Далматинска Србија
Далматинска Србија (лат. Serblia Dalmatica) је историјски термин, који су употребљавали поједини старији аутори, међу којима су били Данијеле Фарлати и његови сарадници,[1][2][3][4] који су у свом познатом историографском делу под насловом Illyricum sacrum употребљавали тај појам ради означавања оних српских земаља које су се налазиле приморју, односно у далматинском залеђу, а то су: Неретљанска област, Захумље, Травунија, Конавли и Дукља. Поред Далматинске Србије у приморским областима, такође су помињали и унутрашњу (средоземну) Србију у континенталном залеђу (Рашка и Босна),[5] а појам Далматинске Србије су употребљавали и неки каснији истраживачи.[6][7][8]
Таква терминологија је у радовима Фарлатија и његових сарадника употребљавањна првенствено у склопу излагања о раној средњовековној историји српских земаља, уз позивање на геополитичке односе који су описани у познатом историографском делу византијског цара Константина VII Порфирогенита (945-959) под насловом De administrando imperio.[9][10] Поменутим ауторима из Фарлатијевог круга је такође било познато да су Срби у делима разних византијских писаца називани и Далматима, у смислу терминолошког анахронизовања, одноно преношења древних античких имена на савремене народе, што је био веома раширен обичај у византијској историографији.[11][12]
Комбиновањем података из Порфирогенитових радова са подацима из Летописа попа Дукљанина,[13][14][15][16][17] Фарлати и његови сарадници су настојали да опишу историјска збивања из раног средњовековног периода на источним обалама Јадранског мора, тако да су све српске приморске области у залеђу Далмације прозвали Далматинском Србијом, а томе је у прилог ишао и познати податак франачог хроничара Ајнхарда, који је у својим Аналима Франачког краљевства (лат. Annales Regni Francorum) забележио, под 822. годином,[18] да су Срби народ који држи велики део Далмације (лат. ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).[19]
Фарлатијева терминолошка подела српских земаља на Далматинску Србију у приморским областима и Средоземну Србију (лат. Serblia Mediterranea) у унутрашњости, сликовито је посведочена и на примеру његовог описа појединих српских држава које су обухватале подручја из обе катедгорије. Приликом описивања територијалног попожаја некадашњег Војводства Светог Саве (Херцеговина, у пуном територијалном опсегу), Фарлати је нагласио да је тој држави припадало и древно Захумље, које је сврстао у Далматинску Србију. Пошто му је било познато да је већи део Војводства Светог Саве припадао српском залеђу, Фарлати је ту државу по претежном припадању сврстао у унутрашњу (средоземну, односно медитеранску) Србију.[20][5]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Illyrici sacri tomus tertius: Ecclesia spalatensis olim aalonitana (1765), стр. 143.
- ^ Illyrici sacri tomus quartus: Ecclesiae suffraganeae metropolis spalatensis (1769), стр. 190.
- ^ Illyrici sacri tomus sextus: Ecclesia ragusina cum suffraganeis, et ecclesia rhiziniensis et satharensis (1800), стр. 25.
- ^ Illyrici sacri tomus septimus: Ecclesia diocletiana, antibarensis, dyrrhachienis, et sirmiensis, cum earum suffraganeis (1817), стр. 5.
- ^ а б Новаковић 1981, стр. 185-186.
- ^ Новаковић 1893, стр. 213.
- ^ Станојевић 1937, стр. 68.
- ^ Костић 1990, стр. 132.
- ^ Ферјанчић 1959, стр. 1-98.
- ^ Moravcsik 1967.
- ^ Острогорски & Баришић 1966.
- ^ Острогорски & Баришић 1971.
- ^ Шишић 1928.
- ^ Mošin 1950.
- ^ Мијушковић 1988.
- ^ Кунчер 2009.
- ^ Живковић 2009.
- ^ Scholz 1970, стр. 111.
- ^ Pertz 1845, стр. 83.
- ^ Illyrici sacri tomus tertius: Ecclesia spalatensis olim aalonitana (1765), стр. 394.
Литература[уреди | уреди извор]
- Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Костић, Лазо М. (1990). Спорне територије Срба и Хрвата. Београд: Досије.
- Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга.
- Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
- Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska.
- Новаковић, Реља (1981). Где се налазила Србија од VII до XII века (историјско-географско разматрање): Проблеми и знања. Београд: Историјски институт.
- Новаковић, Стојан (1893). Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима: Легенда о Владимиру и Косари. Београд: Српска краљевска академија.
- Острогорски, Георгије; Баришић, Фрањо, ур. (1966). Византијски извори за историју народа Југославије. 3. Београд: Византолошки институт.
- Острогорски, Георгије; Баришић, Фрањо, ур. (1971). Византијски извори за историју народа Југославије. 4. Београд: Византолошки институт.
- Pertz, Georg Heinrich, ур. (1845). Einhardi Annales. Hanover.
- Станојевић, Станоје (1937). Историја српског народа у средњем веку. 1. Београд: Српска краљевска академија.
- Scholz, Bernhard Walter, ур. (1970). Carolingian Chronicles: Royal Frankish Annals and Nithard's Histories. University of Michigan Press.
- Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
- Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија.