Пређи на садржај

Хрвати муслимани

С Википедије, слободне енциклопедије

Хрвати муслимани су припадници хрватског народа исламске вјероисповијести.

Хрвати су јужнословенски народ. Према подацима пописа становништва у Хрватској 2021, 10.841 Хрват се изјаснио као муслиман.[1] Исламска заједница у Хрватској вјерска је организација муслимана у Хрватској.[2] Потомци Хрвата муслимана који су подржавали усташки режим током Другог свјетског рата и избјегли као политичке избјеглице успоставили су Хрватски исламски центар у Мелбурну у Аустралији[3] и Хрватски исламски центар у Торонту у Канади (данас Бошњачки исламски центар у Торонту).[4]

Историја[уреди | уреди извор]

Османски период[уреди | уреди извор]

Османско царство осваја дијелове Хрватске од 15. до 19. вијека и оставља дубок цивилизацијски печат. Бројни Хрвати су прешли на ислам, неки као ратни заробљеници, неки по систему данка у крви. Најзападнија граница Османског царства у Европи учврстила на хрватском тлу. Папа Лав X је 1519. Хрватску означио као Antemurale Christianitatis (срп. Бедем хришћанства).

Улазак у маузолеј Кујуџу Мурат-паше, османског државника хрватског[5][6] поријекла који је био велики везир Османског царства за вријеме Ахмеда I. Дио комплекса који је саградио у Истанбулу 1611. и данас је дио Универзитета у Истанбулу.

Пад Босне под Османлије 1463. исходио је све већим притиском на хрватске границе и сталним губицима територије, мало по мало помјерајући границу на запад. Стално ратовање током Стогодишњег хрватско-османског рата (1493—1593) драстично је смањило хрватско становништво у погођеним југоисточним регијама. Све до краја 16. вијека цио простор Турске Хрватске био под влашћу султана. Преостали Хрвати су прешли на ислам и регрутовани кроз данак у крви. Дио хрватског становништва је ипак успио да побјегне и насели се у сјеверозападним крајевима земље или у иностранству, у сусједној Угарској или Аустрији.

Од 16. до 19. вијека Турска Хрватска се граничила са Хрватској војном крајином, дијелом Хрватске под контролом Хабзбуршке монархије, којом се управљало непосредно из Беча. У 19. вијеку, након пада и окупације Босанског вилајета 1878, Турска Хрватска је остала у границама Босне и Херцеговине, која је 1908. постала нова крунска земља Аустроугарске монархије. На простору Турске Хрватске остало је врло мало хрватског становништва, односно становништва које се изјашњавало као католици и Хрвати.

Турска Хрватска (означена зеленом граничном линијом) на карти из 1791. коју је израдио аустријски картограф Франц Јохан Јозеф фон Рајли.
Џамија Фетхија у Бихаћу, првобитно је била црква изграђена 1266. и једна од ријетких европских исламских богомоља у готичком архитектонском стилу.

Од 16. до 19. вијека Турска Хрватска се граничила са Хрватском војном крајином (њем. Kroatische Militärgrenze), дијелом Хрватске под контролом Хабзбуршког царства, којим се управљало непосредно из бечког војног штаба. У 19. вијеку, након аустроугарског освајања Босанског пашалука, Турска Хрватска се нашла у границама аустроугарске Босне и Херцеговине, коју је 1908. постала Аустроугарска формално анектирала. Иако је територија ослобођена, остало је врло мало хрватског становништва, односно становништва које је на њему стварно живјело регистровано као католици и Хрвати.

Неки од османских званичника кроз историју сматрани су Хрватима, Махмуд-паша (Махмуд-паша Хирват), Рустем-паша (Рустем-паша Хрват), Пијал-паша (Пијали-паша Хрват), Меми-паша Хрват, Тахвил-паша итд. У то вријеме постојала је забуна око термина „Хрват” и „Србин”, а „Хрват” је у неким од ових случајева могао означавати било кога са ширег јужнословенског простора.[7]

Муслимани и хрватски национализам[уреди | уреди извор]

Види још: Хрватски национализам, Независна Држава Хрватска и Бошњаци у Хрватској

Можда и највећи идеолошки утицај на Усташки покрет имао је хрватски националиста Анте Старчевић.[8] Старчевић је био заговорник хрватског јединства и независности и био је и антихабзбуршки и антисрпски настројен. Усташе су користиле Старчевићеве теорије да промовишу присаједињене Босне и Херцеговине Хрватској и признале су да Хрватска има двије главне етнокултурне цјелине: Хрвате католике и Хрвате муслимане.[9]

Карта Младена Лорковића из 1939. коју представља резултате пописа из 1931. у Бановини Хрватској и „историјским хрватским земљама” тако да су сви католици, као и муслимани, идентификовани једноставно као Хрвати.

Усташе су признале и католицизам и ислам као државне религије хрватског народа, док су одбациле православље као неспојиво са њиховим циљевима[10] (с изузетком Хрватске православне цркве која је углавном намјеравала да асимилује српску мањину). Иако су усташе истицале религијске теме, наглашавало се да је дужност према нацији превладала над религијским обичајима. Муслиман који је подржавао Југославију није се могли сматрати Хрватом, нити грађанином, него „Србином муслиманом” коме се може ускратити имовина и лишити слободе, и као такви не би испуњавали услове за држављанство. Усташе су тврдиле да такви „Срби муслимани” морају да стекну статус Хрвата.[11] Усташе су босанске муслимане доживљавале као „цвијеће хрватског народа”.[12]

Пропагандна почаст (зов хрватске крви…) хоџи и команданту Муслиманске милиције Санџака Сулејману Пачаризу.

Џафер-бег Куленовић је био муслиман који је 8. новембра 1941. постао потпредсједник Независне Државе Хрватске и на тој функцији је био до краја рата. На тој функцији је замијенио свог брата Османа. Куленовић је живио у Италији до 1948, а затим је с породицом емигрирао у Сирију. Док је био у Сирији, хрватска емигрантска заједница у Аргентини објавила је збирку његових новинарских списа. Хрватска муслиманска заједница у Чикагу објавила је 1950. говор који је написао за Муслимански конгрес након Другог свјетског рата у Лахору у Пакистану. Овај памфлет од 22 странице насловљен као „Порука од хрватских Муслимана њиховој вјерској браћи у свијету”, описује Србе као агресоре на Хрвате исламске вјере и промовише идеју хрватског јединства. Неколико мјесеци прије његове смрти формиран је Хрватски ослободилачки покрет, са Куленовићем као једним од оснивача и потписником.[13]

Статистика[уреди | уреди извор]

Према подацима пописа становништва Хрватске из 2011. године, у Хрватској живи 62.977 муслимана (1,47% становништва), од којих се 9647 изјаснило као Хрвати.

Хрвати муслимани према пописима
Година Хрватска Босна и Херцеговина Друге државе
1948.[14] 3212 25.295 564
1953. 4057 15.477 N/A
1991. 4254 N/A N/A
2001. 6848 – –
2011. 9647 – –
2013.[15] – 1375 –

Религија[уреди | уреди извор]

Види још: Ислам у Хрватској

Већина Хрвата муслимана, као и припадници других муслиманских заједница (Албанци, Бошњаци, Роми, Срби итд.) сунитски су муслимани; историјски гледано, суфизам је такође играо значајну улогу међу свим јужнословенским муслиманима. Муфтија Мешихата Исламске заједнице у Хрватској је Азиз Хасановић.

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Гази Хусрев-бега] у Сарајеву.
    Гази Хусрев-бега] у Сарајеву.
  • Поглавникова џамија, преуређени Мештровићев павиљон, данас Дом хрватских ликовних умјетника.
    Поглавникова џамија, преуређени Мештровићев павиљон, данас Дом хрватских ликовних умјетника.
  • Меморијал у Блајбургу у Аустрији, посвјећен убијеним Хрватима католицима и Хрватима муслиманима током репатријације.
    Меморијал у Блајбургу у Аустрији, посвјећен убијеним Хрватима католицима и Хрватима муслиманима током репатријације.
  • Загребачка џамија.
    Загребачка џамија.
  • Првобитни споменик „југословенским борцима” у Вуљфраншу откривен је 1952. године. Мјесно становништво је одлучило да ода почаст побуњеницима преименовањем улице у Авенија Хрвата.
    Првобитни споменик „југословенским борцима” у Вуљфраншу откривен је 1952. године. Мјесно становништво је одлучило да ода почаст побуњеницима преименовањем улице у Авенија Хрвата.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Objavljeni konačni rezultati Popisa 2021.”. template.gov.hr (на језику: хрватски). Državni zavod za statistiku. Приступљено 3. 10. 2023. 
  2. ^ „Ugovor između Vlade Republike Hrvatske i Islamske zajednice u Republici Hrvatskoj o pitanjima od zajedničkog interesa”. Narodne novine (на језику: хрватски). Vlada Republike Hrvatske. NN 196/2003 (3110). 15. 12. 2003. Приступљено 3. 10. 2023. 
  3. ^ The South Slav Journal (на језику: енглески). 6. Dositey Obradovich Circle. 1983. 
  4. ^ „O Nama”. bictoronto.com (на језику: бошњачки). Bošnjački islamski centar. Приступљено 3. 10. 2023. 
  5. ^ Radushev, Evg; Ivanova, Svetlana; Kovachev, Rumen (2003). Inventory of Ottoman Turkish Documents about Waqf Preserved in the Oriental Department at the St St Cyril and Methodius National Library (1. изд.). Sofii︠a︡: Narodna biblioteka "Sv. sv. Kiril i Metodiĭ". стр. 236. ISBN 9789545230721. 
  6. ^ Danişmend, İsmail Hâmi (1971). Osmanlı devlet erkânı: Sadr-ı-a'zamlar (vezir-i-a'zamlar), şeyh-ül-islâmlar, kapdan-ı-deryalar, baş-defterdarlar, reı̂s-ül-küttablar (на језику: турски). Türkiye. стр. 29 Yayınevi. 
  7. ^ Stauridēs, Theocharēs (2001). The Sultan of vezirs: the life and times of the Ottoman Grand Vezir Mahmud Pasha Angelovic (1453-1474). Leiden ; Boston: Brill. стр. 73—74. ISBN 978-90-04-12106-5. 
  8. ^ Fischer 2007, стр. 207.
  9. ^ Fischer 2007, стр. 208.
  10. ^ Ramet 2006, стр. 118.
  11. ^ Greble, Emily (2011). Sarajevo, 1941-1945: Muslims, Christians, and Jews in Hitler's Europe. Ithaca, N.Y: Cornell University Press. стр. 125. ISBN 978-0-8014-4921-5. Приступљено 18. 5. 2024. 
  12. ^ Jelić-Butić, Fikreta (1977). Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska 1941-1945 (на језику: хрватски). Liber. Приступљено 18. 5. 2024. 
  13. ^ „KULENOVIĆ, Džafer”. hbl.lzmk.hr. Hrvatski biografski leksikon. Приступљено 21. 5. 2024. 
  14. ^ Konačni rezultati popisa stanovništva od 15 marta 1948 godine. 9. Savezni zavod za statistiku. 1954. стр. XVII. 
  15. ^ „Population by ethnic/national affiliation, religion and by sex”. Agency for Statistics of Bosnia and Herzegovina. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Fischer, Bernd J., ур. (2007). Balkan strongmen: dictators and authoritarian rulers of South Eastern Europe. West Lafayette, Ind: Purdue University Press. ISBN 978-1-55753-455-2. 
  • Ramet, Sabrina P. (2006). The three Yugoslavias: State-building and legitimation 1918-2005. Bloomington (Ind.): Indiana university press. ISBN 978-0-253-34656-8. 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хрвати_муслимани&oldid=27846855”