Карловачки генералат
| Карловачки генералат Karlstädter Generalat | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 16. век—1786. | |||||||||||||
| Земља |  Хабзбуршка монархија | ||||||||||||
| Догађаји | |||||||||||||
| Статус | бивша покрајина | ||||||||||||
| Владавина | |||||||||||||
| • Облик | војна покрајина | ||||||||||||
| Историја | |||||||||||||
• Успостављено | 16. век | ||||||||||||
• Обједињавање са суседним генералатима | 1786 | ||||||||||||
• Заокруживање проширене Хрватске војне крајине | 1823 | ||||||||||||
• Укинуто | 1786. | ||||||||||||
| |||||||||||||
Карловачки генералат (нем. Karlstädter Generalat) је био погранична војно-управна област Хабзбуршке монархије на подручјима између реке Купе и Јадранског мора. Успостављање војно-крајишког уређења на тим просторима започело је током 16. века, а коначан облик војне управе усталио се након 1578. године, за време владавине унутрашњо-аустријског надвојводе Карла Хабзбуршког, коме је била поверена одбрана јужних хабзбуршких области од продора Турака. Новоизграђни утврђени град Карловац постао је средиште генералске управе, те је стога и читав генералат прозван Карловачким, док је и суседна војно-крајишка област на северу, по свом средишту у утврђеном граду Вараждину прозвана Вараждинским генералатом. Оба крајишка генералата била су подређена Ратном савету, који је заседао у аустријском граду Грацу. Карловачки генералат је 1786. године обједињен са суседним војним областима, чиме је започет процес стварања проширене Хрватске војне крајине.[1][2]
Историја[уреди | уреди извор]
Карловачки генералат је настао реорганизацијом старијег система одбране, који се због своје феудалне структуре показао као неуспешан, те је стога замењен новим системом, заснованим на принципу строго централизоване територијалне одбране. Услед турских пустошења, која су била посебно изражена у првој половини 16. века, дотадашње хрватско становништво са тих простора се највећим делом повукло према северним областима, тако да се део преселио у тадашњу Горњу Славонију, а многи су се повукли још дубље у хабзбуршке области, све до Градишћа и даље до јужне Словачке. Не желећи да запустеле области између Купе и мора остави без одбране, хабзбуршка влст је приступила систематској репопулацији тог подручја, путем досељавања Срба из суседних турских области. Та миграциона кретања су се одвијала током читавог 16. и 17. века, а досегла су врхунац за време Великог бечког рата (1683-1699), када је Карловачки генералат проширен прикључивањем Лике и Крбаве.[2]
Службени језик у Карловачком генералату био је немачки. У сталне аустријске војне јединице, воју службу су вршили и тамошњи крајишници (граничари) — махом досељени Срби,[3] који су били ослобођени свих пореза и обавеза, али су због тога у доби од 16-те до 60-те године сматрани војним обвезницима.
Крајем 18. века, дошло је до значајних промена у организацији војних крајина. Прво је 1783. године извршено спајање Банске крајине и Вараждинског генералата у обједињену Банско-вараждинску крајину, којој је 1786. године придружен и Карловачки генералат, чиме је створена обједињена Банско-вараждинско-карловачка крајина. Тиме је означен почетак стварања проширене Хрватске војне крајине, из које је већ 1790. године издвојена Банска крајина, чиме је остатак сведен на Карловачко-вараждинску крајину, са седиштем у Загребу. Нова реорганизација извршена је 1823. године, када је Банска крајина поново и коначно спојена са Карловачко-вараждинским генералатом, чиме је довршено стварање проширене Хрватске војне крајине. Такво стање је остало до реформе која је спроведена у периоду између 1848. и 1850. године, када су две суседне крајине, проширена Хрватска и нова Славонска, обједињене у јединствену Хрватско-славонску војну крајину са седиштем у Загребу.[1][4]
Током 1871. године, отпочео је процес етапног развојачења војно-крајишких области. Прво је поменуте године укинут суседни Вараждински генералат, чија је територија прикључена Краљевини Хрватској и Славонији. Потом је 1873. године извршено развојачење преосталог дела хрватске и славонске војне крајине, укључујући и Карловачки генералат, али те области нису одмах прикључене Краљевини Хрватској и Славонији, већ су добиле посебну управу, која се делила на шест крајишких окружја, од којих су три била на дотадашњем подручју Карловачког генералата (окружја: огулинско-слуњско, личко-оточко, банијско). Тек 1881. године, сва крајишка окружја прикључена су Краљевини Хрватској и Славонији, која је тиме добила границу на рекама Уни и Сави. У оквирима проширене Краљевине, прикључена окружја наставила су да постоје све до 1886. годинне, када је жупанијско уређење протегнуто и на те просторе, чиме је био окончан процес интеграције некадашњих крајишких области.[5][6][7]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Ваничек 1881.
- ^ а б Дабић 2000.
- ^ Дабић 1992, стр. 265-281.
- ^ Rothenberg 1966.
- ^ Valentić 1981.
- ^ Planinić 1992, стр. 173-183.
- ^ Dubravica 2001, стр. 159-172.
Литература[уреди | уреди извор]
- Valentić, Mirko (1981). Vojna krajina i pitanje njezina sjedinjenja s Hrvatskom 1849-1881. Zagreb: Centar za povijesne znanosti; Institut za historiju radničkog pokreta Hrvatske.
- Ваничек, Франц (1881) [1878]. Историја Војничке крајине или историја васцелог српског народа са ове и оне стране Дунава, Саве, Уне, Врбаса тако и приморја (од 1538 до 1873=335 година). 1 (3 изд.). Нови Сад: Јован Ђуричић-Биорац.
- Vukšić, Dragan (2015). Žumberački uskoci: Unijaćenje i odnarođivanje. Zagreb: Srpsko narodno vijeće.
- Гавриловић, Славко (1993). Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XV-XIX век). Београд: Филип Вишњић.
- Грбић, Манојло (1891a). Карловачко владичанство. књ. 1. Карловац.
- Грбић, Манојло (1891b). Карловачко владичанство. књ. 2. Карловац.
- Грбић, Манојло (1893). Карловачко владичанство. књ. 3. Карловац.
- Дабић, Војин С. (1975). „Прилог проучавању ратне привреде у Хрватској, Славонији и Банској крајини од половине XVI до краја XVII века”. Историјски часопис. 22: 91—102.
- Дабић, Војин С. (1984). Банска крајина (1688-1751): Прилог историји српског и хрватског народа и крајишког уређења у Банији. Београд-Загреб: Историјски институт & Просвјета.
- Дабић, Војин С. (1988). „Записници крајишких судова у Карловачком генералату 1668-1738. године”. Мешовита грађа (Miscellanea). 16 (1987): 7—48.
- Дабић, Војин С. (1989). „Упутство за региментског аудитора Карловачког генералата”. Мешовита грађа (Miscellanea). 19: 34—43.
- Dabić, Vojin S. (1992). „Wanderungen der Serben nach Kroatien und Slawonien vom Anfang des XVI bis Ende des XVII Jahrhunderts”. Историјски часопис. 38 (1991): 43—76.
- Дабић, Војин С. (1992). „Сеоба Срба у Хрватску и Славонију од почетка XVI до краја XVII века”. Catena mundi. 1. Београд: Матица Срба и исељеника Србије. стр. 265—281.
- Дабић, Војин С. (2000). Војна крајина: Карловачки генералат (1530-1746). Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
- Дабић, Војин С. (2007). „Кнезови у Војној крајини у Хрватској и Славонији до половине XVIII века”. Зборник о Србима у Хрватској. 6: 7—123.
- Dabić, Vojin S. (2011). „The Habsburg-Ottoman War of 1716-1718 and Demographic Changes in the War-Afflicted Territories”. The Peace of Passarowitz, 1718. West Lafayette: Purdue University Press. стр. 191—208.
- Dubravica, Branko (2001). „Političko-teritorijalna podjela i opseg civilne Hrvatske u godinama sjedinjenja s vojnom Hrvatskom 1871.-1886”. Politička misao. 38 (3): 159—172.
- Ивић, Алекса (1923). „Миграције Срба у Хрватску током 16., 17. и 18. столећа”. Српски етнографски зборник. 28: 1—158.
- Ивић, Алекса (1926). „Миграције Срба у Славонију током 16., 17. и 18. столећа”. Српски етнографски зборник. 36: 1—228.
- Lazanin, Sanja (2000). „Kartografski i narativni izvori za Karlovački generalat u prvoj polovici 18. stoljeća”. Radovi Zavoda za hrvatsku povijest. 32-33 (1999-2000): 399—407.
- Planinić, Silvana (1992). „Krajiško okružno upraviteljstvo (distrikti) i krajiške imovne općine u Hrvatsko-slavonskoj krajini”. Arhivski vjesnik. 34-35 (1991-1992): 173—183.
- Радека, Милан (1963). Срби и православље Горње Крајине. Загреб: Савез удружења православног свештенства.
- Радека, Милан (1975). Горња Крајина или Карловачко владичанство. Загреб: Савез удружења православних свештеника.
- Радека, Милан (1989). Кордун у прошлости. Загреб: Просвјета.
- Rothenberg, Gunther E. (1966). The Military Border in Croatia, 1740-1881: A Study of an Imperial Institution. Chicago: University of Chicago Press.
- Stanić, Damir (2014). „Prilog poznavanju kolonizacije pograničja Karlovačkog generalata 1790-ih”. Historijski zbornik. 67 (1): 93—117.
- Точанац, Исидора (2012). „Парохије и свештенство Горњокарловачке епархије 1772. године: I – Карловачки генералат” (PDF). Мешовита грађа (Miscellanea). 33: 183—197.
