Вечност

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јерменски симбол вечности

Вечност (гр. αιωνις, лат. aeternus) је свеукупност времена, схваћена као нешто без почетка и краја.[1] Може значити апсолутну безвременост или бесконачно трајање у времену без почетка и краја, што чини разлику између безвремене (интемпоралне) и времените (темпоралне) вечности.[2]

Вечност у филозофији[уреди]

Централна филозофска расправа води се око тога да ли вечност треба замишљати као нарочито дуг квантитет времена или нешто што поседује извесну црту безвремености.[1] Безвремено поимање вечности је карактеристично за традиционалну филозофију. Вечност је непроменљива, непокретна и увек самој себи идентична садашњост.[2]

Питагорејци сматрају да вечни објекти, као што су бројеви, уживају безвремено постојање. Плотин и неоплатонистичка традиција инсистирају на безвременој интерпретацији Божјег постојања. Божанска безвременост је с ону страну описа, али њено поимање представља циљ мистичке контемплације.[1] Боетије прави разлику измеду трајности и вечности: »Јер наше 'сада', као да протиче, и притом ствара време и непрестаност, док Божанско 'сада' стоји не крећући се, стоји мирно, и ствара вечност« {De Trinitate 4. II).[1]

Cquote2.png
Реч вечно незгодан је израз, јер ми притом одмах мислимо на време, уплићемо у њега прошлост и будућност као у неко бесконачно дуго време; међутим, реч је о томе да ово вечно јесте оно што је једнако са самим собом, чисто садашње, да у њ не улази представа времена. Оно јесте - постајање и престајање искључени су.
Cquote1.png
 
Хегел, Историја филозофије I стр. 209

Вечност у религији[уреди]

Уроборос, симбол вечног враћања

У хришћанству, вечност се схвата и као конац или крајњи циљ битисања творевине и кретања времена. Вечност је „заустављање кретања“ кроз превазилажење времена на његовом крају. Оригена сматра да је стабилност кретања дата истовремено са довођењем ствари у постојање. Црквени оци држе да временско кретање нема путању круга, него има смисао у вечности стабилног постојања које жели Бог. За свеце, вечност значи „сталност у светости“.[3] За хришћане вечност није прост продужетак егзистенције, него циљ њиховог битисања, живот вечни. „Који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни“. (Јн. 4,14)

Српски патријарх Павле је појам вечности објаснио је на следећи начин:[4]

Cquote2.png
Време је једно трајање које има прошлост, садашњост и будућност. Али прошлости као времена нема. Има остатака од прошлости. Будућности такође нема, она ће бити. А шта има? Има само садашњост. Та категорија времена не односи се на Бога. На Њега се односи вечност. А вечност је стална садашњост. Нема ни прошлости ни будућности.
Cquote1.png

Вечност као својство Бога[уреди]

Вечност је сматра својством Бога (Рим. 1,20), који влада творевином и временом (χρονος). Он је постојао пре творевине (Пс. 102; Јн. 17,24; Еф. 1,4) и постоји после света (Откр. 21,1).

Извори[уреди]

  1. ^ а б в г Вечност, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови, Нови Сад, 1999. ISBN 86-7047-303-8
  2. ^ а б Бранко Павловић, Филозофски речник (одредница вечност), Плато, Београд, 1997.
  3. ^ Василије Велики, О Светоме Духу, XVI, 38, стр. 379
  4. ^ SVETA GORA: JUČE I DANAS

Литература[уреди]

Види још[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Вечност