Опсада Александрије (47. п. н. е.)
Опсада Александрије | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Део Александријских грађанских ратова | |||||||
Египат пред 1. век п. н. е. | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
Римска република | Птолемејско краљевство | ||||||
Команданти и вође | |||||||
Јулије Цезар Клеопатра VII Митридат од Пергама |
Птолемеј XIII Ахила Арсиноја IV Ганимед | ||||||
Јачина | |||||||
3.200 пешака[1] 800 коњаника[1] |
20.000 пешака[2] 2.000 коњаника[2] | ||||||
Жртве и губици | |||||||
непознато | непознато |
Опсада Александрије (лат. bellum Alexandrinum) представља серију војних сукоба које је предводио Јулије Цезар у Египту односно Птолемејском краљевству од краја 48. п. н. е. до 27. марта 47. п. н. е.. Сукоб је био вођен између римске војске под заповедништвом Цезара и египатске војске под заповедништвом Птолемеја XIII и Арсиноје IV. Цезар је најпре покушао да оконча династијски сукоб Птолемеја XIII и његове сестре Клеопатре VII. Тај сукоб је угрожавао снабдевање Рима житом. Цезар је тражио повратак Клеопатре на трон као сувладарке, па су због тога Птолемеј XIII и његови регенти напали Цезара и његову војску, која се нашла опкољена у краљевској палати у Александрији. Цезар је након победе у рату власт у Египту поверио Клеопатри VII.
Сукоб Клеопатре и регената Птолемеја XIII[уреди | уреди извор]
Птолемејски краљ Египта Птолемеј XII Аулет умро је 51. п. н. е. и иза њега је оставио два сина, Птолемеја XIII и Птолемеја XIV, и две ћерке Клеопатру VII и Арсиноју IV. Према његовој опоруци његова старија седамнаестогодишња ћерка Клеопатра је требало да влада заједно са старијим десетогодишњим сином Птолемејем XIII.[3] Брат и сестра су одмах ожењени. Међутим Клеопатра је почела да влада аутократски без помињања брата и супруга. Због тога је дошла у сукоб са дечаковим регентима, његовим васпитачем, евнухом Потином и са војсковођом Ахилом.[3] У то време у Александрији је долазило до незадовољства становништва због лоших жетви. Помпеј Велики је 49. п. н. е. послао свог сина Помпеја Млађег у Египат, да би осигурао подршку за војску у Македонији. Клеопатра му је послала 50 бродова и војску, која је остала након одласка Аула Габинија.[4] Био је то један од непопуларних потеза. Регенти младог краља Птолемеја XIII су тада успели да искористе контролу над војском и незадовољним становништвом и протерају Клеопатру из земље.[4]
Долазак Цезара у Александрију[уреди | уреди извор]
Клеопатра се повукла у Аскалон у Палестини, где је до лета 48. п. н. е. сакупила војску да би се вратила на трон.[4] У то време након окончања битке код Фарсала у Египат је стигао најпре Помпеј Велики а онда и Цезар. Помпеј се надао да ће од Птолемеја XIII да добије војску.[5] Међутим, Помпеја су убили на превару при уласку у Египат по наређењу Птолемејевих тутора Потина, Ахила и Теодота.[6][7][8] Цезар је кренуо за Помпејем и у Александрију је стигао 2. октобра 48. п. н. е. (август по Јулијанском календару), неколико дана након Помпејеве погибије. Цезара су суликтори отпратили у Александрију до краљевске палате, а такво арогантно понашање је вређало становнике Александрије.[9] Због тога су избили нереди, који су се данима обнављали.[10] У Александрију је тајно стигла и Клеопатра VII, која се састала са Цезаром.[11]
Први сукоб и помирење[уреди | уреди извор]
Цезар је после тога позвао Птолемеја XIII и тражио од њега да се помири са сестром, али дечак је био изузетно љут чим је видео Клеопатру да је дигао узбуну вичући да се ради о издаји.[12] Уследила је велика гужва и нереди, па је Цезарова војска заробила Птолемеја XIII. Грађани Александрије су напали палату, а како Цезар није имао много војске претила је опасност да је заузму. Цезар је због тога обећао да ће их послушати. На састанак је довео Птолемеја и Клеопатру и прочитао је тестамент њиховог оца Птолемеја XII Аулета, по коме је требало да Птолемеј XIII и Клеопатра VII заједнички владају, а Рим да буде колективни старатељ за њих.[12] Цезар је поред тога одредио да Арсиноја IV и Птолемеј XIV преузму контролу над Кипром. Тражио је да се Клеопатра и Птолемеј помире и да распусте војску.[13]
Почетак опсаде Александрије[уреди | уреди извор]
Међутим, Птолемејев регент Потин се бојао да би могао да буде кажњен, па је позвао Ахила и подстакао војску на побуну.[14] Ахила је у Александрији позвао војску, која је дотада била у Пелузији на граници Египта.[15] Цезар је у Египат стигао са две легије, али имао је само око 4.000 спремних бораца.[10] Међутим, Ахила је на располагању имао око 20.000 војника, у чијем саставу су били и бивши војници Аула Габинија.[16] Цезар је располагао много мањим снагама, па није смео да улази у отворену битку. Ахила је лако освојио Александрију, сем луке и краљевске палате.[17] Цезар се ограничио на краљевску палату, а успео је и да обрани луку и да држи контролу над великом флотом, а онда и да запали египатску флоту, коју није могао да брани.[17] У пожару је страдао велики део Александријске библиотеке.[18] Цезар је заузео и стратешки важно острво Фар и његову луку.[19] Након борби по граду Цезар се утврдио у једном делу краљевске палате и у позоришту крај палате.[20] Од позоришта имао је прилаз луци и бродоградилишту. Цезар је заробио краљевску фамилију, тј. Птолемеја и Арсиноју, али и Потина заједно са њима.
Арсиноја IV преузима контролу над краљевском војском[уреди | уреди извор]
Евнух Ганимед је успео да побегне од Цезара заједно са Арсинојом IV, коју су онда Египћани прогласили краљицом.[21] Цезар се бојао да би Потин могао да побегне са Птолемејем XIII, па је издао наредбу да се Потин погуби, а Птолемеја је добро чувао.[21] Када је избио рат у Александрији Цезар је тражио да му пошаљу помоћ из Сирије, Киликије и Родоса, а поред тога је тражио критске стрелце и Набатејце.[22] Цезар је био затворен у тврђави у делу Александрије, где је била краљевска палата. За борбу против Цезара Египћани су мобилисали све расположиве снаге, укључујући и робове.[23] Око питања главне команде дошло је до свађе између Арсиноје IV и Ахила, главног команданта египатске војске.[24] Арсиноја је уз помоћ верног евнуха Ганимеда убила Ахила, па је преузела сву власт, а Ганимеда је именовала главним командантом војске.[25][24] Ганимед је успео да упумпа морску воду у систем, одакле се Цезарова војска снабдевала водом.[24] Пошто се вода више није могла пити уследила је паника међу римском војском, па је Цезар наредио да се копају дубоки бунари и на тај начин дошли су до питке воде.[26]
Долазак појачања[уреди | уреди извор]
Тада је стигла једна легија ветерана са оружјем и опсадним справама, коју је Гнеј Домиције Калвин послао Цезару из Мале Азије.[27] Међутим, због ветра су се искрцали поред Александрије. Цезар је онда са флотом кренуо према пристиглој војсци, али египатска војска је сазнала да је Цезар војску оставио у утврђењу, па су тражили начин да се окушају у поморској бици против њега.[28] Цезар је победио у више поморских окршаја, али у једном умало није погинуо. Египћани су након више пораза тражили од Цезара у јануару или фебруару 47. п. н. е. да им преда Птолемеја XIII, претварајући се да желе мир и да им је доста деспотизма Ганимеда и Арсиноје.[29][5] Иако је Цезар знао да се ради о превари послао им је Птолемеја знајући да он више не представља опасност.[5] Међутим, Птолемеј је по пуштању подстицао војску да појачају нападе на Цезарову војску, али ти напади нису уродили плодом.
Долазак Митридата од Пергама[уреди | уреди извор]
Цезару је копненим путем преко Сирије долазила војска под командом Митридата од Пергама.[30] Радило се о савезничкој војсци у којој је било и 3.000 Јевреја, које је предводио Антипатер Идумејац. Јевреји у Египту су прелазили на страну Цезара. Митридат је успео да победи у битци за Пелузију и заузме је, а након тога лако је једно време напредовао према Александрији.[30] Птолемеј је са војском пожурио да дочека Митридата, а Цезар је након поруке од Митридата узео део војске и запловио је уз обалу и спојио се са Митридатовом војском пре доласка главнине египатских снага.[31] У битци на Нилу египатска војска је била тешко поражена.[32][1] Након пораза Птолемеј XIII је са пратњом покушао да побегне, али удавио се прелазећи реку.[33]
Након окончања опсаде[уреди | уреди извор]
Том битком окончао се сукоб, а Цезар је онда у Египту оставио на власти Клеопатру и њеног млађег брата Птолемеја XIV.[34] Клеопатрину сестру Арсиноју повео је у Рим да не би правила проблеме. Цезар је и након окончања рата остао са Клеопатром све до јуна или јула 47. п. н. е.. При самом крају јуна Клеопатра VII је родила сина, кога је назвала Птолемеј Цезарион, а становнике Александрије „Цезарионци”.[34]
У популарној култури[уреди | уреди извор]
Опсада Александрије је описана у видео игри Assassin's Creed Origins из 2017. године.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Војна енциклопедија, том 1, 92—93. стр. (језик: српски)
- ^ а б Smith, William (1867), „Achillas”, Ур.: Smith, William, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, I, Boston, MA, стр. 9, Архивирано из оригинала 03. 12. 2014. г., Приступљено 23. 09. 2018 (језик: енглески)
- ^ а б McDevitte, Bohn & Butterfield 1869, параграф 3.108.
- ^ а б в Goldsworthy 2006, стр. 437.
- ^ а б в Cary & 1914—1927, параграф 42.42.
- ^ McDevitte, Bohn & Butterfield 1869, параграф 3.104.
- ^ Cary & 1914—1927, параграф 42.44.
- ^ Аppian 1913, параграф 2.83—2.84.
- ^ Cary & 1914—1927, параграф 42.47.
- ^ а б McDevitte, Bohn & Butterfield 1869, параграф 3.106.
- ^ Cary & 1914—1927, параграф 42.34.
- ^ а б Cary & 1914—1927, параграф 42.35.
- ^ McDevitte, Bohn & Butterfield 1869, параграф 3.107.
- ^ Cary & 1914—1927, параграф 42.36.
- ^ McDevitte, Bohn & Butterfield 1869, параграф 3.109.
- ^ McDevitte, Bohn & Butterfield 1869, параграф 3.110.
- ^ а б McDevitte, Bohn & Butterfield 1869, параграф 3.111.
- ^ Plutarch 1919, стр. 49.
- ^ McDevitte, Bohn & Butterfield 1869, параграф 3.111—3.112.
- ^ McDevitte, Bohn & Butterfield 1869, параграф 3.112.
- ^ а б Cary & 1914—1927, параграф 42.39.
- ^ McDevitte & Bohn 1869, секција 1.
- ^ McDevitte & Bohn 1869, секција 2.
- ^ а б в McDevitte & Bohn 1869, секција 4.
- ^ Cary & 1914—1927, параграф 42.40.
- ^ McDevitte & Bohn 1869, секција 7—9.
- ^ McDevitte & Bohn 1869, секција 9.
- ^ McDevitte & Bohn 1869, секција 10.
- ^ McDevitte & Bohn 1869, секција 23.
- ^ а б McDevitte & Bohn 1869, секција 26.
- ^ McDevitte & Bohn 1869, секција 28.
- ^ McDevitte & Bohn 1869, секција 29—30.
- ^ Cary & 1914—1927, параграф 42.43.
- ^ а б McDevitte & Bohn 1869, параграф 26.
Литература[уреди | уреди извор]
- Gaius Julius Caesar: Commentary on the Alexandrian War translated from Latin to English by W. A. McDevitte and W. S. Bohn (New York: Harper & Brothers, 1869) (језик: енглески)
- Гај Јулије Цезар, Галски рат, Грађански рат, превод др. Ахмед Тузлић, Матица српска, Нови Сад, 1988. (језик: српски)
- Cassius Dio: Roman History, Loeb Classical Library, 9 volumes, Greek texts and facing English translation: Harvard University Press, 1914 thru 1927. Translation by Earnest Cary. (језик: енглески)
- Plutarch: The Life of Pompey (V изд.). Loeb Classical Library, 1917. ISBN 9781519644824. Приступљено 23. 9. 2018. (језик: енглески)
- Plutarch: The Life of Julius Caesar (VII изд.). Loeb Classical Library, 1919. ISBN 9781519627513. Приступљено 23. 9. 2018. (језик: енглески)
- Аppian: The Civil Wars (I изд.). Loeb Classical Library, 1913. ISBN 9780140445091. Приступљено 23. 9. 2018. (језик: енглески)
- Goldsworthy, Adrian Keith (2006). Caesar: Life of a Colossus. Yale University Press. ISBN 978-0-300-12048-6. Приступљено 23. 9. 2018. (језик: енглески)
- Војна енциклопедија, том 1 (језик: српски)