Корисник:Milankotronic/песак
| Изворно име | Савез радио аматера Србије |
|---|---|
| Основан | 1924 |
| Седиште | Трг Републике 3/VI, Београд |
| Председник | Слободан Станковић |
| www.yu1srs.org.rs | |
Савез радио-аматера Србије[1] је удружење радио-аматерских клубова и радио-аматера појединаца са седиштем или пребивалиштем у Републици Србији. У правном смислу, постојање Савеза радио-аматера Србије се темељи на Закону о удружењима ("Службени гласник РС", бр. 51/2009)[2]. На основу члана 2. овог закона, Савез радио-аматера Србије јесте добровољна и невладина недобитна организација заснована на слободи удруживања. Правни је наследник Савеза радио-аматера Југославије. Оснивањем Регулаторне агенције за електронске комуникације и поштанске услуге, Савез радио аматера Србије 2005. године потпада под надлежност ове агенције у смислу техничких права и обавеза.
Пратећи светске трендове, у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, у пионирским подухватима на пољу развоја и напредовања радио-технике, с почетка двадесетог века, почињу да се јављају први облици организовања у овој области. Друштво „Радио” (Друштво пријатеља радио-телеграфије и радио-телефоније) је основано 15. јула 1924. године у Београду, а Савез радио-аматера Србије обележава 1924. годину као почетак организоваог бављења радио-аматеризмом на нашим просторима.
Историја[уреди | уреди извор]
Радио-аматерство је старо колико и радио-техника. Појам радио-аматера јесте појам ентузијасте у овој грани технике, сталног истраживача и експериментатора, без обзира на његову професионалну оријентацију. У почетку су то били ретки појединци, али упоредо са развитком радио-технике њихов број је нагло растао. Појава електронских цеви и откриће краткоталасних радио-веза, одмах након Првог светског рата, дало је снажан импулс развитку радио-аматерства у свету. Прве организације су се јављале у индустријски најразвијенијим земљама и брзо су се шириле. У томе су предњачиле САД, где и данас има далеко највећи број радио-аматера.[3]
Први почеци радио-аматерства у свету 1909. - 1913. године[4][уреди | уреди извор]
Према књизи "Geschichte des Amateurfunks", DL1CU, 1963 год.
Први почеци датирају од априла 1909. године, када је америчка влада почела да издаје такозване привремене дозволе за рад и емитовање и за аматерске радио-станице. Тада још увек нису постојали посебни прописи о емисионој снази предајника или таласим подручјима. У то време је већ постојало удружение "Wireless Association of America" са седиштем у Њујорку, које је 1. маја 1909. године издало књигу "Wireless Blue Book". Ова књига садржи, поред позивних знакова (сигнала) телеграфских централа Америке и Канаде, трговачких, ратних и царинских бродова Америке такође и листу позивних знакова радио-аматера у Америци. Укупно 89 наведених станица је користило позивне знакове, који су се састојали од 1, 2 или 3 слова. Често се радило о иницијалима аматера.
Радило се са фиксном таласном дужином у опсегу између 35 и 950 метара. Једино је редовни члан Newell A. Thompson, "KN", већ активирао предајник, који се може подесити од 400 до 700м. Интересантан је и податак о снази. За емисиону снагу предајника узета је дужина варнице у индукционом калему у цоловима. Неки редовни чланови су већ били у стању да наведу снагу својих предајника у киловатима. Наведене вредности су биле између 0.25 и 3 kW.
Ова плава књига ("Blue Book") представља прву књигу позивних знакова радио-аматера. У другом званичном издању од 1. јуна 1910. године било је забележено већ 480 различитих станица.
Дана 13. новембра 1912. године је дошло дотле да се Влада САД одлучила за издавање регуларних дозвола за аматерске радио-станице. Истовремено је утврђено таласно подручје за радио-аматере од 150 до 200 метара. 1. јула 1913. године се појавила прва књига позивних знакова Владе САД. Иста је садржавала већ 1.400 позивних знакова! У овој листи нису забележени никакви подаци о снагама или фреквентним подручјима. У међувремену је обновљен и систем позивних знакова. Позиви су се састојали сада од једног броја и иза њега два слова. Употребљени бројеви од 1 до 9 су већ одређивали поједине савезне државе САД.
Ако би "Wireless Association of America"[5], чија се главна делатност налазила у комерцијалном домену телеграфских централа, требало да се означи као прво радио-аматерско удружење, било би то сигурно спорно. У сваком случају, ово удружење није више имало никакву улогу у даљем развоју радио-аматерских станица у САД, јер је развој већ узео свој ток.
Прва листа радио-аматерских станица објављена је у књизи "Wireless Association of America"[5] дана 1. маја 1909. године. Имена, која су тамо наведена, представљају праоце данашњих радио-аматера. Овим пионирима треба да захвалимо за хоби, којим се данас широм света баве милиони - "аматерске радио-станице".
Радио-аматерство у Југославији до 1941.[4][уреди | уреди извор]
Правила друштва пријатеља радио-телеграфије и радио-телефоније („Друштво Радио”)[уреди | уреди извор]
Члан 1.
У Београду је основано Друштво Пријатеља Радио-телеграфије и радио-телефоније за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, са неограниченим трајањем. Друштво почиње прво да постоји кад ова Правила приме најмање десет оснивача.
Печат и жиг друштвени носе натпис: „Друштво Радио - основано 1924. - у Београду”.
У осталим члановима овог Правила се описује организациона структура и детаљан начин функционисања друштва „Радио”.
Радио-аматери и „Радио Београд”[уреди | уреди извор]
Радио-аматери и "Радио Београд" су вршњаци. Заједно су се родили 1924. године. Идеја о радију и радио-аматерима зачела се у истим главама, оснивача "Радио Београда" и организације радио-аматера. То је била група крупних привредника на челу са Миланом Ж. Ђордевићем, начелником у Министарству пошта и власником часописа "Радио-телеграф и Телефон" и носиоцем Француске Легије части добијене за заслуге на ширењу радија.
Студио "Радио Београда" је смештен у Кнез Михајловој улици бр. 42 у згради Хрватске Штедионице. Предајник је у Раковици са посебном зградом и три антенска стуба. Инсталацију је извршила француска фирма "TSF" и инжењерска фирма "Богдановић и Анђус" из Београда.
Године 1929. радио се уселио у зграду Академије наука где постоји спомен плоча.
Председник Друштва пријатеља Радио-телеграфије и Радио-телефоније за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца је министар Пошта, господин Веља Вукићевић. За њим следе Ђорде Вајферт индустријалац, Игњат Бајлони председник Индустријске коморе, Милан Вапа индустријалац, Љуба Јовановић Председник Народне Скупштине и други.
Иначе, рођење друштва „Радио” и „Радио Београда”-а жељно је дочекала држава и Министарство пошта и телеграфа. Још пре њиховог рођења, а 1923. године је донела Правилник о приватним радио-телеграфским и телефонским апаратима, којим је уведена радио-претплата.
Оснивање савеза радио-клубова[уреди | уреди извор]
У низу својих акција радио-клуб „Београд” упутио је позив свим клубовима у земљи, а они постоје у Љубљани, Шибенику, Сарајеву, Цетињу, Нишу, Крагујевцу и Новом Саду, да се обзиром на све бржи развој радиофоније, оснује „Савез Југословенских радио-клубова”, који би као врховни форум имао да се стара о интересима наших радиофониста.
Умољавају се сви радио-клубови у земљи да хитно доставе своју адресу радио-клубу Београд. Радио-клубови у Љубљани, Сплиту, Новом Саду и на Цетињу умољавају се да хитно доставе одговор на писморадио-клуба Београд, бр. 1601 од 24. јуна 1935. године, а које се тиче оснивања „Савеза Југословенских радио-клубова”.
Извод из текста у часопису „Радио Београд” бр. 33, страна 7, од 11.07.1935. године. Наследник радио-клуба Београд у новој Југославији је радио-клуб Никола Тесла, први основани клуб у послератној Југославији.
Оснивачка скупштина Савеза радио-аматера Југославије[4][уреди | уреди извор]
Према часопису „Радио-аматер” на оснивачкој скупштини Савеза радио-аматера Југославије, одржаној 20. јуна 1948. године у Београду, једногласно је изабран Савезни одбор у саставу од седамдесет чланова.
Оснивачка скупштина Савеза радио-аматера Србије[4][уреди | уреди извор]
Дана 21. новембра 1947. године одржана је Оснивачка скупштина Савеза радио-аматера Србије. Тиме је престао да постоји „Земаљски одбор Савеза радио-аматера за Србију”. Из извештаја у „Радио-аматеру” број 1/1949 види се да је било 18 иницијативних одбора за оснивање друштва радио-аматера и да их је остало седам. Одобрено је формирање друштава у Београду, Титовом Ужицу, Новом Саду, Зрењанину, Крагујевцу, Панчеву и Пожаревцу, као и Сомбору и Суботици. Скупштином је председавао мајор Миша Данон, а реферат о раду је поднео Мирко Вожњак.
Најважнија 1950. година[4][уреди | уреди извор]
После 25 година рада без званичних дозвола, 1950. године југословенски аматери добили су дозволе за рад на аматерским станицама. Иначе у 1949. години "Савез радио-аматера Југославије" испунио је план са 140%. Друштво радио-аматера у Новом Саду саградило је 14 пријемника за озвучење задружних домова у Војводини, што у знатној мери доприноси социјалистичком преобраћају нашег села. Годишња скупштина Савеза радио-аматера Србије одржана 19.02.1950. године. Председавао Инж. Миша Данон. Најбоље су испунили план: Зрењанин са 162%, Панчево са 146% и Београд са 137.9%, док су најслабије резултате показали друштва у Суботици 36.1%, Титовом Ужицу 42.4% и Новом Саду са 70.5%. Савез радио-аматера Србије проширио се у овој години за 6 друштва, 7 група и два иницијативна одбора. Савез је нашој Армији и привреди дао 1.023 радио-аматера „А”, „Б” и „Ц” течаја. Друштво Београд озвучило је село Сурчин у Срему, а Панчево, Дебељачу и Ковачицу. Кружок радио-аматера „Клуба Технике” у фабрици „Сутјеска” у Београду електрифицирао је и озвучио село Сремске Михаљевце.
Први пут се чује за QSL biro box 48.
Међународна чланства[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Званични сајт Савеза радио аматера Србије”.
- ^ Министарство трговине, туризма и телекомуникација Републике Србије (на језику: српски), 2019-08-18, Приступљено 2021-04-10
- ^ Приручник за радио-аматере операторе.
- ^ а б в г д Савез радио-аматера Југославије, Група аутора (2000). Споменица 1924 - 1999. Београд: Савеза радио-аматера Југославије.
- ^ а б „“The Wireless Association of America” in “The Perversity of Things: Hugo Gernsback on Media, Tinkering, and Scientifiction” on Manifold @uminnpress”. Manifold @uminnpress (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-10.
- ^ International Amateur Radio Union (на језику: енглески), 2021-03-19, Приступљено 2021-04-10
- ^ International Telecommunication Union (на језику: енглески), 2021-03-29, Приступљено 2021-04-10
Литература[уреди | уреди извор]
- Савез радио-аматера Југославије - група аутора: „Споменица 1924 - 1999 - 75 година Радио-аматера Југославије”. Издавач Савез радио-аматера Југославије, Београд 2000. године.
- Ф. Суман, Ж. Ресановић, М. Богосављев: „Приручник за радио-аматере операторе” 3. издање. Новинско-издавачко предузеће Техничка књига, Београд 1972. године.
- Др Божо Метзгер: „Радио приручник за аматере и техничаре”. Техничка књига, Београд 1972.