Жужи Јелинек

С Википедије, слободне енциклопедије
Жужи Јелинек
Жужи (у центру) позира са својим моделима; Загреб, јун 1960.
Име по рођењуЖужана Фербер
Друга именаСузана, Жужина
Датум рођења(1920-07-17)17. јул 1920.
Место рођењаБудимпешта
 Краљевина Мађарска
Датум смрти23. јануар 2016.(2016-01-23) (95 год.)
Место смртиЗагреб
 Хрватска
ПребивалиштеОпатија, Загреб [Хрватска]
Женева [Швајцарска]
Држављанствохрватско
швајцарско[1]
Занимањемодна дизајнерка, списатељица
СупружнициЕрих Јелинек
Франк Лити
Владимир Мајдер
Милорад Ронкулин
ДецаДијана (Јелинек) Мараца
Ивица Јелинек
РодитељиИзидор Фербер
Ружа Фербер
РодбинаАлександар-Шањи Фербер (брат)
Имре Фербер (брат)
Иван Фербер (брат)

Жужана Фербер (мађ. Zsuzsanna Ferber, IPA: /ˈʒuʒɒnːɒ ˈfɛrbɛr/; Будимпешта, 17. јул 1920 — Загреб, 23. јануар 2016), позната као Жужи Јелинек, била је хрватска и југословенска модна дизајнерка, стилисткиња, колумнисткиња и списатељица мађарског порекла.

Биографија[уреди | уреди извор]

Порекло, детињство и младост[уреди | уреди извор]

Рођена је 17. јула 1920. године у Будимпешти, ондашњој Мађарској Демократској Републици. Одрасла је уз тројицу браће (Имреа, Александра и Ивана), у породици Јевреја Изидора и Руже Фербер.[3][4][2] Изидор Фербер, родом из Лудбрега, променио је презиме Фарбер у Фербер. Њен деда, Мориц Фарбер, био је трговац текстилом у Лудбрегу.[5][6] Родитељи су јој били глувонеми, а упознали су се у Будимпешти у специјализованој школи за особе с овим хендикепом.[7] Због патриотизма Изидора Фербера, породица Фербер се након Жужиног рођења одлучила вратити из Мађарске у Хрватску, у тадашњу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Породица се настанила у сиротињском делу Загреба.[4][7] Жужи Јелинек је похађала школу у Боронгају. Мајка јој је била домаћица, а отац четкар. Одрастајући у тешким условима, била је одлучна да успе у животу. Прво је у Загребу завршила школу за кројачице.[4][7][8][9]

Каријера, Други светски рат и каснији живот[уреди | уреди извор]

Са 17 година, почела је радити у Паризу у фабрици модне дизајнерке Нине Ричи. Радећи у фабрици, упознала је и Коко Шанел за коју је кратко радила. Једне прилике се усудила да критикује хаљину коју је Коко Шанел носила тог дана: „Госпођо, ова вам хаљина не паше, не стоји вам лијепо. Јучерашња хаљина боље вам је стајала, ова данас није за ваше тијело.”[1] Шанелова јој је оштро одговорила: „Шта ти, балавице, знаш о хаљинама!”, али је следећи дан дошла да се посаветује са младом девојком која се усудила да јој приговори. Овај сусрет је у многочему био важан за будућност Жужи Јелинек.[1] У Загреб се вратила 1939. и отворила кројачку радњу за богате јеврејске породице. Већ тада је активно учила стране језике, а за живота је научила и говорила чак седам језика. 1941. године удала се за загребачког зубара Ериха Јелинека, с којим је добила двоје деце, Ивицу и Дијану.[7][8] У Независној Држави Хрватској (НДХ) Жужи Јелинек је изгубила сва три брата.[2][7] За време рата се са супругом преселила у Ријеку. Ту је сазнала да ће јој родитељи бити депортовани у Концентрациони логор Јасеновац. Да би спасла родитеље од сигурне смрти, завела је италијанског официра ког је посећивала неколико ноћи у ријечком Хотелу „Еспланаде”. Да јој коментари и мишљења других о поступцима које је чинила нису били нимало битни, показала је рекавши следеће:

У септембру 1943. године придружила се Народноослободилачкој војсци Југославије (НОВЈ). У НОВЈ-у је била болничарка у зубарској амбуланти 35. личке дивизије.[10] Након рата опет је започела радити као кројачица. У 40. години живота преселила се у Сједињене Америчке Државе где је наставила са успешном каријером кројачице. По повратку у Загреб, сазнала је да је дотадашњи супруг напустио. Њени успеси и путовања у оно време засметали су Јосипу Брозу Титу који је сматрао да промовисање њених модела као Жужи Јелинек није добро за самоуправни социјализам СФР Југославије. Уместо тога, Тито јој је био понудио место директорке македонске модне компаније „Тетекс”, под чијим би именом представљала своје моделе. Одбивши понуду, пала је у Титову немилост и било јој је сугерисано да напусти Југославију. Са децом и родитељима се преселила у Женеву, где се удала за адвоката Франка Литија и на тај начин добила швајцарско држављанство.[1] Након развода од Литија, удала се за Владу Мајдера, којег је убрзо оставила;[1] Са осамдесет година удала се за Милорада Ронкулина.[1] Четири удаје оправдала је речима: „А то иде с годинама.”[1][8][11]

Плоча на улазу у кућу Жужи Јелинек у Опатији

Имала је пет луксузних вила (четири у Женеви и једну у Опатији). На питање у чему је тајна њеног успеха, одговорила је: „И када имате мало и када имате пуно, с новцем треба знати располагати.”[1]

У Загреб се вратила 1964. године, на Титов позив, да би убрзо постала кројачица и модни саветник Јованке Броз те Беле Крлеже.[8][11]

Крајем 1950-их година, Жужи Јелинек је међу првима из ондашње Југославије одржавала модне ревије у иностранству (Европа, Северна Америка те Блиски и Далеки Исток). Прва се прославила у модном свету изван граница бивше СФР Југославије, а домаћа штампа ју је због тога прозвала „амбасадором моде”. У иностраној штампи су је називали „најпознатијом модном креаторком иза Железне завесе”. Од 1994. била је редовна колумнисткиња хрватског часописа Глорија, а током живота написала је десет књига, од којих је последња, насловљена као Живјели мушкарци, објављена 2013; састоји се од њених колумни из часописа Глорија. Остали наслови су Мијењају ли се мушкарци, Жене, освајајте..., Од секса до вјечности итд. Писала је и о свакодневним проблемима, здравственом васпитању, личној хигијени и односу према новцу. О њој је такође снимљен и биографски документарац режисера Дарка Халапије и сценаристкиње Андрее Ћакић, а у продукцији Хрватске радио-телевизије (ХРТ). Четрдесетоминутни филм под називом Мислим да ја то не заслужујем премијерно је приказан 2007. у биоскопу „Тушканац”. Наводно је и сам Стивен Спилберг желео снимити филм о њеном животу.[1] Наиме, након што је чуо причу о Јеврејки која је током холокауста ризиковала свој живот како би спасла родитеље, Спилберг ју је позвао да ради као главни саветник односно саветница на филму.[1] Иако почашћена понудом, није хтела живети у САД две године, па је понуду одбила.[1] Живела је на релацији Загреб—Женева—Опатија. Била је дугогодишњи члан Вијећа Жидовске опћине Загреб (ЖОЗ). 2006. године, др Огњен Краус (председник ЖОЗ-а) уручио јој је посебно признање за њен филантропизам и помоћ Дому пензионера „Лавослав Шварц”.[9][12][13][14] Децембра 2014. у ЖОЗ-у је била представљена аутобиографија Жужи Јелинек под називом Жужи — Живот Жужи Јелинек.[15] У наведеној аутобиографији написала је да је „верски гледајући атеиста”, и то још од 1941, када су јој убијена сва три брата. У тим мрачним временима помислила је и поставила себи питање: „Гдје је био Бог?”[2]

У дубокој старости живела је у осмособном стану на Тргу бана Јелачића. Како је једне прилике и сама рекла: „... мирно... (...) ... сретна што си могу платити помоћ у кући... Од своје дјеце не морам ништа тражити, даровала сам им куће и станове, све сам подијелила и сад се јако сви скупа волимо.”[1]

Смрт[уреди | уреди извор]

Преминула је у Загребу, 23. јануара 2016. у 96. години.[1][16] Узрок смрти није познат. Медији су писали да „нас је напустила жена чији је живот био узбудљивији од холивудских филмова”.[1] Такође, спекулише се да је рођена 1916. године, али да је датум свог рођења „преправила како би била млађа”.[1]

О себи и разним успоредбама које су настајале током целог њеног живота рекла је следеће:

На питање да сама каже шта је заиста у животу била, можда стилисткиња, рекла је:

Дела[уреди | уреди извор]

  • Секс лијечи све (2004)
  • Жене, освајајте... (2010)
  • Мијењају ли се мушкарци (2011)
  • Жужи — Живот Жужи Јелинек (2014)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ Körbler, Jurica (23. 1. 2016). „Umrla Žuži Jelinek • Legendarna dizajnerica, nevjerojatna žena čiji je život bio uzbudljiviji od holivudskih filmova, preminula u 96. godini”. Jutarnji list. Arhivirano iz originala 9. 4. 2016. g. Pristupljeno 24. 1. 2016. 
  2. ^ а б в г Јелинек, Жужи (2014). стр. 7, 97.
  3. ^ „Nakon Zagreba Žuži Jelinek slavila u Rijeci”. jutarnji.hr. 26. 7. 2008. Arhivirano iz originala 1. 1. 2014. g. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  4. ^ а б в „Portreti — Žuži Jelinek”. hrt.hr. Hrvatska radiotelevizija. 2. 2. 2012. Arhivirano iz originala 17. 2. 2013. g. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  5. ^ Ха-Кол (2007). Гласило Жидовске заједнице у Хрватској. Загреб. бр. 102. стр. 34.
  6. ^ „Holocaust Survivors and Victims Database: Zuzi Jelinek”. United States Holocaust Memorial Museum. Arhivirano iz originala 16. 4. 2013. g. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  7. ^ а б в г д Božić, Tanja (15. 4. 2012). „Žuži Jelinek: U 92. pišem knjigu Živjeli muškarci”. Večernji list. Arhivirano iz originala na datum 18. 4. 2012. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  8. ^ а б в г д Bolanča, Sandra (11. 8. 2011). „Moj savjet svim ženama: Svakoga si jutra recite da ste mlade, lijepe i sretne”. Jutarnji list. Arhivirano iz originala 19. 12. 2013. g. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  9. ^ а б Celevska, Ivančica (7. 8. 2011). „Žuži Jelinek: Nemoralne ponude prihvatite s 50 godina”. Slobodna Dalmacija. Arhivirano iz originala 24. 9. 2015. g. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  10. ^ Романо, Јаша (1980). стр. 395.
  11. ^ а б „Žužina životna priča stiže na male ekrane”. Jutarnji list. 14. 7. 2007. Arhivirano iz originala 1. 1. 2014. g. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  12. ^ „Žuži Jelinek: ’Muškarci su zbog feminizma postali oholi: čekaju da žene njih osvoje’”. Jutarnji list. 16. 5. 2010. Arhivirano iz originala 7. 8. 2015. g. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  13. ^ „Ljubav kao kamen smutnje”. Gloria. 16. 5. 2010. Arhivirano iz originala 28. 3. 2009. g. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  14. ^ Pavičić, Darko (6. 11. 2010). „Dr. Kraus: Sinagogu ćemo graditi sami!”. Jutarnji list. Arhivirano iz originala 1. 1. 2014. g. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  15. ^ Pavičić, Darko (2. 12. 2014). „Promocija najnovije knjige Žuži Jelinek: Žuži — Život Žuži Jelinek”. urbancult.hr. Arhivirano iz originala 24. 6. 2019. g. Pristupljeno 27. 12. 2014. 
  16. ^ Puljić Šego, Iva; Buva, Mia (23. 1. 2016). „Preminula legendarna Žuži Jelinek”. Večernji list. Pristupljeno 24. 1. 2016. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Jelinek, Žuži (2014). Žuži — Život Žuži Jelinek. Zagreb: Nova knjiga Rast. ISBN 978-953-237-167-3. 
  • Romano, Jaša (1980). Jevreji Jugoslavije 1941—1945: Žrtve genocida i učesnici narodnooslobodilačkog rata. Beograd: Jevrejski istorijski muzej Saveza jevrejskih opština Jugoslavije. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак Жужи Јелинек на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Žuži_Jelinek&oldid=27493323”