Анте Старчевић
 |
Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.
|
| Анте Старчевић | |
 Анте Старчевић |
|
| Биографија | |
|---|---|
| Датум рођења | 23. мај 1823. |
| Место рођења | Житник (Хабсбуршка Монархија) |
| Датум смрти | 28. фебруар 1896. |
| Место смрти | Загреб (Аустроугарска) |
уреди  |
|
Анте Старчевић (23. мај 1823 — 28. фебруар 1896.) био је хрватски политичар, провинцијални књижевник и публициста и, заједно са Еугеном Кватерником, оснивач Хрватске странке права[1]. Био је члан национал-шовинистичке организације Правашки покрет[2], познати србофоб[3] и расиста. Данас се у Хрватској често назива и Отац домовине.[1]
Садржај |
[уреди] Живот
Рођен је у Житнику поред Госпића, у мешовитом браку (мајка му је била Српкиња, Милица Богдан, а он потомак херцеговачких Старчевића)[4].
У јесен 1845. године завршио је гимназију у Загребу и одлази у сјемениште у Сењ, а одатле у Пешту на студије теологије[1]. Године 1846. добија титулу почасног доктора филозофије [5] у Пешти и тада одлучује да се не посветити свештеничком позив[1]у.
Године 1851. конкурисао је без успеха за место професора математике на београдском Лицеју, пишући молбу на ћирилици и потписујући се као „доктор мудрословија“ (филозофије).[6] Након неуспелог покушаја да добије место предавача на Загребачком Свеучилишту ради у адвокатској канцеларији г. Шрама све до 1861. године када је године изабран за великог бележника Ријечке жупаније, али је 1862. године суспендован и као противник режима осуђен на месец дана затвора[1]. Исте године изабран је у Хрватски сабор као представник Ријеке[1]. За заступника у Хрватском сабору биће биран поново 1865, 1871, и од 1878. године до краја живота[1].
У Хрватском сабору је био заговорник хрватске независности одлучно се противећи било каквим везама Хрватске са Аустријом и Мађарском, градећи тако темеље за оснивање националистичке Странке права, коју је основао са Еугеном Кватерником[1]. На њеном челу је остао до своје смрти.[7]
Године 1863. је затворен, а након изласка из затвора поново се запослио у Шрамовој канцеларији до октобра 1871. године[1]. Након Кватерниковог устанка у Раковици поновно је ухапшен, а Странка Права распуштена[1]. Седам година касније (1878.) опет је изабран за заступника у Хрватском сабору, где је остао до своје смрти[1].
Поред политике бавио се и историјом, филологијом, књижевном критиком, филозофијом, писањем песама, драма и политичком сатиром.[8]
Анте Старчевић је преминуо 28. фебруара 1896. године у Загребу у 73. години живота[1]. Сахрањен је, према властитој жељи, у цркви светог Мирка у загребачким Шестинама, а споменик му је израдио Иван Рендић[1].
[уреди] Политички рад
Анте Старчевић, је био аскета и живео је у малој собици са две столице и једним столом[9]. Његова дела, иако под утицајем расистичких теорија XIX века, што се види по његовој одредници „нације“ коју је прихватио од Гобиноа ("венчање неједнаких раса"), опет нису доследна, јер их, никада није доказао[9]. Проблем у схватању Старчевића долази отуда, што на једном месту говори о Србима као о „нечистој пасмини“, а на другом, како их ваља асимиловати. Он каже: "Народ херватски неће терпити, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Херватах." [10]. У то време је Србија била самостална и слободна, а Хрватска још увек део Аустроугарске империје.
Анте Старчевић је често Србе звао различитим погрдним именима, чиме је потпиривао мржњу Хрвата према Србима[11][12]. Поготово је у једном периоду свог рада инсистирао на мржњи и негацији српске нације, па су тако Срби „реметилачки опструктивни фактор“, они „уопће нису Славени“ него „потичу од варварског племена Трибала“[13]. Они не знају ни за какве цивилизацијске вредности, они лажу, краду, пљачкају куће, убијају и силују[13]. Они су „нижа пасмина“ а Хрвати су „виша, господујућа пасмина“[13].
„Славо-Серби су смеће народа, они су Херватску издали и, ако устреба, опет ће је издати, макар без своје користи, само да њу издају. Они су по својој нарави без ума и поштења, проти слободи и проти сваком добру.[13]“
„Србе треба ставити ван закона. Ту је судија и овершитељ сваки који је и бесно пашчета[13]“
Поред анализе стања он је предлагао и решења те је писао да „та пасмина треба да буде из народа истребљена“[13].
Срби су за Старчевића "смеће", "накот", они смрде и чешу се јер су добили име по сврабежу, а хране се фекалијама, итд[тражи се извор од 09. 2009.]. Онда, на другом месту, за њега Срби уствари не постоје (теорија о „православним Хрватима“)[14].
Сем према Србима, нетрпељив је и према Аустријанцима и Немцима, и Мађарима посебно, док је високо уздизао Енглезе, Французе и Турке, као и Бугаре[тражи се извор од 09. 2009.]. Грубо је писао о бану Јелачићу, бискупу Штросмајеру, Фрањи Рачком и Ивану Мажуранићу[15]. На крају, у свом његовим сценаријима, ипак Срби постоје и за њега су они били Трибали[13], који су „ждерали остатке жртава“[тражи се извор од 09. 2009.]. Истовремено су, као такви, били по њему „сужњи“, а радили о „глави свима, па и суседима“[16].
Срби су били по њему највише слуге Хрватима[17]. Сви највећи српски јунаци су „Хервати“, док су издајници „пасмине славосербске“. Пише Старчевић: „У Стефану Душану угаси се последњи трак прејасне херватске династије Неманићах који кроз векове, и као краљи владаху..." [18]. По њему је и Милош Обилић "Херват“ ("Милош Кобилић показа се Херватом..."), док то Вук Бранковић није. У Косовском боју Срби за Старчевића немају скоро никакву улогу, јер су на челу снага антитурског савеза "Краљ Босне, и Кастриотић, са својими Херватима и Скипетари, и множина Булгарах и Румуњах."
Старчевић није био анонимни политичар, већ вођа једне од две најутицајније странке свог времена и посланик Хрватског сабора. Био је добро примљен у хрватском друштву, што је довело до продубљивања јаза између Хрвата и Срба[19]. Било је и другачијих гледишта, те је познати филолог Томо Маретић писао „Старчевић је пакленом мржњом мрзео Србе и ту мржњу три деценије уливао у велики део Хрвата“[20].
Негирао је да Срби уопште постоје као народ, и дао је лозинке "Србе о врбе" и "За Србе сјекиру"[3].
Такође Старчевић је сматрао да на Балкану живи само један народ - Хрватски[21]
„Од Триглава до Солуна живи само један народ - народ Хрватски“
Осим према Србима, Старчевић није крио мржњу према Јеврејима. Између осталог, о њима је говорио овако: »Жидови ... су пасмина, изузев које изнимке без свакога морала и без сваке домовине, пасмина које свако удо подано је само добитку осебну, или ономе својих рођака«. Пустити Јевреје да учествују у јавном животу је по Старчевићу кобно: »У чашу најбистрије воде баци мрву блата, па се сва вода буде замутити«. На сличан начин су по Старчевићу Јевреји »премного покварили и растровали народ француски«.[22]
Словенце је сматрао планинским Хрватима[1].
Босанске муслимане назива најчистијом хрватском браћом[23].
Анте Старчевић је био антиклерикално настројен[1]. У Католичкој цркви Страчевић је видео великог противника независне хрватске државе[7], што није било нетачно обзиром на велику повезаност Хабзбуршке династије и Ватикана[тражи се извор од 09. 2009.].
Старчевић се бунио против Вука Караџића и његових следбеника, заузима се за очување хрватских нарјечја и оптужује Вука што је под називом српских народних песама обрадио хрватску културну баштину[23].
[уреди] Старчевић и екавица
Једна од занимљивости везаних уз дела Анте Старчевића јест да је он своје књиге писао на екавици.[24] Иако је био Личанин и изворно икавац, Старчевић је био за екавицу, будући да се Вук Караџић залагао за ијекавицу као заједнички стандард Хрвата и Срба (који у БиХ и Хрватској говоре ијекавски, а међу Србе је, уосталом, убрајао и Црногорце, који су наглашени „ијекавци“) што су преко тзв. „хрватских вуковаца“ прихватили само Хрвати. Старчевић се хтио тому успротивити и увести у хрватски језик екавицу (што је говор Хрвата кајкаваца и дијела чакаваца) да би се хрватски језик разликовао од српског, за који се у даном тренутку чинило да ће у потпуности преузети ијекавицу.
[уреди] Старчевић и усташтво
Старчевићев расизам је даље компилирао Иво Пилар под псеудонимом L. von Südland [25]. Његову је књигу (Die südslawische Frage und der Weltkrieg...) превео Павелићев режим на хрватски 1943. године [26] и била је део расистичке идеологије усташа и Независне Државе Хрватске [27].[28] Поводом публиквања превода ове књиге, министар просвете НДХ Миле Старчевић пише у једном чланку, како је Пиларова књига била „библија“ хрватске националистичке омладине у Загребу [29]. Књига је поново штампана 1990. године у Хрватској [30]
[уреди] Литература
- Старчевић, Анте. "Пасмина славосербска по Херватској". Тисак Лав. Хартмáна и дружбе, Загреб, 1876. види http://books.google.com/books?id=-O0DAAAAYAAJ
- Грујић, Радослав. Апологија српског народа у Хрватској и Славонији. Просвета, Београд, 1989
- The Habsburg Monarchy, 1809-1918 : A History of the Austrian Empire and Austria-Hungary (Paperback) by A. J. P. Taylor, University of Chicago Press, Chicago 1976
- History of the Balkans (The Joint Committee on Eastern Europe Publication Series, No. 12) by Barbara Jelavich, Cambridge University Press 1983
- Керубин Шегвић Др. Анте Старчевић, његов живот и дјела, Тискарна Хрватске странке права д. д. 1910
- Хрватска мисао: смотра за народно господарство, књижевност и политику, 1902, Година 1, Одговорни уредник др. Лав Мацура, Тискара и литографија Миле Маравића - Чланак: Милан Шарић: Живот и рад дра Анте Старчевића
- Неколике Успомене од Анте Старчевића, Тисак народне тискарне, Загреб 1870 [2]
[уреди] Референце
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м www.moljac.hr
- ^ Мала енциклопедија поросвета, издање из 1959. године.
- ^ а б Јован Дучић - Истина o „Југославизму“
- ^ Banac, Ivo. Nacionalno pitanje u Jugoslaviji. (Durieux: Zagreb, 1995.), str. 66
- ^ Hrvatska misao: smotra za narodno gospodarstvo, književnost i politiku, 1902, Godina 1, Odgovorni urednik Dr. Lav Mazzura, Tiskara i litografija Mile Maravića - Milan Šarić: Život i rad dra Ante Starčevića - stranica 133 - Tadanji biskup senjski, Mirko Ožegović, pošalje ga u sjemenište u Budimpeštu, gdje je Ante uz bogoslovne nauke slušao filozofiju i slobodne znanosti. Pošto je položio stroge ispite u filozofiji i slobodnim znanostima bio je već 1846. promoviran na čast doktora filozofije.
- ^ Р. Љушић - Лицеј 1838-1863, зборник докумената, Универзитет у Београду и Савремена администрација, 1988
- ^ а б Opća enciklopedija, Jugoslavenski leksikografski zavod, 1982.
- ^ Opća enciklopedija, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb, 1982.
- ^ а б Милорад Екмечић - Огледи из историје, 2002.
- ^ "Неколике успомене", Дјела, Књига III, стр. 373.
- ^ Василије Крестић, State and Historical Rights of Croatia at the Bottom of the Conflict with the Serbs, Бигз-Конгрес српског уједињења, 1997-98, Ante Starcevic called them: "dirty dogs", "loathsome flunky creatures", "brood ready for the axe", "Austrian dogs", "dogs off the chain", "thrash", etc.
- ^ "Неколике успомене", Дјела, Књига III, стр. 373., "Народ херватски неће терпити, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Хервата."
- ^ а б в г д ђ е Дјела Анте Старчевића, књ. III, Загреб 1894, стр 34, 64, 66, 73, 77, 146, 162, 205, 299, 342 и 373
- ^ History of the Balkans (The Joint Committee on Eastern Europe Publication Series, No. 12) by Barbara Jelavich, Cambridge University Press 1983 page 67 He continued to regard the Serbs as Orthodox Croats.
- ^ Nekolike uspomene od dra. Ante Starčevića, Tisak narodne tiskarne, Zagreb, 1870
- ^ Пасмина Славосербска по Херватској стр. 55 Onaj sabiratelj zagovoren je svojom pasminom ili zanešenostju; drugomu nikomu nebi obraz podnio ni prispodabljati a kamo usporedjivati Hervate sa Serbi, primeravati ovu pasminu s narodom, koj je premnogo sagrešio proti drugim a najviše proti samu sebi; nu koj svoje ime uhadjanjem, neverom, izdajom, podlostju, nebiaše okaljao.
- ^ Пасмина Славосербска стр 28. Власи као сужњи, кмети, разлучени од народа. Разумева се да кмети могаху бити само они који се удомаћише. Сматраху их посебном пасмином, с другда се и сами зваху Власи, тер пристајаху уз онога, код кога се најбољем надаху. Кад се Стефан–Томаш Остоић потписива краљ Сербљем, Босни – ту је очит доказ да Сербљи биаху разлучени од народа краљевине
- ^ Пасмина Славосербска по Херватској стр. 29
- ^ Василије Крестић, State and Historical Rights of Croatia at the Bottom of the, Conflict with the Serbs, Бигз-Конгрес српског уједињења, 1997-98, The greatest sowers of hatred, those who molded it in their national and political programmes, who gave it the features of a struggle between different races, Eugen Kvaternik and Ante Starcevic were welcomed in the Croatian society as the greatest patriots. The rift between the Croats and the Serbs became deeply embedded in their minds: while ones were wanting to glorify and follow the mentioned leaders, others were justly uneasy about them as they felt the terrible consequences of their harmful action.
- ^ Томо Маретић, Српски књижевни гласник, Београд, 1892, књ. 5, бр. 8, стр. 569
- ^ Српско-Словачке књижевне везе Риста Ковијанића
- ^ Ненад Мишчевић, "Ante Starčević – Između liberalizma i rasizma" у Новом листу, Ријека, 25. фебруар 2006
- ^ а б www.hrt.hr
- ^ A.Starčević: Izabrani politički spisi, Golden Marketing-Narodne novine, Zagreb, 1999.
- ^ Die südslawische Frage und der Weltkrieg: Übersichtliche Darstellung des Gesamt-problems By L. von Südland, 1918, Manz
- ^ Geopolitics in Post-Wall Europe: Security, Territory and Identity by Ola Tunander, Pavel Baev, Victoria Ingrid Einagel, International Peace Research Institute Contributor Ola Tunander, Pavel Baev, Victoria Ingrid Einagel, SAGE Publications, 1997, page 231
- ^ Nationalism and National Policy in Independent State of Croatia by Irina Ognyanova (1941-1945) [[1]].
"In fact, the roots of the Ustasha ideology can be found in the Croatian nationalism of the nineteenth century. The Ustasha ideological system was just a replica of the traditional pure Croatian nationalism of Ante Starcevic. His ideology contained all important elements of those of the extreme Croatian nationalism in the twentieth century. Starcevic’s writings reveal an attitude similar to that of the contemporary Croatian nationalists: Frankovci at the beginning of the twentieth century and Ustashas in the 1930s." - ^ Viktor Novak: Magnum crimen - pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb 1948 str. 939.
Msgr. Binički u "Razbojničkoj pećini": Mnogi su sladokusci zamjerali Ocu Domovine (tj. Anti Starčeviću) što je poznatu pasminu (tj. Srbe) nazvao "vlaškim nakotom". Kao da Vlasi nisu ljudi, van živine, koje se kote. Tko dobro luči, dobro uči. Treba dobro razlučitu stare hrvatske Vlahe - pastire od smeća što su ga Turci sa svih strana zgrnuli u ostanke drevne kraljevine Hrvatske. - ^ "Blood And Homeland": Eugenics And Racial Nationalism in Central And Southeast Europe, 1900-1940 edited by Marius Turda, Paul Weindling Published 2006 Central European University Press 'чланак Rory Yeomans-a: Of "Yugoslav Barbarians" and Croatian Gentlemen Scholars: Nationalist Ideology and Racial Anthropology in Interwar Yugoslavia
- ^ JUŽNOSLAVENSKO PITANJE. Prikaz cjelokupnog pitanja (Die südslawische Frage und der Weltkrieg: Übersichtliche Darstellung des Gesamt-problems). Prevod: Fedor Pucek, Matica hrvatska, Varaždin, 1990
[уреди] Спољашње везе
- Василије Крестић, Idea of Genocide Matured in Austria-Hungary, БИГЗ-Конгрес српског уједињења, Београд, 1997-98, линк
- Василије Крестић, Genocide in the Service of the Idea of a Greater Croatia, Бигз-Конгрес српског уједињења, Београд, 1997-98, линк
- Душан Т. Батаковић, Институт за балканске студије-Пројекат Растко, The Balkan Piedmont Serbia and the Yugoslav Question, Париз, 1994, линк
- Душан Т. Батаковић, Институт за балканске студије-Пројекат Растко, The National Integration of the Serbs and Croats: A Comparative Analysis, Париз, 1994, линк
- Ненад Мишчевић, "Ante Starčević – Između liberalizma i rasizma" у Новом листу, Ријека, 25. фебруар 2006., линк
