Ђорђе Вајферт

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ђорђе Вајферт

Djordje Vajfert.jpg

Датум рођења: 15. јун 1850.
Место рођења: Панчево (Аустријско царство)
Датум смрти: 12. јануар 1937.
Место смрти: Београд (Краљевина Југославија)
Гробница Вајфертових у Панчеву

Ђорђе Вајферт (нем. Georg Weifert; Панчево, 15. јун 1850Београд, 12. јануар 1937) је био српски индустријалац немачког порекла, гувернер Народне банке.[1]

Биографија[уреди]

Ђорђе Вајферт, од оца Игњата и мајке Ане, се родио у Панчеву. Живео је у имућној панчевачкој породици индустријалаца. Панчево је тада било мало погранично место на ушћу реке Тамиш у Дунав, насељено претежно Србима, Немцима и Мађарима[2]. Са друге стране границе преко Дунава је лежао град Београд, комерцијални центар и главни град поново успостављене Краљевине Србије.[3]

Вајфертов деда се доселио у Панчево почетком 19. века, тражећи своју срећу прво као трговац а затим и као произвођач пива. Да би ојачао своје предузеће послао је свог сина Игњата у Минхен да би радио у тамошњим пиварама и изучавао занат, што је Игњат и радио у пивари Спатенбрау. После Игњатовог повратка граде још већу пивару која постаје највећа на Балкану, и која је постојала све до 2008. године.[4]

Током 1865. године Вајфертови изнајмљују постојећу пивару у Београду, да би почели и тамо са производњом, да би избегли трошкове транспорта и царине приликом довожења панчевачког пива за Београд.[5]

Ђорђе Вајферт је у Панчеву похађао немачку основну школу и мађарску средњу школу, после чега га отац шаље у Будимпешту у Трговачку академију на даље школовање. После тога Ђорђе одлази на усавршавање у Вајенштофен, поред Минхена, где апсолвира Велику пиварску школу. После дипломирања 1872. године, Ђорђе одлази у Београд да би помогао оцу у послу и заједно граде нову пивару на Топчидерском брду[6].

Ђорђе Вајферт се 1873. године оженио Маријом Гиснер.

Као велики добротвори, отворили су велико панчевачко католичко гробље, где су и данас посмртни остаци чланова породице Вајферт. Такође су из свог фонда саградили панчевачку католичку Цркву Свете Ане и још многе друге јавне и добротворне установе[7].

Прелазак у Србију[уреди]

Ђорђе Вајферт је отишао из Панчева (тада Аустроугарска) за Београд 1872. године и одмах се активно укључио у јавни живот поново успостављене Кнежевине Србије. Годину дане пре избијања Српско-турског рата 1876-78, Ђорђе Вајферт је поклонио новац из фонда за куповину топова за српску армију[8]. Током рата Вајферт се придружио српској војсци као добровољац и био је у служби при коњици. За показано јунаштво у српској војсци примио је орден за храброст. По његовој жељи, од свих медаља и признања које је добијао за живота, једино је ова медаља заједно са њим отишла у гроб.

Вајферт није био члан ниједне политичке партије, увек се трудио да служи као баланс у узбурканом политичком животу тадашње Србије. Један од примера је и Тимочка буна, побуна против краља Милана Обреновића 1883. године. Велики број српских политичара је тада био ухапшен и суочен са смртном казном. Вајферт је тада тражио аудијенцију код краља и тражио да се смртне казне замене за временске, што је оправдавао престанком даљњег крвопролића у Тимоку а самим тим и у Србији.

Добротвор[уреди]

Вајферт на новчанци од 1000 српских динара

Током 1893. године Ђорђе Вајферт је основао је фонд краљ Стеван Дечански, добротворну организацију која се бринула за глувонему децу и омогућавала им школовање и укључивање у редован нормалан живот. Ђорђе Вајферт је не само основао овај фонд већ је био и главни финансијер и као такав је носио титулу почасног председника.

Током Првог балканског рата, 1912. године Вајферт је платио за 60.000 векни хлеба које су биле даване најсиромашнијим породицама у Београду.

За време Првог светског рата, Србија је била окупирана од стране Аустроугара, а Ђорђе Вајферт је те ратне године провео на југу Француске, одакле је према ситуацији и могућностима слао помоћ Србији. После рата, Вајферт се вратио у Београд да помогне у поновној изградњи порушеног града.

Током 1929. године заједно са Единбуршким одбором шкотских жена и Лондонским одбором шкотских жена оснива Болницу за жену и дете у Београду[9]. Вајферт је такође поклонио земљиште за изградњу клуба Београдско женско друштво[10]. Поред осталих добротворних активности вредно је такође још поменути донацију коју је Вајферт дао за изградњу зграде Српске академије науке и уметности.

Дана 9. септембра 1923. је поклонио своју збирку у којој је сједињена збирка његовог оца и брата, Београдском универзитету.[11] Ватрогасној институцији је поклонио особиту пажњу и од 1921. је био председник Банатског ватрогасног удружења. Добитник је многих одликовања. Између осталог, био је почасни председник панчевачке Пучке банке и вршачког ватрогасног удружења. На њега данас подсећају и две зграде у Панчеву изграђене о његовом трошку: Анина црква из 1922/23. године, и портална зграда на панчевачком католичком гробљу, изграђена 1924. године.

Умро је 12. јануара 1937. године, у 17.20 часова у својој вили у Београду[12]. Опело је одржано у панчевачкој католичкој Цркви Св. Ане 14. јануара[13], а 15. је сахрањен на панчевачком католичком гробљу[14]. Наследио га је сестрић Фердинанд Грамберг.

Привредник и економиста[уреди]

Пивске кригле из Вајфертове пиваре у Панчеву

Преузео је пивару коју је његов отац (Игњат Вајферт) сазидао код „Мостара“ у Београду, а коју је касније јако проширио.

Купио је рудник мрког угља код Костолца, рудник бакра у Бору и рудник каменог у Подвису, чему придолази још и златни рудник у Светој Ани, те је на тај начин постао творац модерног рударства у Србији.

Од 1890. он је гувернер Народне банке Србије, те стекао великих заслуга у одржању вредности динара и олакшању кредитних послова у Србији. Гувернер је био у периоду 1890-1902 и 1912-1926, укупно 26 година. Извео је и претварање народне банке и емисиону установу Краљевине СХС, као и замену круна у динаре.

Био је и председник Управног одбора Самосталне монополске управе Краљевине Србије у периоду 1895-1900. година.

Ђорђе је дарежљиви мецена културних и хуманих установа и пријатељ наука, скупљао је стари новац.

У своје време био је највећи индустријалац у Југославији.

Референце[уреди]

  1. ^ http://www.politikin-zabavnik.rs/2009/2998/02.php?pismo= „Немац по пореклу, (страна 4)... ... Мајка Ана и отац Игњат били су Немци, католици и грађани Мађарске, која је то у време била део Аустроугарске монархије. (стрна 4, 5)..." Напомена: Део преузет из текста „Од пивара до гувернера“ (стране 4, 5 и 6) из Политикиног забавника, број 2998, датум излажења 24.7.2009..
  2. ^ „The town of Pancevo is located on the River Danube, in Vojvodina, which is a southern part of the Pannonian Valley. Till 1919, the province of Vojvodina was part of Hungary. After the First World War, it became part of Kingdom of Serbs, Croats and Slovenians- Yugoslavia“. Djordje-vajfert.org Приступљено 29. 12. 2011.. 
  3. ^ „The Kingdom of Serbia lost its independence after the battle of Kosovo in 1389, and became part of Ottoman Empire. After rebellions against Turks in 1804 and 1813, they gained partial autonomy. They finally achieved independence in 1867, under King Michael Obrenovich“. Djordje-vajfert.org Приступљено 29. 12. 2011.. 
  4. ^ „After The Second World War, the brewery ‘Pancevo’ was nationalized by the communist government. In spite of their mismanagement, ‘Pancevo ‘beer, as it is called today, is one of the most popular beers in Serbia. - Написано пре затварања пиваре“. Djordje-vajfert.org Приступљено 29. 12. 2011.. 
  5. ^ „The German entrepreneur Wainhapel operated the brewery in Belgrade till 1865, but then went out of business“. Djordje-vajfert.org Приступљено 29. 12. 2011.. 
  6. ^ „This brewery was destroyed during the German bombing of Belgrade on 6 April 1941. (Ова пивара је уништена током немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941“. Djordje-vajfert.org Приступљено 29. 12. 2011.. 
  7. ^ „Ране године“. Djordje-vajfert.org Приступљено 29. 12. 2011.. 
  8. ^ „Ложа #25 Ђорђе Вајферт“. Djordje-vajfert.org. 12. 1. 1937. Приступљено 29. 12. 2011.. 
  9. ^ Lazarevich Jelena ‘British Women in Serbia’, Belgrade. 1929. ISBN . pp. 231-232 The Edinburgh Council of Scottish Women initiated work on construction of the hospital for women and children on the lot that belonged to the ‘Women Medical Association of Belgrade’, as a ‘monument to the friendship and love of British people for Serbian Nation ‘. Because of the lack of funds they were joined in this project by ‘London Council of Scottish Women’, and George Weifert.
  10. ^ Archives of the city of Belgrade, TD, Building dept. F-H-9-1930, file I -165-1942.
  11. ^ „Тај је дар јединствена нумизматичка збирка од близу четрнаест хиљада егземплара старих новаца, међу којима их има који се не налазе ни у какавој збирци и ни у какавом другом музеју на свету“ у књизи Коста Н. Христић: „Записи старог Београђанина“, Нолит, Београд. 1989. ISBN 978-86-19-01637-7. pp. 390.
  12. ^ Политика, бр. 10.287 од среде 13. јануара 1937., стр. 5
  13. ^ Политика, бр. 10.289 од петка 15. јануара 1937., стр. 6
  14. ^ Политика, бр. 10.290 од суботе 16. јануара 1937., стр. 6

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Филип Христић
гувернер Народне банке Србије
18901902.
Наследник:
Тихомиљ Ј. Марковић
Претходник:
Тихомиљ Ј. Марковић
гувернер Народне банке Србије (Југославије)
19121926.
Наследник:
Љубомир Срећковић
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}