Пређи на садржај

Ђанкарло Де Систи

С Википедије, слободне енциклопедије
Ђанкарло Де Систи
Де Систи 1969. године
Лични подаци
Датум рођења (1943-03-13)13. март 1943. (81 год.)
Место рођења Рим, Италија
Позиција везни играч
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1960-1965 Рома 87 (13)
1965-1974 Фјорентина 256 (28)
1974-1979 Рома 135 (9)
Репрезентативна каријера
1967-1972 Италија 29 ((4))
Тренерска каријера
1981-1985
1985-1987		 Фјорентина
Удинезе
1991-1992 Асколи
Награде
Фудбал
Представљајући  Италија
Светско првенство
Сребрна медаља — друго место Мексико 1970.
Европско првенство
Златна медаља — прво место Италија 1968.

Ђанкарло Де Систи (итал. Giancarlo De Sisti, Рим 13. март 1943)[1][2] је бивши италијански фудбалер, репрезентативац и тренер, који је играо на позицији везног играча.

Каријеру је провео играјући за клуб из родног града Рому (у два наврата) и Фјорентину.

Са репрезентацијом је освојио европско првенство 1968. године, као и друго место на светском првенству 1970. године.

Клупска каријера[уреди | уреди извор]

Рођен у Риму, прве фудбалске кораке је направио у Форливесију, да би потом прешао у млађе категорије Роме, са којом је освојио две титуле првака Италије у млађим категоријама (1960. и 1961.).[1][3][4] Преласком у први тим, учествовао је у највећим успесима клуба тих година, освајању Купа сајамских градова у сезони 1960/61 и првог трофеја клуба у купу Италије 1964.[2][3][5]

Дебитовао је 12. фебруара 1961. године на утакмици против Удинезеа (1:2), када га је тренер Фони увео као замену за Орланда.[4] Први гол је постигао је 8. марта исте године на утакмици купа против Болоње.[6]

Због финансијских проблема, Рома је била принуђена да га прода Фјорентини, у трансферу вредном 165 милиона лира, уз прелазак Рената Бенаље у Рому.[3][4]

У Фјорентини је освојио још један куп (1965/66), Митропа куп 1966, као и Скудето у сезони 1968/69.[2][4][5][7][8]

Прослава гола против Лација 1974. године

У Рому се вратио на почетку сезоне 1974/75, на захтев тренера Лидхолма.[1][3][4] 1. децембра 1974. године постигао је победоносни гол против Лација, а навијачи су му у знак захвалности поклонили стари римски шлем.[1][3] Имао је велики допринос у освајању трећег места те сезоне.[1]

Каријеру је завршио 1979. године у тридесетшестој години.[1]

Репрезентативна каријера[уреди | уреди извор]

Био је члан тима који је требао да представља Италију на олимпијским играма у Токију 1964. године, који је добио забрану наступа.[9]

Дебитовао је за национални тим 1. новембра 1967. године, када га је селектор Ферућио Валкаређи уврстио у стартну поставу на квалификационој утакмици за европско првенство против Кипра.[2] На финалном турниру одиграо је само једну утакмицу, али то је била поновљена утакмица финала против Југославије, коју је Италија добила и тако постала шампион Европе.[2]

Његова улога у репрезентацији је постајала све значајнија и тако је играо на свим утакмицама на светском првенству 1970. године, укључујући, легендарно полуфинале против Западне Немачке и изгубљено финале против Бразила.[2]

Каријеру је завршио након пораза од Белгије 13. маја 1972. године, у четвртфиналу европског првенства.[2]

Укупно је забележио 29 утакмица и постигао је 4 гола.[2]

Тренерска каријера[уреди | уреди извор]

Лидхолм му је предложио да постане тренер, а након стицања лиценце, Де Систи је први посао добио као тренер Фјорентине.[10] Када је преузео Фјорентину на половини сезоне, она се борила за опстанак, а сезону је завршила на петом месту. Следећа сезона је остала упамћена када је, након контроверзног последњег кола, Фјорентина заузела друго место иза Јувентуса.[10] Након здравствених проблема и операције, због неопходног опоравка, није био у могућности да обавља тренерски посао и напустио је Фјорентину.[10]

Вратио се тренерском послу на клупу Удинезеа, где је провео две године.[10]

1988. постао је селектор млађих категорија Италије, а потом и војне репрезентације, са којом је освојио светско првенство 1991. године.[10]

Након епизоде у Асколију у сезони 1991/92, кратко је био тренер у млађим категоријама Лација 2003. године.[10]

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Надимак му је Пићио (итал. Picchio), што значи чигра.[1] Због својих заслуга проглашен је за почасног грађанина Фиренце, а уврштен је и у Фјорентинину (2013) и Ромину (2016) Кућу славних.[4][11]

Један је од оснивача Уније фудбалера Италије, која је основана 3. јула 1968. године у Милану.[12]

Статистика каријере[уреди | уреди извор]

Клупска[уреди | уреди извор]

Ажурирано
Наступи и голови по клубовима, сезонама и такмичењима
Клуб Сезона Лига Куп Европа Остало Укупно
Такмичење Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова
Рома 1960/61 Серија А 2 0 1 1 1 0 – 4 1
1961/62 11 1 1 0 1 0 – 13 1
1962/63 18 2 0 0 5 1 – 23 3
1963/64 28 7 4 0 4 2 1 0 37 9
1964/65 28 3 1 1 5 1 – 34 5
Фјорентина 1965/66 34 5 6 0 3 1 2 0 45 6
1966/67 30 6 1 0 2 1 4 0 37 7
1967/68 30 6 2 0 4 1 – 36 7
1968/69 30 2 3 0 6 0 – 39 2
1969/70 27 2 6 1 6 0 – 39 3
1970/71 29 3 11 3 4 0 – 44 6
1971/72 29 1 10 2 – 6 0 45 3
1972/73 27 1 4 2 1 0 7 1 39 4
1973/74 19 2 3 1 2 0 – 24 3
Укупно Фјорентина 255 28 46 9 22 3 19 1 348 41
Рома 1974/75 Серија А 29 5 10 0 – – 39 5
1975/76 28 2 4 0 6 0 – 38 2
1976/77 28 2 4 1 – – 38 3
1977/78 25 0 4 0 – 6 0 35 0
1978/79 25 0 4 0 – – 29 0
Укупно Рома 222 22 33 3 22 4 1 0 280 29
Укупно у каријери 477 50 79 12 44 7 20 1 628 71

Репрезентативна[уреди | уреди извор]

Ажурирано
Наступи и голови за национални тим по годинама
Репрезентација Година Наступи Голови
Италија 1967 2 0
1968 2 0
1969 6 0
1970 11 2
1971 5 2
1972 3 0
Укупно 29 4

Трофеји[уреди | уреди извор]

Клупски[уреди | уреди извор]

Рома

  • Куп Сајамских градова (1): 1960/61.
  • Куп Италије (1): 1963/64.

Фјорентина

  • Серија А (1): 1968/69.
  • Куп Италије (1): 1963/64.
  • Митропа Куп (1): 1966.

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Италија

Индивидуално[уреди | уреди извор]

  • Кућа славних ФК Фјорентина: 2013.
  • Кућа славних ФК Рома: 2016.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е „Happy 80th birthday to Roma legend Giancarlo De Sisti”. beta.asroma.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-06-19. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж FIGC (2021-03-13). „Happy birthday to Azzurri legends Bruno Conti and Giancarlo De Sisti”. Federazione Italiana Giuoco Calcio (на језику: енглески). Приступљено 2024-06-24. 
  3. ^ а б в г д „De Sisti”. beta.asroma.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-06-19. 
  4. ^ а б в г д ђ „De Sisti: Roma is Roma and that's all there is to it”. beta.asroma.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-06-19. 
  5. ^ а б „De Sisti fa 80 anni: "Jorginho mi somiglia. Il problema del calcio? I genitori..."”. La Gazzetta dello Sport (на језику: италијански). 2023-03-12. Приступљено 2024-06-19. 
  6. ^ „History: Volpato and Bove join list of club goalscorers under age of 20”. beta.asroma.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-06-19. 
  7. ^ „ACF Fiorentina - Official website”. ACF Fiorentina. Приступљено 2024-06-24. 
  8. ^ „ACF Fiorentina - Official website”. ACF Fiorentina. Приступљено 2024-06-24. 
  9. ^ „Il Calcio alle Olimpiadi - Tokio 1964”. web.archive.org. 2013-08-07. Приступљено 2024-06-24. 
  10. ^ а б в г д ђ „De Sisti canta «Grazie Lazio» «Nessuno mi faceva lavorare»”. web.archive.org. 2011-05-20. Приступљено 2024-06-24. 
  11. ^ „Hall of Fame – Museo Fiorentina” (на језику: енглески). Приступљено 2024-06-24. 
  12. ^ redazione (2023-07-03). „3 luglio 1968: la nascita dell’AIC”. AIC - Associazione Italiana Calciatori (на језику: италијански). Приступљено 2024-06-24. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђанкарло_Де_Систи&oldid=27976352”