Франц Јозеф II, кнез од Лихтенштајна

Из Википедије, слободне енциклопедије

Франц Јозеф II од Лихтенштајна (пуно име Франц Јозеф Марија Алојз Алфред Карл Јохан Хајнрих Михаел Георг Игнац Бенедикт Герхард Махел), (16. август 1906, Штајерска, Аустрији — 13. новембар 1989) је био кнез Лихтенштајна од 1938. до смрти. Његова пуна титула била је Fürst von und zu Liechtenstein, Herzog von Troppau und Jägerndorf, Graf zu Rietberg.

Био је син принца Алојза од Лихтенштајна и његове жене надвојвоткиње Елизабете од Аустрије (кћерке надвојводе Карла Лудвига). Наследио је свог рођака Франца I који није имао директне наследнике.

Током његове владавине жене су добиле право гласа у Лихтенштајну. Ово право добиле су на референдуму на коме су гласали мушкарци 1984. године. Био је изузетно популаран монарх у Лихтенштајну. Значајан је његов допринос економском развоју Лихтенштајна.

Током Другог светског рата Лихтенштајн је задржао своју неутралност коју није повредила ниједна од зараћених страна. Ипак, две чињенице указују на повезаност Лихтеншајна са силама Осовине:

• Године 2005. откривено је да је Франц Јозеф II директно профитирао од Холокауста. Радници из концентрационог логора Штрасхоф који су обезбеђивали припадници СС одреда радили су на поседима у Аустрији који су били власништво породице Лихтенштајн. Кнежевска породица је такође куповала имовину у Аустрији и Чехословачкој која је претхоно одузета Јеврејима.^[1]

• На крају рата азил у Лихтенштајн је добило 500 припадника Прве руске националне армије која се борила на страни Вермахта против Совјетског Савеза. Аргентина је пристала да ови азиланти пређу на њену територију. Ипак Британија је испоручила све Русе који су се борили на немачкој страни СССР-у.

Дана 7. марта 1943. Франц Јозеф се оженио грофицом Георгином од Вилзека (24. октобар 1921 — 18. октобар 1989). Имали су петоро деце:

• престолонаследника Ханс-Адама од Лихтенштајна (рођен 1945)
• Принца Филипа (рођен 1946)
• Принца Николауса (рођен 1947)
• Принцезу Норберту (рођена 1950)
• Франца Јозефа Вензеслауса

Највећи део надлежности предао је свом сину Ханс-Адаму 1984. године. Умро је 13. новембра 1989. двадесет шест дана након смрти своје жене.

[уреди] Референце