Корисник:Novi prevod/Избори за предсједника Црне Горе 2023.

Антонио Мануел де Оливеира Гутерес (порт. António Manuel de Oliveira Guterres; Лисабон 30. април 1949) португалски је политичар и дипломата, тренутно је Генерални секретар Уједињених нација. Био је председник владе Португалије, као и вођа Социјалистичке интернационале. Кофи Анан га је именовао за високог комесара УН за избеглице и на том положају је био од 2005. године до 2015. године у два мандата. Дана 5. октобра 2016. године Савет безбедности УН је подржао Антонија Гутереса за Генералног секретара Уједињених нација.

Гутерес је био генерални секретар Социјалистичке партије од 1992. до 2002. За премијера је изабран 1995. и поднео је оставку 2002. године, након што је његова странка поражена на Португалским локалним изборима 2001. године. После шест година владавине без апсолутне већине и са лошом економијом, Социјалистичка партија је прошла горе него што се очекивало због губитака у Лисабону и Порту, где су анкете показале да имају солидно вођство. Едуардо Феро Родригез преузео је вођство Социјалистичке партије, али су на општим изборима изгубили од Социјалдемократске партије, коју је предводио Жозе Мануел Барозо. Упркос овом поразу, анкете португалске јавности и 2012. и 2014. рангирале су Гутереса као најбољег премијера у претходних 30 година.

Био је председник Социјалистичке интернационале од 1999. до 2005. године, а од 2005. до 2015. био је Високи комесар Уједињених нација за избеглице. Гутерес је изабран за генералног секретара у октобру 2016, наследивши Бан Ки-муна почетком следеће године и поставши први Европљанин који је обављао ову функцију од Курта Валдхајма 1981. године.

Биографија[уреди | уреди извор]

Антонио Гутерес је рођен и одрастао у главном граду Португалије, у Лисабону. Школовао се на престижној Camões Lyceum средњој школи (данас Camões Secondary School), где је дипломирао 1965. године и на којој је освојио националну награду (Prémio Nacional dos Liceus) као најбољи ученик у земљи. Студирао је физику и електроинжењеринг на Instituto Superior Tecnico у Лисабону. Дипломирао је 1971. године и започео академску каријеру као доцент. Пре одласка из академског живота и започињања политичке каријере, на факултету је предавао системе теорије и телекомуникационе сигнале. По струци је инжењер. Поред португалског језика течно говори и енглески, француски и шпански. Ожењен је и има двоје деце.

Политичка каријера[уреди | уреди извор]

Политичку каријеру је започео 1974. године када се придружује Социјалистичкој партији. Антонио Гутерес је 1976. године изабран за посланика у португалском парламенту у којем је био члан 17 година. За то време председавао је Одбором за економију, финансије и планирања, а касније је био у Одбору за територијалну и локалну самоуправу. Био је и шеф посланичке групе своје странке.

Од 1981. до 1983. године био је члан Парламентарне скупштине Савета Европе када је био и председавајући Комитета за демографију, миграцију и избеглице. Један је од оснивача Португалског савета за избеглице 1991. године који је чинио део Државног савета Португалије од 1991. до 2002. године. 1992. је постао генерални секретар Социјалистичке партије у Португалији. Антонио Гутерес је био активан и у Социјалистичкој интернационали обављајући дужност потпредседника ове организације од 1992. до 1999. године када је постао њен председник и обављао ту дужност до јуна 2005. Антонио Гутерес, октобра 2016 У два мандата од 1995. до 2002. године био је Премијер Португалије. Тада је предводио представнике међународне заједнице у мировном процесу на Источном Тимору. Почетком 2000-их био је председник Европског савета, када је усвојена Лисабонска агенда, а председавао је и првим самитом Европске уније и Афричких земаља.

Антонио Гутерес је био високи комесар УН за избеглице од јуна 2005. до децембра 2015. године предводећи хуманитарну организацију са око 10.000 запослених у 125 земаља. Током свог мандата надгледао је суштинску структурну реформу UNHCR-а смањивши особље у седишту у Женеви за више од 20% и подигавши ефикасност агенције и капацитет за брзо реаговање. Активности хуманитарне организације су се утростручиле како због увођења другачијег планирања буџета тако и због повећања расељених лица широм света због сукоба. Његов мандат су обележиле неке од највећих криза, као што су сукоби у Сирији, Ираку, Јужном Судану, Централноафричкој Републици и Јемену.

Генерални секретар УН[уреди | уреди извор]

Антонио Гутерес је постао девети Генерални секретар Уједињених нација 1. јануара 2017. године након његовог формалног избора од стране Генералне скупштине УН 13. октобра 2016. године. На том положају је заменио јужнокорејског дипломату Бан Ки-Муна.

Изабран је после шест кругова гласања у Савету безбедности, где су му највећи ривали били бивши министар спољних послова Србије Вук Јеремић и шеф словачке дипломатије Мирослав Лајчак. На последњем, неформалном гласању Антонио Гутерес је добио подршку 13 држава, док су две биле уздржане, укључујући и једану сталну чланицу. Вук Јеремић је добио подршку седам држава, шест је било против, а две су биле уздржане. Исти резултат забележио је и Мирослав Лајчак.

Заклетву је положио 12. децембра 2016. године на церемонији у Генералној скупштини УН као нови Генерални секретар УН.

Дипломатска каријера[уреди | уреди извор]

Године 2005, на предлог Гутереса, Јоргос Папандреу је изабран за потпредседника Социјалистичке интернационале. Године 2006. Папандреу га је наследио на месту председника Социјалистичке интернационале.

У мају 2005, Гутерес је изабран за Високог комесара за избеглице на петогодишњи мандат од стране Генералне скупштине УН, заменивши Руда Луберса.

Високи комесар за избеглице[уреди | уреди извор]

Као високи комесар, Гутерес је био на челу једне од највећих светских хуманитарних организација, која је на крају његовог мандата имала више од 10.000 запослених у 126 земаља и пружала је заштиту и помоћ за преко 60 милиона избеглица, повратника, интерно расељених лица и лица без држављанства. Његово време на функцији обележила је фундаментална организациона реформа, смањење броја особља и административних трошкова у главној канцеларији UNHCR-а у Женеви и проширење капацитета UNHCR-а за реаговање у ванредним ситуацијама током најгоре кризе расељења од Другог светског рата.

Гутерес је током 19-23. марта 2006. посетио Пекинг, Кина, и изразио приговор на репатријацију севернокорејских избеглица од стране кинеске владе.

У интервјуу за NPR из фебруара 2007. године, посвећеном углавном проблемим ирачких избеглица, Гутерес је рекао да је ово једна од највећих избегличких криза на Блиском истоку од 1948. Међу слабо публикованим избегличким кризама, навео је оне у Централноафричкој Републици и Демократској Републици Конго. Током својих последњих година као Високи комесар, он је углавном радио на обезбеђивању међународне помоћи за избеглице из грађанског рата у Сирији, називајући избегличку кризу „егзистенцијалном“ за земље домаћине (као што су Либан и Јордан), а додатну помоћ називајући „питање опстанка“ за избеглице. Он је био отворени заговорник боље координисаног и хуманијег приступа европских земаља медитеранској избегличкој кризи. У јуну 2013. покренуо је помоћ од 5 милијарди долара, највећa до сада, да би помогао до 10,25 милиона Сиријаца те године.

Друга рунда

Дугогодишњи актуелни председник Ђукановић је други круг председничких избора приказао као „избор између независне Црне Горе и земље коју контролишу суседна Србија и Русија “, називајући то „одлучујућом битком за опстанак Црне Горе“, рекавши да „не планира да изгуби изборе“, те да се може очекивати да ће он предводити своју странку на предстојећим ванредним парламентарним изборима. Ђукановић је инсистирао да бирачи бирају и да ли ће Црна Гора "напредовати ка ЕУ интеграцијама или ће наставити да посрће, као што је био случај у протекле двије године", пошто је његов ДПС срушен након 30 година власти. Милатовић, који је био у Кабинету Кривокапића, првој пост-ДПС влади, каже да су Ђукановић и његова странка "девастирали Црну Гору током своје владавине, дозвољавајући криминалу и корупцији да прогутају друштво". Ђукановић је свог противника Милатовића оптужио за „брутални популизам”. Милатовић је прогласио Ђукановићеву еру завршеном, залажући се за потребу промјена и обећавајући бољу будућност. Посматрачи кажу да је Милатовић, политички новајлија који је служио у влади изабраној након парламентарних избора 2020, али се касније одвојио од владајуће коалиције, стекао популарност због свог независног порекла и фокусираности на свакодневне проблеме. Милатовић је након гласања рекао да Ђукановић симболизује "политике подјела из прошлости", те да је гласање кључно за будућу Црну Гору која ће бити "богатија, праведнија, љепша и равноправнија".

Оба кандидата залажу се за наставак приступања Црне Горе Европској унији . Ђукановић, који је доминирао црногорском политиком 33 године, суочио се са изазовом након што су се две владе срушиле у року од годину дана, и ривалом у другом кругу Милатовићем, прозападно оријентисаним бившим министром економије који је обећао нови почетак након годину дана политичког застоја, залажући се за ближе везе са обема европским уније и суседне Србије. Иако је предсједништво у Црној Гори углавном церемонијална функција, оно има кључна овлашћења за именовање премијера, распуштање парламента и расписивање избора, а аналитичари су видјели значај другог круга гласова јер би то могло сигнализирати политичку реконструкцију уочи пријевремених парламентарних избора у јуну. Који год кандидат да победи, очекује се да ће значајно повећати шансе његове странке на изборима у јуну. Након објављивања првих прелиминарних резултата првог круга, Ђукановић је изјавио да "не планира да изгуби изборе", очекујући "масовну подршку бирача дијаспоре" у другом кругу, називајући их "својим резервоаром гласова". Милатовић је критиковао те изјаве, називајући такве наративе манипулацијом и непоштовањем црногорских бирача који живе у иностранству, углавном сачињених од економских имигранта са Запада, окривљујући и одговорност Ђукановићевог бившег режима за економску емиграцију из Црне Горе. Ђукановић је критиковао Европску унију што је наводно дозволила Русији да шири свој утицај на Западном Балкану, рекавши да је нестабилни регион постао платформа за антизападну политику због немара ЕУ. Ђукановић је навео да је владајућа коалиција која је дошла на власт након промјене режима 2020. године "економски и финансијски девастирала Црну Гору", због "њихове анти-ЕУ политике". Коалициона влада се обавезала да ће Црна Гора остати на свом путу Европске уније. Милатовић је, уз подршку владајућих партија у другом кругу, изразио снажну подршку земљи која тежи чланству у ЕУ. Ђукановић је рекао да "политика владајуће већине показује другачије". Ђукановић је релативизовао и бројне случајеве корупционашких афера, које је током његовог руковођења Црном Гором доживљавало као кључни проблем, рекавши да корупција "постоји у свим земљама свијета".

Ђукановић је током кампање изнео оштре оптужбе на рачун свог противника, наводећи да Милатовић „уништава животе људи“, чак и да је „одговоран за смрт“ током пандемије ЦОВИД-19 . Ђукановић је у више наврата оптуживао Милатовића да је, некако тајно, „радио за великосрпски пројекат“ и за то примао новац, не образлажући те наводе, док су активисти и функционери Ђукановићеве странке свакодневно ширили тврдње да је кандидат Европе сада! покрета који заправо „ради за интересе Србије и Русије“, називајући Милатовића „антицрногорским и антиевропским кандидатом“, као и оптужујући га да наводно „угрожава националне интересе, суверенитет и независност Црне Горе“. Аналитичари наводе да је за скоро све изборне циклусе у Црној Гори од увођења вишепартијског система 1990. године била карактеристична негативна кампања, наводећи је као један од разлога што Црна Гора још није изграђена у пуну либералну демократију ., а да су најчешћи узроци „страх од конкуренције и слабост кандидата владајућих“ током деценија бившег режима на челу са Ђукановићем. Милатовић је у одговору рекао да "Ђукановић плаши грађане препознатљивим методама негативне кампање", називајући га "лажним заштитником нације" и "диктатором прошлости". Он је додао: „Сасвим је јасно да је дошло вријеме када снаге окупљене око идеје боље Црне Горе побјеђују на свим нивоима, на идеји која почива на слободи, правди, животном стандарду и економском напретку“. Министарство унутрашњих послова је 23. марта потврдило да је председничком кандидату Милатовићу додељена полицијска заштита, коју је његова организација затражила због страховања да је био физички угрожен.

Невладине организације које су посматрале изборни процес забиљежиле су медијску негативну кампању, спиновање и дезинформације, које су углавном гурали српски и црногорски националистички медији повезани са Ђукановићевом ДПС-ом и ДФ-ом Андрије Мандића . Посматрачи невладиних организација позвали су и Националну агенцију за превенцију корупције (АСК) да истражи случај онлајн плаћене негативне кампање против Милатовића. [[Категорија:Председнички избори у Црној Гори]] [[Категорија:Webarchive template wayback links]]