Туризам у Гани

С Википедије, слободне енциклопедије
Сурфери на Бушуа плажи, у западној регији Гане
Плажа у региону Велика Акра
Водопад Боти
Тврђава Форт Метал, Западни регион
Улаз у Национални парк Моле
Дворац Сао Хорхе да Мина де Оро, Елмина
Туристички обилазак Кинтапо водопада
Унутрашњост Националног музеја Гане
Кејп Коуст замак, који је под заштитом Унеска

Гана (енгл. Ghana), званично Република Гана (енгл. Republic of Ghana), унитарна је конститутивна демократија држава која излази на Гвијнејски залив, део Атлантског океана, у западној Африци.[1] Територијално Гана заузима 238. 535 km². Граничи се са Обалом Слоноваче на западу, Буркином Фасо на северу и Тогом на истоку. На Сонинке језику реч Гана значи „краљ ратник”.[2]
Туризам у Гани је индустрија којом руководи Министарство туризма Гане, док је министарство Гане одговорно за развој и промоцију активности везаних за туризам.[3]

Туристичке атрације и статистике[уреди | уреди извор]

Туристи из Јужне Америке, Азије и Европе најчешћи посећују Гану.[4] Тропска клима присутна је у Гани током читаве године, што је један од разлога доласка великог броја туриста на ово подручје. Туристичке атракције укључују егзотични водопади, као што су Кинтамо водопади и водопад Табро, највећи у западној Африци. Уз обале расту палме, а поред плажа, туристи обилазе и пећине, планине, реке, језера, националне паркове и остале заштићена подручја. Језеро Босумтви или Босумтви ударни кратер једно је од туристичких дестанција, као и језеро Волта, највеће вештачко акумулација на свету са која обухвата 8.502 km².[5] Налази се на реци Волти, издуженог је облика и дугачко око 400 km.[4]
Статистике Светског економског форума из 2010. године показале су да је Гана била 108. од 139 омиљених туристичких дестинација на свету.[6] Гана је остварила напредак за два места у односу на 2009. годину. Године 2011. магазин Форбс објавила је да је Гана рангирана као једанаеста најпрометнија земља на свету. Та тврдња је заснована на истраживању у 2010. години. Од свих афричких земаља које су укључене у анкету, Гана је највише рангирана.[6] Гана је уједно рангирана и као седамдесета најстабилнија земља на свету и 58 најмирнија земља.[7]

Године 2011. Гана је зарадила 2,19 милијарди долара из туристичког сектора.[8][9] Током 2012. туристички сектор у Гани зарадио је 1,7 милијарди долара, од 993.600 туриста, пружајући посао за 359.000 људи.[10][10]
За посету Гани неопходно је имати визу коју издаје Влада Гане, а изузетак су пословна путовања.[11]‍:24

Промовисање туризма[уреди | уреди извор]

Културни туризам Гане развија се нарочито због фестивала под називом Пан—афрички историјски фестивал или Панфст. Феситвал је културни догађај са намером афричког развоја. Одбија се у два града, Елмини и Кејп Коусту. Фстивал траје од осам до девет дана, а почиње церемонијалним полагањем венаца. Догађаји током фестивала укључују карневалски дан, прославу рођендана Рите Марли и академска предавања о женама и младима. Панфест је директна манифестација која промовише ганску културу и представља велики извор прихода за државу.[12]

Администрацију туризма Гане води агенција Равлингс, а пре ње он није био велики извор прихода народу и држави. Администрација Равлингса је видела могућност развоја туризма, искористила ганске природне и историјске потенцијале, као и промовисање културе Гане. Такође, кроз рестаурацију старих објеката и подзивања споменика широм државе, привучен је велики број туриста.[13] Равлингсова администрација је подстакла Владу Гане да више улаже у туризам, као и у њену културу и да привуче стране инвеститоре.

Познато је да туристичка индустрија у Гани промовише културни, рекреативни, авантуристички и туризам догађаја. Културни туризам фокусира се на фестивале, као и на промовисање историје и обилазак историјских занаменитости. Рекреативних туризам омогућава туристима да истраже ганске плаже, националне паркове и остала заштићена подручја. Авантуристички туризам укључује обилазак кишних шума и животињске резервате, планинарење, вожњу чамцима, док туризам догађаја укључује ресурсе и конференције.[14]

На простору Гане постоји неколико подручја која су проглашена за Светску баштину, које посете велики број туриста.[12][15][16]

Знаменита места[уреди | уреди извор]

Национални парк Какум[уреди | уреди извор]

Национални парк Какум налази се у обалним деловима Централног региона Гане, а површине 375 km². Основан је 1931. године као резерват природе, а трансформисан је у национални парк 1992. године након што је спроведено испитивање флоре и фауне. Простор је покривен тропским шумама.[17][18][19] Јединственост овог парка лежи у чињеници да је основан на иницијативу локалног становништва, а не од Државног одсека за дивље животиње, који је одговоран за очување дивљих животиња у Гани.[18][20]
Велики број животињских врста настањује парк, а оне укључују дијану заморца, бонго антилопу, жутолеђег дујкера и афричког слона. Парк представља битну регију и за птичији свет, признат од стране BirdLife International организације. У парку је пописано 226 врста птица, укључујући осам врста које су светски заштићене, а једна од тих врсти је Agelastes meleagrides. Девет врста кљунорога и зелених папагаја пописане су у парку. Подручје је такође богато лептирима, а нова врста октирвена је 1993. године. Од 2012. године најгушће крдо шумских слонова у Гани, налази се у овом националном парку.[21]

Одбор за музеје и споменике Републике Гане предложио је да парк буде проглашен Светском баштином под окриљем Унеска.

Национални парк Моле[уреди | уреди извор]

Национални парк Моле је највећи национални парк на простору Гане.[22] Парк је стациониран на северозападном делу државе кроз саване на обалном екосистему, на надморској висини од 150 m, док се јужни делови парка налазе на вишим пределима.[23][24]Улаз у парк налази се у оближњем граду Ларабанга.[22] Реке Лови и Моле протичу кроз парк, а током дугих сушних сезона пресуше.[25] У овој области годишње падне 1000 мм падавина. Рађена је дугогодишња студија на простору парка, како би се решио проблем ловаца на животиње на заштићеном подручју.[23]
Простор парка извојен је као резерват за дивље животиње 1958. године. Године 1971. пресељено је становништво из њега, а земљиште је проглашено националним парком. Парк није доживео значајан развој као туристичка дестинација од свог оснивања. Недовољно је финансиран, а постоји забринутост због сече шуме и лова, али се заштита ендемских врста антилопа побошљала од оснивања националног парка.[26][27]

Заштићено подручје Анкаса[уреди | уреди извор]

Заштићено подручје Анаса је подручје на југозападном делу државе у Западној регији, око 365 km од Акре, близу границе са Обалом Слоновае. У простор заштићеног подручја уврћен је и Национални парк Нини Сухијен на западу и шумски резерват Анкаса на југу.[28] Подручје заузима површину од 500 km², а у њему се протежу тропске зимзелене кишне шуме.[29] Кроз подручје теку четири реке, постоји велики број речних потока и водопада.[29][30]
Пописано је више од 800 васкуларних врста биљака, 639 врста лептира и више од 190 врста птица, укључујући слонове, леопарде, шимпанзе, дијана заморце, бонго антилопу и друге.[29]

Дворац Сао Хорхе да Мина де Оро[уреди | уреди извор]

Сао Хорхе да Мина де Оро позната и као Елмина и Сент Џорџ, је утврђење и дворац у граду Елмина у Гани. Изграђена је 1482. године као португалско трговачко и војно утврђење на Златној обали близу ушћа реке Бења. Ово је прво утвређење које су Португалци изградили у својој западноафричкој колонији, а уједно и прва европска грађевина јужно од Сахаре. Служила је као трговачко место за откуп злата и слоноваче из континенталног залеђа.

Холанђани су преузели тврђаву 1637. након две битке које су водили против Португалаца. Они су дворац опасали великим зидинама и претворили га у увтрђење које су назвали Кенрадсбург. Елмина је Холанђанима служила као главно административно средиште свих колонијалних операција на Златној обали.[31] Британци су преотели тврђаву са дворцем 1872. године и преименовали га у Сент Џорџ.[32]

Након осамостаљења Гане, Елмина је служила и као полицијска станица и школа, а накнадно је претворена у музеј. Дворац је део Унескове светске културне баштине од 1979. године.[33]

Нзулезо[уреди | уреди извор]

Село Нзулези стацинирано је поред села Бејин, 90 км западно од града Секонди-Такоради у Западном региону.[34] Нзлези излази на јереро Тадане, 17. јануара 2000. године номиновано је за заштиту под окриљем Унеско Светске баштине и представља једну од главних туристичких атракција у региону.[34] Није познато зашто је село изграђено изнад воде, а главне активности његових становника су пољопривреда, док риболов игра секундарну улогу.[34] Село и даље негује влеики број локалних традиција, повезаних са култом језера Тадане, које се помиње у обредима становништва, којима је четвртак свети дан и тада је забрањена било каква активност на језеру.[34]
Село је у отворено за туризам, али са одређеним ограничењима на једну посету недељно. Може се обићи само преко кањона, рутом која пролази кишне шуме, а вожња траје око сат времена. У селу постоји црква и школа, а његово станивништво је изузетно изоловано и пати од здравствених проблема, нарочито маларије.[34]

Кејп Коуст замак[уреди | уреди извор]

Кејп коуст замак је један од четрдесет двораца изграђен од стране европских трговаца. Првобитно су га изградили Швеђани због трговине дрветом и златом, а касније коришћен као магацин за трговину.[35] У овом објекту држани су робови пре него што су транспортовани на бродове и продавани Сједињеним Државама, посебно Карибима.[36] Велика количина златне прашине која је пронађена у Гани била је првенствено привлачна за Европу, а многи домороци из Кејп Коуста су то користили. У замену за злато, махагонију, људе и друге локалне предмете, домороци су добијали одећу, ћебад, зачине, шећер, свилу и многе друге предмете.[37] Замак у Кејп Коусту је био тржиште на коме су се одвијале ове трансакције.[38]

Тврђава Кристијансборг[уреди | уреди извор]

Тврђава Кристијансборг позната као и Сан Франсиско Шавијер и Осу је утврђење и дворац у граду Осу, предграђу Акре у Гани. Изградили су га Данци 1661. године. Пре тога су на овом простору постојали португалски војни логори. Током своје историје често је мењао власнике, а најдуже је био у поседу Данаца, као главни град њихове колоније Златна обала.

Овај локалитет први су запосели Португалци 1550. године изградивши војни логор.[39] До средине 17. века њихова власт и надмоћ су нестале, тако да бива у потпуности напуштен. Током 1650-их Швеђани преузимају власт и граде мало утврђење. У међувремену Холанђани окупирају тврђаву, а затим је 1657. преузима Данска-Норвешка. Данци проширују тврђаву и дају јој име Кристијансборг, према Кристијану Петом, краљу Данске и Норвешке. Главна намена утврђења била је трговина златом, слоновачом и робљем.[40][41]

Национални парк Кјабобо[уреди | уреди извор]

Национални парк Кјабобо је национални парк стациниран у Волта регону, близу границе са Тогом.[42][43] Површине је 360 km², а основан је 1997. године. Друга највиша планина Гане Џебобо, налази се у парку и пружа импозантан поглед на језеро Волта.

Парк је стациниран на подручју тропских кишних шума и саванских подручја. Пописане су врсте које укључују афричког слона, леопарда, афричког бивола, мочварну антилопу, неколико врста примата, дујкере и врсту планински пећинар, која је симбол овог парка. Пописано је и 500 врста лептира и 235 врста птица.[42]

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Тврђава Амстердам
    Тврђава Амстердам
  • Плажа у Централној регији Гане
    Плажа у Централној регији Гане
  • Водопад Вли
    Водопад Вли
  • Тврђава Сан Антонио
    Тврђава Сан Антонио
  • Слонови у Моле националном парку
    Слонови у Моле националном парку
  • Предео у Агумаса резервату
    Предео у Агумаса резервату
  • Ботаничка башта Абури
    Ботаничка башта Абури
  • Обилазак природних лепота Гане чамцем
    Обилазак природних лепота Гане чамцем

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 17. 09. 2018. 
  2. ^ Jackson, John G. (2001). Introduction to African Civilizations. Сједињене Америчке Државе: Citadel Press. стр. 201. ISBN 978-0-8065-2189-3. 
  3. ^ „Ministry of Tourism & Modernization of The Capital City”. www.ghanaweb.com. Архивирано из оригинала 11. 10. 2011. г. Приступљено 3. 6. 2014. 
  4. ^ а б „Trade Expo International Ghana”. uniquetrustex.com. Архивирано из оригинала 1. 5. 2013. г. Приступљено 3. 6. 2014. 
  5. ^ „Cost of Living in Accra, Ghana”. Expatistan. 25. 2. 2017. Приступљено 25. 2. 2017. 
  6. ^ а б „Forbes: Ghana is eleventh friendliest nation”. www.vibeghana.com. Приступљено 3. 6. 2014. 
  7. ^ „About the Global Peace Index”. Vision of Humanity. 2013. 
  8. ^ Sakyi, Kwesi Atta (29. 11. 2012). „Tapping Deep into our Tourism Potential in Ghana”. ghanaweb.com. Приступљено 3. 6. 2014. 
  9. ^ „We Are Serious About Overcoming The Challenges Confronting Tourism Development”. Ministry of Tourism Ghana. ghana.gov.gh. Архивирано из оригинала 18. 07. 2014. г. Приступљено 3. 6. 2014. 
  10. ^ а б „Ghana To Earn 8.3 Billion USD From Tourism By 2027”. ghanaonlinenews.com. 3. 4. 2014. Архивирано из оригинала 14. 8. 2016. г. Приступљено 3. 6. 2014. 
  11. ^ Harvard quotation. Belda. 2004.
  12. ^ а б Jemima, Pierre. The predicament of blackness : postcolonial Ghana and the politics of race. The University of Chicago Press. ISBN 9780226923024. OCLC 819853928. 
  13. ^ „GHS - Ghanian Cedi rates, news, and tools”. XE. Приступљено 25. 2. 2017. 
  14. ^ „XE Currency Converter: GHS to USD”. XE. Приступљено 25. 2. 2017. 
  15. ^ Yankholmes, A., & McKercher, B. (2015). „Understanding visitors to slavery heritage sites in Ghan.”. Tourism Management. 
  16. ^ „Local Transportation Ghana”. Easy Track Ghana. 25. 2. 2017. Приступљено 25. 2. 2017. 
  17. ^ „Parks and reserves of Ghana: Management Effectiveness Assessment of Protected Areas” (PDF). IUCN. Архивирано из оригинала (pdf) 07. 01. 2014. г. Приступљено 12. 4. 2013. 
  18. ^ а б „Kakum National Park (Assin Attandanso Reserve) (#)”. UNESCO. Приступљено 11. 4. 2013. 
  19. ^ „Kakum National Park”. Microsfere. Архивирано из оригинала 07. 01. 2014. г. Приступљено 11. 4. 2013. 
  20. ^ „Kakum National Park - Assin Attandaso Resource Reserve”. Bird Life. Архивирано из оригинала 01. 01. 2015. г. Приступљено 11. 4. 2013. 
  21. ^ Karlya, Maria (2012). Ghana (Other Places Travel Guide). Other Places Publishing. стр. 120. ISBN 978-1-935850-10-6. Приступљено 14. 4. 2013. 
  22. ^ а б Briggs, Philip J. (2007). Ghana, 4th (Bradt Travel Guide). Bradt Travel Guides. ISBN 978-1-84162-205-7. 
  23. ^ а б Brashares, Justin S.; Peter Arcese; Moses K. Sam (2001). „Human demography and reserve size predict wildlife extinction in West Africa”. Proceedings of the Royal Society B. 268 (1484): 2473—2478. PMC 1088902 Слободан приступ. PMID 11747566. doi:10.1098/rspb.2001.1815. 
  24. ^ Sackey, I; Hale, WHG (2008). „The Impact of Elephants on the Woody Vegetation of Mole National Park, Ghana”. Journal of the Ghana Science Association. 10 (2): 28—38. doi:10.4314/jgsa.v10i2.18038. 
  25. ^ Bowell, R. T.; R. K. Ansah (1993). „Trace Element Budget in an African Savannah Ecosystem”. Biogeochemistry. 20 (2): 103—126. doi:10.1007/BF00004137. 
  26. ^ East, R. (Rod); IUCN/SSC Antelope Specialist Group. (1999). African Antelope Database 1999. Gland, Switzerland: IUCN Species Survival Commission. ISBN 978-2-8317-0477-7. 
  27. ^ Stuart, S. N.; Adams, Richard J.; Jenkins, Martin (1990). Biodiversity in Sub-Saharan Africa and its Islands : Conservation, Management, and Sustainable Use (Occasional Papers of "Hte Iucn" Species Survival Com). Gland, Switzerland: IUCN. ISBN 978-2-8317-0021-2. 
  28. ^ „Ghana Wildlife Society:ANKASA NATIONAL PARK (Accessed June 2014)”. Архивирано из оригинала 11. 09. 2013. г. Приступљено 17. 09. 2018. 
  29. ^ а б в Tilahun, Mesfin; Damnyag, Lawrence; Anglaaere, Luke C.N. „The Ankasa Forest Conservation Area of Ghana: Ecosystem service values and on-site REDD + opportunity cost”. Forest Policy and Economics. 73: 168—176. doi:10.1016/j.forpol.2016.08.011. 
  30. ^ Hall, J. B.; Swaine, M. D. (1976). „Classification and Ecology of Closed-Canopy Forest in Ghana”. Journal of Ecology. 64 (3): 913—951. JSTOR 2258816. doi:10.2307/2258816. 
  31. ^ The Portuguese In West Africa, Cambridge University Press. (1950). стр. 93.
  32. ^ „St. George’s Castle (Elmina Castle), Elmina (1482)”. Архивирано из оригинала 01. 01. 2016. г. Приступљено 9. 1. 2016. 
  33. ^ „Forts and Castles, Volta, Greater Accra, Central and Western Regions”. Приступљено 9. 1. 2016. 
  34. ^ а б в г д Nzulezu Stilt Settlement - UNESCO World Heritage Centre Retrieved on 2009-03-26.
  35. ^ VanDantzig 1999, стр. 61–62.
  36. ^ VanDantzig 1999, стр. 28.
  37. ^ VanDantzig 1999, стр. 34.
  38. ^ Apter, Andrew. “History in the Dungeon: Atlantic Slavery and the Spirit of Capitalism in Cape Coast Castle, Ghana.” The American Historical Review, vol. 122, no. 1, (2017). стр. 23–54., . doi:10.1093/ahr/122.1.23.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  39. ^ ghanacastle.gov.gh Архивирано 2007-04-03 на сајту Wayback Machine
  40. ^ Nørregaard, G.. (1968). Vore gamle tropekolonier. Bind 8. Guldkysten. 
  41. ^ „Christiansborg Castle, Accra (1661)”. Архивирано из оригинала 09. 11. 2016. г. Приступљено 9. 1. 2016. 
  42. ^ а б Ryman, Leif (30. 4. 2012). „Ecotourism in Ghana: Undiscovered Kyabobo - The Travel Word”. Архивирано из оригинала 08. 11. 2014. г. Приступљено 17. 10. 2014. 
  43. ^ Parks and Reserves of Ghana: Management Effectiveness Assessment of Protected Areas (PDF). IUCN – International Union for Conservation of Nature. 2010. стр. 16—17. Приступљено 10. 2. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Туризам у Гани на Википутовању.
Туризам у Гани на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Туризам_у_Гани&oldid=27430761”