Оногошт, Никшић у Црној Гори." Код архиђакона Томе, пак, Готи су Славени. Кроз вјекове бива рушен, обнављан и дограђиван, мијењајуци изглед и господаре, свједочећи о крупним друштвеним и историјским кретањима и промјенама времена у којима је опстајао и као римски каструм, и као објекат у систему одбране читаве области у средњем вијеку, као центар Жупе у вријеме процвата српских држава и, напокон, као утврђени турски град. Од свог настанка готски Анагастум и средњовјековни Оногошт био је активна тврђава све до одласка посљедњих освајача.

Зидови града временом постају тијесни за све оне који су у њему тражили уточиште, па се почиње са градњом испод градских зидина и спонтано настају прва насеља у пољу – зачеци данашњег града. Зато се постанак и развој града морају везати за стару градску тврђаву и поред чињенице да је, још много прије њеног настанка, негдје у никшићком пољу постојала римска насеобина Андерба, која је нетрагом нестала и о чијој локацији нема непосредних извора.

Црква у Никшићу

Ослобођење од Турака 1877. године, којим је командовао и Машо Врбица, доводи нове насељенике, даје нове импулсе, осјећа се нови дух, показује се воља и ријешеност за „ново добро Црне Горе, која ће се, поред стародревног јунаштва, овјенчати још и зрацима културе и цивилизације“. Оваква оријентација значила је жељу за новим градом поред „старе и труле“ турске касабе. Та жеља је остварена израдом првог регулационог плана 1883. године који представља осмишљен концепт формирања града чврсте урбане структуре примјеном модела на ренесанснобарокној шеми идеалних градова.

План је по налогу краља Николе израдио инжењер Јосип Сладе.

Прве три деценије након доношења плана карактерисе изразити привредни и друштвени успон, развој занатства и трговине, настајања низа културних и просвјетних установа и друштава и интензивна урбанизација. Град је формирао своју окосницу, а изградњом низа репрезентативних објеката (Саборна црква, Дворац краља Николе, комплекс паркова, Царев мост у Никшићу) успостављени су важни градски репери. Изграђен је градски трг са шест улица које се у њега улијевају и формирано неколико стамбених блокова дуж уличних потеза. Куће су приземне или једноспратне, једноставне, мирне и складне архитектуре, без посебних архитектонских вриједности, али са одликама вриједне урбане и амбијенталне цјелине.

Центар Никшића данас

Послије оба свјетска рата обновљене су порушене грађевине и ницале нове, подизана завјеса на позоришној сцени, штампане књиге, новине и часописи. Нарочито послије Другог свјетског рата Никшић је десетороструко порастао и постао један од индустријских центара Црне Горе и значајно средиште умјетничког и културног стваралаштва и бројних просвјетних установа.

Данас[уреди]

Грб општине

Иако са свим предиспозицијама да постане један од најразвијенијих градова у региону Никшић одаје утисак града који није довољно развио своје потенцијале. Недовршени пројекти, инвестиције које нису уродиле плодом, као и промјена у значају појединих региона у држави учиниле су своје. Дух „ратника и пјесника“, специфичност културе, људи, идеја, на срећу и данас истрајавају, а они који су једном читали Витомира Николића, слушали Миладина Шобића или прошетали корзом тешко напуштају Никшић, или му се често врате. Млади свој простор траже организовањем у различите организације цивилног и политичког типа. Живот града је скоцентрисан у старом дјелу граду, гдје су бројна мјеста за излазак. Спортски живот је и даље везан за дио града крај ријеке Бистрице, дје је био деценијама. Ка том мјесту и даље хрле ријеке љубитеља фудбала, а траје и оно чувено Су-Су-Сутјеска. Култна мјеста, корзо, Хотел Требјеса, језеро Крупац и плажа Манитовац добијају нови сјај доласком нових, другачијих генерација. Културни живот се одвија у Културно Информативном Центру "18.септембар“, на Сцени 213, Стадиону Малих спортова и на другим мјестима. Град другачијег менталитета од свих у Црној Гори, неким себи својственим манирима, постао је град који се највише критикује, али и највише цијени, јер је задржао свој стари, арогантни шмек и пренио га у савремено доба. Они који одлазе из њега, бивају његови највећи критичари, а када му се у позним годинама врате, плаћају високу цијену јер су га заувијек изгубили. Никшић је увијек имао своје успоне и падове, али се чини да нико као Никшићани, не само у Црној Гори, нијесу имали континуитет врхунских резултата на пољу науке, спорта, културе, политике и бизниса. Да ли су Никшићани више познати по чувеној реченици „има ли иког на овом свијету, а да није из Никшића“, или по плејади врхунских стваралаца на пољу умјетности, или по чувеном комаданту Сави Ковачевићу, поријеклу најбољег спортисте свијета Новака Ђоковића, или пркосном осмјеху Љуба Чупића, или по фудбалском клубу Сутјеска, свјетски чувеном пиву, планинарима којима се свијет дивио, или политичарима од чијег потписа је зависила прошлост и садашњост Црне Горе, или по својим ђацима и студентима, архитектама и ливцима, или просто по фасцинантној клими сатканој од сјеверних вјетрова и јужних струјања, остаје и биће вјечита дилема. Некада се говорило да Црна Гора има три вароши: Цетиње-престоницу, Подгорицу-трговачки центар и Никшић-културни центар. Јер имати Никшић, није значило само имати велико територијално пространство, већ најбоље бунаре, најквалитетнију воду, плодну земљу, а кажу и најљепше жене. Имати Никшић значило је и част за оне који су га држали. То је град у којем никада није било освете, чак су и непријатељи позивани на суживот у просперитетном Никшићу. Црногорски краљ Никола написао је стихове: „Дух јунашва, гениј рода, красили ти дивно лице, сјеверног ми краја стражо, здрав Никшићу перјанице!" Ни данас, као ни раније, без Никшића се ништа велико и пресудно није планирало. Он је био темељ савремене Црне Горе, Црне Горе која своје вриједности темељи на традицији и јуначкој прошлости, Црне Горе као стабилне мултиетничке државе, Црне Горе као еколошке државе и Црне Горе као државе свих њених грађана, јер какви би Црногорци били да не носе, између осталог, никшићку одважност и господство.

Архитектура[уреди]

Град који је имао урбанистички план прије много напреднијих и богатијих градова, био је погодно мјесто за мјешавину архитекотснких облика. У Никшићу су рођене и стварале чувене архитекте, првенствено Слободан Вукајловић и Ђорђије Мињевић. Словеначки архитекта Марко Мушић је по налогу савеза комуниста урадио архитектонско рјешење Дома револуције, који је требао да симболизује народни отпор и борбу против окупатора. Предвиђен је као мултимедијални центар, са телевизијским просторијама, позориштем са покретном сценом, биоскопом, кафетеријама, пословним просторима, трговинским центром, банкама, просторијама за министарство културе, и свим оним што један град величине Никшића треба да има. Простире са на 21000 m², али никада није завршен. Постао је највеће ругло Никшића, али и савремене Црне Горе. Слободан Вукајловић дао је никшићкој, али и црногорској архитектури неизбрисив печат. Његов идентитет у стварању била хе хексагонална структура. У том стилу пројектовао је хотел „Јастреб“ на брду Требјеса, управну зграду Никшићке банке, централни вртић, градску капелу и спомен дом у Богетићима. Први је доктор архитектуре на нашим просторима, а пројекат хотела „Јастреб“ представљао је први „извозни“ пројекат југословнских архитеката. Остварења на пољу градитељства у Никшићу шездесетих, седамтесетиј и осамдесетих година везана су за архитекту Ђорђија Мињевића. Пројектовао је зграду Радничког универзитета (данас КИЦ "18. септембар"), зграду градског Дома Здравља, старог хотела „Оногошт“ и др. Нови дио хотела „Оногошт“ изграђен је по идејном пројекту сарајевских архитеката Ивана и Тихомира Штрауса. Зграда у облику чаше и данас представља јединствен архитектонски израз на нашим просторима. Од старих здања треба поменути саборни храм Св. Василија Острошког на Петровој главици, са које се пружа поглед на цијели град, дворац краља Николе првог, те градска кућа у градском парку и жељезничка станица рађена ручно обрађеним каменом са Острошких греда. Посебан печат никшићкој архитектури дао је некадашњи градоначелник Ђођрије Бато Грујичић, јер је током његовог руковођења град добио многа здања која су ишла корак испред свјетских трендова.

Демографија[уреди]

У насељу Никшић живи 43551 пунољетни становник, а просјечна старост становништва износи 35,3 година (34,4 код мушкараца и 36,2 код жена). У насељу има 16400 домаћинстава, а просјечан број чланова по домаћинству је 3,55. Становништво у овом насељу веома је хетерогено, а у последња три пописа, примјећен је пораст у броју становника.

Привреда[уреди]

Индустријски центар Црне Горе свакако је Никшић, иако након транзиционог периода деведесетих година прошлог вијека и сталних криза у сектору производње и продаје индустријских производа његова привредна моћ није толико јака као некада. Најзначајније државне, али и приватне фирме су стациониране у овом граду. Најстарији индустријски колектив у Црној Гори, никшићка Пивара „Требјеса“, основана 1895. године је годинама најуспјешније црногорско предузеће, а упошљава око 300 људи. Сједиште државне Електропривреде је у Никшићу, као и 80% водно енергетског потенцијала Црне Горе. Њен значајан сегмент је прва црногорска хидроелектрана Перућица на Глави Зете код Никшића. Једина Жељезара у Црној Гори, као и једини Рудници Боксита, црвеног и бијелог, су у Никшићу, с тим што су резерве црвеног „злата“ највеће у Европи. У сектору шумарства издваја се Ми-Раи Јаворак, наследник чувеног ШИК Јаворка, Завод за испитивање грађевинских материјала „Зигма“, Институт за црну металургију. На подручју металопрераде издваја се Металац, а у прехрамбеној индустрији Никшићки млин и градска пекара Никшић, као и низ приватних пекарских фирми, затим највеће црногорске мљекаре „Ника“ и „Срна“, најпознатија црногорска индустрија меса „Горановић“, те живинарске и фарме ситне и крупне стоке. У текстилон индустрији предњачи „Кони конфекција“. У ред успјешних средњих и великих предузећа спадају Нексан, Унипром, Гитанес експорт, Хелада Монт, Ибон и др. Почетак финансијског и комерцијалног пословања у Црној Гори везује се за оснивање прве црногорске банке - Никшићке банке а.д. Никшић (данас Прва банка Црне Горе), док у самом граду полсује око 10 филијала банака, осигуравајућих кућа и микрокредитних институција. На подручју саобраћаја дјелује око 15 аутобуских фирми за локални, међуградски и међународни саобраћај. Од краја деведесетих година посебан замах је очигледан у оквирима приватног дјеловања.

Здравство[уреди]

Здравствени систем град Никшића је врло развијен, или боље рећи превазилази границе локалног. Градска општа болница у саставу Медицинског центра по својим капацитетима и територији коју опслужује, представља највећу и најмодернију болницу у Црној Гори, чије је темеље уградила књегиња Зорка прије више од 100 година. У склопу Медицинског центра налази Дом здравља, као и Дјечији диспанзер са фармацеутском установом. У непосредној близини града, у природном амбијенту старих топола, налази се Специјална болница за плућне болести „др. Јован Булајић“, која са шест савремених павиљона представља јединствену, регионалну здравствену установу. Управна зграда болнице, стара више од једног вијека, је дворац војводе Блажа Петровић, те као таква болница представља јединствен склад историје и модерне, а прожета је и стиховима чувеног Вита Николића, који је своје дуге болесничке дане проводио у болници Брезовик, гдје је и настала позната пјесма „Тополе брезовачке“, те јединственим учешћем у раду и њези медицинских сестара католичке вјероисповјести. Ова специјална болница у блиској будућности ће добити статус регионалног института. Oсим тога град је познат и по плејади успјешних доктора из разних области, те медицинских техничара и другог особља, који су свој радни ангажман пронашли и ван граница европског континента.

Урбанизам[уреди]

Никшић је први град у Црној Гори који је имао сопствени урбанистички план. Добио га је захваљујући инжењеру Јосипу Сладеу, који је план направио по наредби црногорског краља Николе првог, који је сматрао Никшић својом и црногорском будућом престоницом. Иако се то није остварило, Сладеов план и данас представља једно од најсавршенијих и најоргиналнијих урбанистичких рјешења. Испуњен је великим дијелом. Његов концепт се заснивао на развоју града посредством тргова. Тако је од предвиђених шест, Никшић добио четири трга (централни Трг Слободе са кога се одваја шест улица, главни саобраћајни чвор - Сквер, односно Трг Саве Ковачевића од кога се одваја шест независних улица, Трг Шака Петровића, петоугаони трг грађен по узору на чувене тргове у Паризу и Трг Голооточких жртава између аутобуске и жељезничке станице). Данас град посједује 11 улица булеварског типа ширине четири коловозне траке. Улице од посебног значаја за град су Вука Караџића (најдужа улица, дуга 2,6 km), Његошева, Николе Тесле, Баја Пивљанина, Ника Миљанића, Народне омладине, Сердара Шћепана, булевар Бука Мићуновића, булевар 13.јул, Радоја Дакића, Друге далматинске, Скадарска, Данила Бојовића(Џонсонова), Херцеговачки и Пертизански пут. Развој града праћен је изградњом засебних квартова са пратећим мобилијарима. Такви су квартови Шесте црногорске, сердара Јола Пилетића, Врачар, Алексе Бацковића, кварт иза Болнице, Рудо поље и тзв. Палестина. Језгро Сладеовог плана су Трг Слободе и улице око њега: Новака Рамова, Новице Церовића, Манастирска, Карађорђева, Марка Миљанова, Ђуре Салаја, Лазара Сочице, Јосипа Сладеа, Народних хероја, Пете пролетерске, Вучедолска, Гојка Гарчевића, Стојана Ковачевића, Стојана Церовића и Штросмајерова. Урбанисти након Сладеа су правили планове који су се ослањали на његове идеје и у томе солидно успјели, тако да данас панорама града гледана са било које стране, па и са сателита изгледа импозантно за једну, у поређењу са свјетским метрополама, тако малу средину.

Саобраћај[уреди]

Жељезничка станица у Никшићу

Никшић има за црногорске прилике изврсну саобраћајну мрежу. Градске улице су широке и њима дневно циркулише и до 30000 моторних возила. Велико растерећење градског саобраћаја представљају новоизграђене обилазнице. Главни саобраћајни правци, који пораазе кроз град Никшић, су Подгорица-Никшић-Сарајево(БиХ), Рисан-Никшић-Жабљак, Никшић-Плужине-Шћепан Поље, Никшић-Колашин, Никшић-Требиње(БиХ), Никшић -Билећа-Мостар(БиХ), Никшић-Крстац-Гацко(БиХ). На територији општине постоји индустријска обилазница, двије саобраћајне петље (Брља и Гарнизон), као и бициклистичке стазе у дужини од 30 километара, које повезују излетишта и споменике културе, а неке су још увијек у изградњи.

Жељезнички саобраћај је најмодернији у Црној Гори, а реконструисана електрификована пруга која повезује два највећа и најважнија града у Црној Гори, Подгорицу и Никшић, пуштена је у саобраћај 13.јула 2012. године. Нови електромоторни возови, јединствени на црногорским пругама, промет људи и роба чине бржим и сигурнијим. У плановима је и изградња некада битне пруге, која би Црну Гору повезала са луком Плоче, а ишла би од Никшића до Чапљине(БиХ). У граду постоје двије жељезничке станице, путничка и теретна у близини Жељезаре Никшић. Индустријски колосјеци су заступљени и налазе се у круговима највећих индустријских колектива (Жељезаре, Пиваре „Требјеса“, Боксита и Металца. Некада је постојала идеја да се сви колосјеци споје у јединствени индустријски прстен, али та идеја још увијек није заживјела.

Ваздухопловни саобраћај везује се за изградњу аеродрома Капино Поље, (у историјским књигама познат и као аеродром Алабама, тајно шифрован од стране израелске војске, а историчари сматрају да је на њему била смјештена војна авијација и заслужан је великим дијелом за стварање палестинске државе). Данас је ту савремени спортски аеродром са асфалтном пистом и стајницима и као такав представља један од најмодернијих малих аеродрома Југоисточне Европе. Некада је ту постојала чувена југословенска школа за пилоте и падобранце, једнако чувена као она у Мостару. Аеродоромом газдује држава Црна Гора и Аеро клуб Никшић (први основани аеро клуб у Црној Гори). Зато и не треба да чуди податак да је већина пилота у бившој Југославији, а поготово у тада јаком авио предузећу ЈАТ, било баш из Никшића.

Насеља[уреди]

У градским насељима, поготово онима која се наслањају на град, и чине периферију, сконцентрисан је велики број људи. Тако највеће градско насеље Кличево броји око 14000 становника, а има своју пошту, дом здравља, школу, вртић, као и велики број мјеста за продају различитих роба. Од већих насеља се издвајају и Страшевина, Драгова Лука, Жупа никшићка, Оштовац, Бистричко насеље, Рудо поље, Кочани, Гребице... Од сесоких насеља ту су: Балосаве, Баре, Бастаји, Бјелошевина, Боботово Гробље, Богетићи, Богмиловићи, Брезовик, Брестице, Броћанац Вилушки, Броћанац Никшићки, Бршно, Бубрежак, Бусак, Васиљевићи, Велимље, Видне, Вилуси, Вир, Витасојевићи, Вишњића До, Враћеновићи, Врбица, Вучји До, Гвозд, Горња Трепча, Горње Поље, Горње Црквице, Горње Чарађе, Гослић, Градачка Пољана, Границе, Граховац, Грахово, Долови, Доња Трепча, Доње Црквице, Доње Чарађе, Драговољићи, Дреноштица, Дубочке, Дуга, Дучице, Заврх, Загора, Заград, Заљутница, Заслап, Злоступ, Ивање, Јабуке, Јављем, Јасеново Поље, Југовићи, Казанци, Каменско, Кленак, Ковачи, Копривице, Коравлица, Крстац, Кунак, Кусиде, Кута, Лаз, Ливеровићи, Луково, Мацаваре, Међеђе, Милојевићи, Милочани, Миљанићи, Мируше, Мокри До, Мораково, Нудо, Облатно, Озринићи, Орах, Орлина, Петровићи, Пилатовци, Повија, Подбожур, Подврш, Пониквица, Почековићи, Прага, Приградина, Присоје, Растовац (Никшић), Риђани, Ријечани, Рудине, Сјенокоси, Смрдуша, Сомина, Спила, Сриједе, Старо Село, Стуба, Стубица, Тупан, Убли, Царине, Церово, Црнодоли, Шипачно, Штедим и Штитари.

Спорт[уреди]

Никшић је град великих спортских имена, било да се ради о клубовима или о појединцима. У граду је активно 67 спортских организација. У ту сврху изграђени су градски стадион (стадион „Крај Бистрице“) капацитета 10800 сједећих мјеста, на чијем терену игра фудбалски клуб Сутјеска, а који испуњава стандарде за одигравање међународних фудбалских утакмица и његов помоћни терен, затим стадион „Жељезара“ на којем игра градски ривал фудбалски клуб Челик]], Спортски центар представља највећи спортски комплекс у Црној Гори посједује дворану капацитета 4000 сједећих мјеста у чијем склопу се налазе куглана, стрељана и олимпијски базен, једини тих димензија у Црној Гори, Стадион малих спортова под Требјесом, капацитета 3500 сједећих мјеста, спортски центар „Трим“, више тениских терена, теретана и фитнес центара. У Никшићу је сједиште Факултета за спорт и физичку културу са студијама за спортске тренере, менаџере и новинаре, а у мјесним заједницама изграђено је 15 терена за мале спортове.

Најпознатији спортски бренд града је фудбалски клуб Сутјеска, један од два највећа црногорска клуба (поред подгоричке „Будућности") и једна од највећих спортских институција у држави Црној Гори. Основана је давне 1920. године и деценијама је била и данас јесте носилац спортског живота града. У својој богатој историји одиграла је велики број утакмица са познатим клубовима бивше Југославије, Динамом, Хајдуком, Партизаном, Црвеном звездом, Вардарем, Сарајевом, Вележом и др., те тако постала незаобилазан сегмент фудбалске историје бивше државе и стекла велику међународну репутацију и углед, који и данас има. Њена омладинска школа предствља непресушан извор талената, од којих су неки данас познати европски фудбалери, попут Мирка Вучинића, Андрије Делибашића, Вукашина Полексића, Стефана Николића, Владана Гиљена. Сутјескини омладинци били су прваци СФРЈ, освајачи купа исте државе, освајачи чувеног турнира „Кварнерска ривијера“ и све то као једини црногорски клуб у историји. Сутјескини некадашњи играчи Зиројевић, Ненезић и Ђурковић чинили су омладинску репрезентацију Југославије, која је стигла до златног одличја у Чилеу и захваљујући томе имају статусе заслужних спортских радника. Незаобилазно је поменути и бивше играче, као и живе легенде овог клуба Мојаша Радоњића, Давора Гардуна, Бранка Бају Стаматовића, Војислава Бакрача, Војина Лазаревића, Милорада и Миодрага Бајовића, Милоша Бурсаћа, Николу Ракојевића, а ништа мање нијесу чувени Душко Радиновић, Андрија Вујовић, Драган Радојичић, Гајица Ђуровић, Перо Гиљен, Зоран Батровић, Дамир Чакар, Миодраг Кривокапић и многи други. Сутјеска је освајала многобројне домаће и међународне турнире, првенства и купове, поготово у омладинским категоријама, била је учесник Прве савезне југословенске лиге, а двоструки је узастопни шампион Црне Горе. Градски ривал Челик је у сезони 2011/12 као друголигаш освојио национални Куп Црне Горе, и то као први клуб у историји црногорског фудбала, а исте сезоне ушао у Прву лигу Црне Горе и изборио излазак на европску сцену, а континуитет играња међународних утакмица наставио је и у наредне двије сезоне. Поред ова два клуба, у нижим лигама наступају и ОФК „Никшић“, фк „Полет Старс“, фк „Жупа“ и др. У малом фудбалу (футсал) најпознатија имена су „Балестра Горановић“, „Електропривреда“, „Економист“ и „Премијер“ који су годинама били шампиони или у самом врху југословенске прве лиге. У женском фудбалу у Црној Гори, неприкосновен је „Економист“, који је једини шампион и освајач националног Купа, од оснивања црногорске лиге, као и учесник квалификација за лигу шампиона.

Кошаркашки бренд града је деценијама био КК „Ибон“ којег је наслиједио КК „Сутјеска“, која је у последњих година израсла у здрав колектив и као такав постао једини клуб који може да парира КК „Будћност“ из Подгорице. Клуб је у сезони 2012/13 освијио национални Куп Црне Горе, прекинувши тако дводеценијску доминацију подгоричког клуба у црногорским оквирима. У женској кошарци најзначајнији клуб је КК „Ролинг“, а колико је квалитетан рад у никшићкој женској кошарци најбоље свједочи податак да је двије трећине црногорске репрезентације, укључујући селектора и помоћно особље рођено у Никшићу. Од познатијих играча треба издвојити Ратка Радовановића, Рајка Жићића, Жарка Варајића, Миодрага Балетића, Мирка Балетића, Горана Јеретина, Бојана Дуљевића, Душана Дубљевића, а од кошаркашица Јелену Дубљевић, Милку Бјелицу, Јелену и Ану Турчиновић, Наташу Поповић, Ану Балетић и многе друге. У рукомету је активан РК „Сутјеска“ са великим бројем међународних утакмица. Познати су играчи Слободан Ниолић, Ален Муратовић (легенда црногорског рукомета), Зоран Осмајић, репрезентативни голман Раде Мијатовић, као и репрезентативци Владимир Осмајић, Горан Ласица и Марко Ласица, као и репрезентативац, и један од најбољих играча репрезентације Србије Иван Никчевић. Од рукометашица најпознатија је Радмила Миљанић, репрезентативка Црне Горе, европског шампиона и олимпијског вицешампиона. У одбојици је активно више клубова, а најзвучније име је свакако најбољи играч свијета и најбољи црногорски играч свих времена Миодраг Скале Гвозденовић, а познати су и Душан Бојић, као и Владимир Бојић. Активан је ватерполо пливачки клуб „Никшић“, који због услова ради само током љета на оближњем језеру Крупац. Тениски клубови „Никшић“ и „Сутјеска“ са својом омладинском базом, ослонац су развоја овог спорта у граду. Шаховски клуб „Радоња Бојовић“ био је првак старе Југославије и учесник лиге шампиона, а шахиста Драгиша Благојевић олимпијски шаховски првак. У Никшићу су осамдесетих година прошлог вијека били организовани турнири на којима су учествовала најпознатија имена из свијета шаха, међу којима је предњачио Рус Гари Каспаров. Никшићки клуб „Електропривреда“ нема премца у домаћим оквирима. Драго Вујовић, Марко Блечић и Ђорђије Вујичић су се као чланови никшићког ПСД „Јаворак“ попели на „кров свијета“ Монт Еверест и тако постали први Црногорци у историји којима је то пошло за руком. У Никшићу су активна и два бициклистучка клуба „Перун“ и „Ник-бајк“ чиме представљају окосницу бициклистичког спорта у Црној Гори, а центар њиховог дјеловања је парк шума Требјеса која посједује изграђене стазе за планински бициклизам. На планини Вучје, која је удаљена 18 km од Никшића, налази се истоимени скијашки центар, који са хотелским капациетима и скијашким стазама, представља трећи по величини ски центар у Црној Гори. Једини активни аеро клуб у Црној Гори је „Никшић“, који поред туристичког летјења, врши обуку падобранаца и пилота мањих летелица. Своје активности обавља на аеродрому Капино Поље код Никшића.

Из појединачних спортова издавајају се Драган Бато Огњеновић (првак свијета у кик боксу, а примарни спорт му је био карате), Драгомир Бечановић (првак свијета у џудоу, једини такмичар са таквим признањем у бившој Југославији, заслужни је спортиста Црне Горе), Срђан Мрваљевић (најбољи црногорски џудиста и свјетски вицешампион), Драгољуб Фатић (један од најбољих црногорских каратиста свих времена, селектор карате репрезентације Црне Горе), Владимир Јоковић (заједно са Фатићем носилац европских одличја), Данило Лучић (европски јуниорски првак у каратеу), Милорад Гајовић (освајач европске и медитеранске медаље у боксу, заслужни спортиста Црне Горе), Ратко Драшковић (освајач европске медаље као омладинац), Бошко Драшковић (најбољи црногорски боксер), Веселин Жижић (боксер, заслужни спортиста Црне Горе), Милорад Жићић (један од најбољих црногорских боксера), Бојан Косић (најбољи црногорски скијаш), Слађана Перуновић (најбоља црногорска атлетичарка).

Медији[уреди]

У Никшићу постоји Центар за информативну дјелатност коју чини прва локална телевизија у Црној Гори-Телевизија Никшић, чији је програм први пут емитован 1994. године и први црногорски локални радио-радио Никшић. Дуго година је излазило штампано издање „Никшићких новина“, које су угашене прије једне деценије, а данас излази мјесечник „Новине Никшића“. Тако је град Никшић у једном тренутку имао оно што много већи градови, али и неке државе нијесу имали-своју телевизију, радио и новине. У Никшићу је 1945. године, у згради на тргу Слободе, изашао први број дневног листа „Побједа“, данас перјанице писане ријечи у Црној Гори. У прошлости у овом граду су биле редакције више листова попут „Оногошта“ и „Голије“, а у издаваштву у Црној Гори предњачила је штампарија „Коле“. Од локалних радио станица, поред радио Никшића, постоје и Радио Д, Радио 083, З радио и Радио Монтена.

Култура[уреди]

Причати о црногорским културним достигнућима и посленицима било би потпуно бесмислено а да се Никшић и Никшићани не ставе на сами врх културне љествице. Најбољи доказ за то је да је само никшићка гимназија изњедрила чак 30 академика различитих академија земље, окружења и свијета. У прилог томе стоји да је прво позориште у Црној Гори основано у Никшићу. Традиција „Никшићког позоришта“ траје и данас захваљујући сопственој продукцији. Поред ове културне институције, ништа мање није чувено „Захумље“, у којем су током стогодишње историје створени непревазиђени глумачки бардови, музички и фолклорни ствараоци. Значајан сегмент у развоју музичке културе града имала је и има школа за основно и средње музичко образовање „Дара Чокорило“. Активно раде и два дјечија позоришта „Станковић“ и „Шћућукин“, као и три културно креативна центра „Акорд“, „Корак“ и „Сцена“. Културни живот града одиграва се на подијумима КИЦ-а "18.септембар“, „Сцене 213","Захумља“, у дворани нове музичке школе и Спортског центра, те на стадиону малих спортова, као и на бројним градским трговима. Логичан резултат дјеловања ових институција и организација су многобројна имена којима би се поносиле и много веће средине од Никшића и Црне Горе.

Позориште[уреди]

Позната глумачка имена су: Петар Банићевић (бард југословенског глумишта, један од највећих драмских умјетника свих времена на нашим просторима), Бора Стјепановић (прослављени југословенски глумац), Вељко Мандић (још један бард југословенског глумишта), Драго Маловић (прослављени глумац, познат по улози Радосава у „Ђекни"), Бранко Бабовић, Марко Баћовић, Милутин Мима Караџић, Владан Гајовић, Миодраг Кривокапић, Војислав Кривокапић, а из млађе генерације Андрија Милошевић и Симо Требјешанин. Никшићко поријекло имају доајени југословенског глумишта Петар Божовић и Милан Лане Гутовић.

Филм[уреди]

Готово сви црногорски филмски и позоришни редитељи и режисери су рођени Никшићани: Живко Николић (најпризнатији и црногорски и један од највећих југословенски режисер свих времена, познат по култним остварењима „Љепота порока“, „Чудо невиђено“, „Искушавање ђавола“, „У име народа“, „Јована Лукина“, „Марко Перов“, „Бештије“, „Биљег“,"Ђекна још није умрла, а кад ће не знамо“, као и низ документарних филмова, који су већином снимани у Никшићу), Божидар Николић, Вељко Булајић (режисер чувеног филма "Битка на Неретви", најгледанијег филма у Југославији свих времена), Горан Булајић, Крсто Папић, Милан Караџић, Бранко Балетић, Слободан Милатовић, Благота Ераковић, Никола Вавић, Вук Перовић, Марија Перовић и многи други.

Музика[уреди]

На пољу музичке умјетности у Никшићу је активан један од највећих рок фестивала у бившој Југославији „Лаке Фест“, по популарности одмах након новосадског „Егзита“. За три дана трајања десетине хиљада људи обиђе језеро Крупац, у чијој се непосредној близини фестивал одржава. Такође значајни су и фестивали „Гуитар фест“ и „Бедем фест“ на градској тврђави. Кроз манифестацију „Септембарски дани“ простор за своју афирмацију добијају познати домаћи, али и међународни умјетници из различитих области. Највеће музичко име Никшића и Црне Горе је свакако кантаутор Миладин Шобић (аутор непревазиђених хитова „Кад би дошла Марија“, „Светозара Марковића 39", „Старе новине“, „Џемпер за виноград“...), затим познати гитаристи Дарко Никчевић и Данијел Церовић, сада већ чувени извођачи црногорских изворних пјесама Никола Каровић и Драгољуб Драго Ковачевић, познати пјевач и гуслар Миломир Миљанић, пјевач народне музике Родољуб Рођа Раичевић, као и плејада популарних пјевача забавне музике у Црној Гори, припадника млађе генерације, као што су: Вања Радовановић, Божо Булатовић, Андријана Божовић, Биљана Митровић, Нина Жижић као и познате групе „ДСТ"(Друштво Скривених Талената), „Осма сила“, „Доктор Пикасо“, „Панкреас“... Из Никшића је и Филип Вучић, једини представник државне заједнице Србија и Црна Гора на евровизији за дјецу.

Сликарство и вајарство[уреди]

Никшић, као изузетно инспиративна средина, носи епитет града великих умјетника и звучних имена културних посленика. У области сликарства незаобилазно име је Никола Гвозденовић. Чувени „Гвоздо“ изградио је свој умјетнички опус „тачкастим“ сликарским стилом, што га је лансирало међу најпознатије умјетнике Европе. Позната је и Василиса Радојевић, једна од највећих југословенских сликарки, а ништа мањи углед није имала ни академска сликарка Зора Одаловић. Најбоља црногорска графичарка је Никшићанка Анка Бурић. Академки сликари из Никшића су: Драган Караџић, Јован Караџића, Бранко Илија Бурић, Станко Зечевић, Рајко Тодоровић Тодор, Мишо Вемић, Перо Никчевић, Ратко Одаловић, и Мило Јаковљевић, а ту је и незаобилазни Душана Јекнића, а из млађе генерације изузетно талентовану Лидију Никчевић, Давида Делибашића, те Анку Гардашевић. Познати вајари су Сретен Милатовић и Ратко Вулановић. Чувени „Шоро“, како Вулановића зову у Никшићу, аутор је монументалног комплекса камених стела у Никшићу (назван Камени град), Подгорици и на Ади Циганлији у Београду. Да Никшић није случајно град сликара, свједочи и податак да су ученици никшићке гимназије, поред мноштва познатих личности, били и сликари Петар Лубарда и Војо Станић.

Књижевност и поезија[уреди]

Писци Мирко Бањевић и Бранко Бањевић, Владимир Мијушковић, Жарко Команин, Вукоман Оташевић и Мирко Ковач најбољи су никшићки „производ“ на пољу књижевности. Ту су Тамара Никчевић, Александра Вуковић и Исидора Бјелица, те чувена Вида Огњеновић, писац и сценариста, те Тешан Подруговић, од кога је Вук Караџић записао народне пјесме и умотворине.

Готово да не постоји град у нашим крајевима који је толико опјеван у епским пјесмам као Никшић, јер се сматра да Никшић није био само нијеми посматрач историјских превирања, већ њихов активан учесник. Када је у питању поезија прва асоцијација је сигурно пјесник и боем Вито Николић. Његове пјесме „Недјеља у граду Н“, „Тополе брезовачке“, „Први снијег“ и многе друге постале су симболи града у правом смислу те ријечи. Био је и уредник дневног листа „Побједа“ , чији је први број изашао у Никшићу 1945. године. Милан Дуго Кривокапић будио је Никшићане деценијама чувеном радио емисијом „Таксиметар“ и „Трагом џада Оногошта града“. Најпознатији црногорски пјесник за дјецу, Драган Радуловић, рођени Никшићанин, поред своје поезије, упамћен је по телевизијским емисијама „Ишчашене приче“ посвећеним искључиво дјеци, оставио је неизбрисив траг у срцима свих оних који су имали прилику да их гледају на каналима Телевизије Црна Гора. Ту су још и Душан Говедарица, предсједника књижевне заједнице „Владимир Мијушковић“ и пјесникиња Гордана Сарић.

Народни хероји[уреди]

Никшић је, иако не формално, град херој. Јер како би се другачије звао град из којег је чувени Љубо Чупић, чији је пркосни осмјех окупатору пред стријељање, постао симбол отпора у окупираној Европи, те слика која не блиједи временским трајањем. Они су Никшићу дали слободу, Никшић им је узвратио именима школа, улица и булевара. Напоменућемо само дио народних хероја. Прво, Никшићанин је чувени командант Сава Ковачевић, који је постао незаобилазна личност готово свих партизанских филмова, а његови херојски подвизи, попут сусрета очи у очи са окупаторским тенковима, били су на граници невјероватног лудила. Ту је Јока Балетић, позната по изреци „боља Јока Балетић, но сва дивизија Станишић“. Ордење народних хероја носили су и Лука Симоновић, Војо Деретић, Ратко Жарић, браћа Лабудовић, Вучинић и Вишњић, Јагош Контић, Никола Ковечевић, Милија Никчевић, Радоје Чизмовић, Гојко Гарчевић, Радоје Мијушковић, као и многи други. Никшић је препознатљив и по великом броју жена-народних хероја, као што су Олга Головић, Милева Лајовић Лалатовић, Милица Вучинић... Никшићани су и познате историјске личности Црне Горе, Шако Петровић, Новак Рамов Јововић, Новица Церовић, поп Мило Јововић, а и жеља краља Николе првог Петровића Његоша је била да буде сахрањен на Петровој главици у центру града, гдје се налази Саборни храм Светог Василија Острошког, поред, како је рекао, два највећа црногорска јунака Новице Церовића и Новака Рамова. Међутим, та жеља му није испуњена. А једна занимљивост каже и да је мајка Вука Караџића, Јегда Николић, из Озринића крај Никшића, а да отац Николе Тесле води коријене од братства из Бањана, засеоку код Никшића.

Познати Никшићани[уреди]

Никшићани су познати као врло утицајни људи не само у Црној Гори, већ и у државама окружења. Налазе се и на утицајним мјестима у култури, спорту, привреди, а поготово у политици. Државни врх Црне Горе последње двије деценије „окупиран“ је Никшићанима. И то не само Црне Горе, већ и Србије, а има их и у Хрватској и Босни и Херцеговини. Тако су од старог кадра Никшићани били Вељко Милатовић (предсједник предсједништва СР Црне Горе и предсједник Народне скупштине) и Жарко Булајић (предсједник извршног вијећа СФРЈ), затим Мило Ђукановић (најмлађи европски премијер, први човјек блока за независну државу Црну Гору, некадашњи предсједник државе, а актуелни премијер Црне Горе), Филип Вујановић (актуелни предсједник Црне Горе у трећем узастопном мандату), Жељко Штурановић (први премијер независне државе Црне Горе), Радоје Контић (предсједник црногорске и савезне Владе Југославије у више мандата), Милорад Дрљевић (некадашњи предсједник савезне скупштине Југославије), Шако Петровић (први предсједник Народне скупштине Црне Горе), Богољуб Шијаковић (министар вјера у Влади Србије), а набрајање црногорских министара и народних посланика из Никшића отишло би у недоглед, али ћемо издвојити неколико министара у Влади Црне Горе, kao što su Милутин Симовић (министар пољопривреде), Бранислав Мићуновић (министар културе), Милица Пејановић Ђуришић (министар одбране), Павле Горановић (министар културе), Драшко Горановић (министар финансија), Вељко Зековић (министар трговине), Нико Миљанић (министар здравља), Слободан Бацковић (министар просвјете), Војислав Ђукановић (министар привреде), Небојша Калуђеровић (министар иностраних послова) и др.. Рођени Никшићанин је Марко Даковић (најистакнутија политичка личност црногорске историје, народни трибун и адвокат), Марко Вујачић (потпредсједник Президијума Народне скупштине СФРЈ), Никола Ковачевић (предсједник Президијума Народне скупштине СФРЈ), као и Радоман Божовић (бивши предсједник војвођанске и југословенске савезне владе). Неизоставни су и Петар Комненић (министар у старој Влади НР Црне Горе), Крсто Булајић (амбасаодор СФРЈ у Јапану), Бранко Перовић (амбасадор СФРЈ у Танзанији), Игор Јововић (амбасадор Црне Горе у Србији), Борислав Милошевић (амбасадор СФРЈ у Русији), те Василије Циле Ковачевић (генерални конзул СФРЈ у Сан Франциску). Никшићко поријекло воде и Борис Тадић (бивши предсједник Србије), Иво Јосиповић (предсједник Хрватске), Игор Радојичић (предсједник Народне скупштине Републике Српске), те Радован Караџић (ратни предсједник Републике Српске и најпознатији хашки оптуженик) и Павле Капетанић (премијер Аргентине).

У новинарству незаобилазан је Михајло Радојичић Шок, са својом емисијом „Увијек суботом“, којом је сваке суботе у десет часова ујутро будио црногорске грађане на јавном сервису, те Радован Миљанић дугогодишњи генерални директор Телевизије Црна Гора, те једна од најискуснијих телевизијских спикера Љиљана Благојевић и уредник и водитељ вишедеценијски популарног „Тв календара“ на Телевизији Црне Горе Драгољуб Илић Чарли. У категорији спортског новинарства најпознатији црногорски спортски коментатори cу Милорад Ђурковић и Боро Одаловић. Ту су и црногорски историчари Живко Андријашевић и Новак Килибарда, географ Бранко Радојичић, први предсједник црногорске академије наука (ЦАНУ) Бранко Павићевић, предсједник Дукљанске академије наука и умјетности Божидар Николић, професори Стојан Церовић, Михајло Буквић и Никола Кеслер, љекари Зоран Кеслер, Нико Миљанић и лични љекар краља Николе првог Петровића Петар Миљанић, сликари, писци и хроничари Илија Шобајић, Милош Шобајић и Максим Шобајић, митрополит Сава Косановић, еспископ будимљанско-никшићки Јоаникије Мићовић, најученији теолог православне цркве протојереј Радован Биговић, чувени илустратор, стрипер и карикатруриста, аутор стрип серијала „Дикан“ Лазо Средановић, фубалски тренер Жељко Петровић, спортски радник и предсједник фк „Војводина“ Нови Сад Ратко Бата Буторовић, поријекло из Бањана код Никшића има и чувени селектор репрезентације Југославије и тренер Реал Мадрида Миљан Миљанић, социолог Ратко Божовић, оснивач Пољопривредног факултета у Новом Саду Стеван Николић, чувени стоматолог Блажо Злопаша, познати београдски ортопед др. Славко Томић, хирург у Дубаиу др. Небојша Јовановић, предсједник Уставног суда Србије Слободан Вучетић, неуропсихијатар, члан америчке академије наука др. Душан Косовић, познати црногорски неуропсихијатар Борислав Митрић, правник и професор Благота Митрић, пјевач Жељко Самарџић, директор београдског зоолошког врта Вук Бојовић, дугогодишњи министар финансија у Влади Републике Србије Предраг Горановић, оснивач интернационалног модног бренда МОНА Нада Делић Момировић, модна дизајнерка Јелена Ђукановић, модни дизајнер италијанског бренда „Кевин Клајн“ Стефан Миљанић, једини црногорски плеј бој Ратко Кнежевић, пјевач Маринко Павићевић, један од највећих југословенских привредника и филантроп Станислав Ћано Копривица, лексикограф Војислав Никчевић, четнички вођа Бајо Станишић, митрополит хрватске православне цркве Јелисеј Лалатовић, градоначелник Тивта Миодраг Канкараш, послијератни министар просвјете Нико Павић, писац и историчар Јефто Миловић, народни гуслар Ђорђије Копривица, дјечији забављач Радојица Станковић (познатији као Шанта Панта), пјевачица Весна Змијанац, гуслар и пјевач забавне музике Миломир Миљан Миљанић, одбојкаш и предсједник СД "Босна" из Сарајева, један од најзаслужнијих за титулу првака Европе кошаркашког клуба "Босна" Вукашин Вуле Вукаловић, првакиња свијета у стрељаштву Десанка Перовић Пешут, најмлађи војник учесник у Првом свјетском рату Драгољзб Јеличић, атлетичар Милан Вујичић, фудбалер Миладин Бечановић, психијатарМаја Вујовић Рангер, књижевник Милисав Поповић, новинар, књижевник и публициста Миодраг Мишо Вујовић, новинарка Милијана Балетић, генерални директор ЈАТ-а Владимир Огњеновић, државни секретар МУП-а Србије Владимир Божовић, предсједник боксерског савеза Југославије и предсједник београдске општине Стари град Драгослав Зека Божовић, интернационални фудбалски тренер Божидар Бандовић, кошаркаш Здравко Радуловић, најпознатији црногорски балетан Радомир Крулановић, први Црногорац освајач олимпијске медаље знања Петар Тадић, предсједник Академије наука и умјетности Црне Горе Драгутин Вукотић, а поријекло из Јасеновог поља крај Никшића има и најбољи тенисер свијета данашњице Новак Ђоковић.

Становништво[уреди]

График промјене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 9485 [1]
1953. 14804
1961. 26569
1971. 40107
1981. 50399
1991. 56141 55718
2003. 59179 58212
2011. {{{п2011}}}
Етнички састав према попису из 2003.[2]
Црногорци
  
36.890 63,37%
Срби
  
14.766 25,36%
Муслимани
  
691 1,18%
Роми
  
321 0,55%
Југословени
  
215 0,36%
Бошњаци
  
147 0,25%
Хрвати
  
123 0,21%
Египћани
  
106 0,18%
Македонци
  
60 0,10%
Албанци
  
28 0,04%
Мађари
  
18 0,03%
Словенци
  
16 0,02%
Руси
  
16 0,02%
Немци
  
1 0,00%
Италијани
  
1 0,00%
непознато
  
549 0,94%


Знаменитости:[уреди]

  • Најпознатије знаменитости Никшића су:
  • Тврђава Бедем
  • Царев мост
  • Дворац Краља Николе
  • Римски мост на Моштаници
  • Вуков мост
  • Гордин мост
  • Мост на Дуклу
  • Хотел „Требјеса“
  • Хотел „Оногошт“
  • Саборни храм светог Василија Острошког
  • Црква апостола Луке у Жупи никшићкој
  • Манастир Јован До
  • Споменик палим борцима под Требјесом
  • Црква апостола Петра и Павла
  • Љетњиковац Краља Николе првог
  • Забран краља Николе
  • Владичански двор епархије будимњанско-никшићке
  • Хаџи-Смаилова џамија
  • Католичка црква
  • Археолошко налазиште Црвена стијена

Образовне установе[уреди]

У Никшићу дјелује 40 образовних установа, 15 вртића, 25 основних школа, 1 основна музичка школа, 1 средња музичка школа, 4 средње школе и двије високошколске установе Филозофски факултет и Факултет за спорт и физичку културу који дјелују u оквиру Универзитета Црне Горе, те 1 дневни центар за дјецу ометену у психо-физичком развоју. Ученицима и студентима факултета на располагању је студентски дом „Браћа Вучинић“, други по расположивим капацитетима у Црној Гори.

Основне школе[уреди]

  • ОШ „Бранко Вишњић“
  • ОШ „Браћа Булајић“
  • ОШ „Браћа Лабудовић“
  • ОШ „Браћа Рибар“
  • ОШ „Доброслав-Ђедо Перуновић“
  • ОШ „Драган Ковачевић“
  • ОШ „Душан Бојовић
  • ОШ „Душан Ђукановић“
  • ОШ „Иван Вушовић“
  • ОШ „Јагош Контић“
  • ОШ „Јанко Мићуновић“
  • ОШ „Јанко Бјелица“
  • ОШ „Јован Гњатовић“
  • ОШ „Јован Драганић“
  • ОШ „Никица Мрваљевић“
  • ОШ „Павле Ковачевић“
  • ОШ „Раде Перовић“
  • ОШ „Радоје Чизмовић“
  • ОШ „Шпиро Видовић“
  • ОШ „Милија Никчевић“
  • ОШ „Лука Симоновић“
  • ОШ „Милева Лајовић-Лалатовић“
  • ОШ „Олга Головић“
  • ОШ „Ратко Жарић“
  • Школа за основно и средње музичко образовање
    „Дара Чокорило“

Средње школе[уреди]

Клима[уреди]

Клима општине Никшић има карактер прелаза од медитеранске ка планинској и континенталној клими.

Основне карактеристике: Средња температура ваздуха у мјесецу јануару износи 1,3 °C, а у јулу 21,1 °C. Средња вриједност релативне влажности је 68,6%. Никшић има годишње 2.245 сунчаних сати. Љета су топла са мало падавина, a зиме кишовите. Снијег просјечно пада 19 дана, a задржава се 29 дана годишње у Никшићком пољу, док се на планинама и површима у околини задржава и до шест мјесеци. Доминантни вјетрови су сјеверни (24,4%) и јужни (21,7%).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Подгорица, септембар 2005, COBISS-ID 8764176
  2. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Подгорица, септембар 2004. ISBN 978-86-84433-00-0.
  3. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Подгорица, октобар 2004, COBISS.CG-ID 8489488

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :