Војводство Светог Саве

С Википедије, слободне енциклопедије
Војводство Светог Саве
Stefan Vukčić i rat u Zeti 1441.jpg
Војводство Светог Саве (у периоду 1441—1444)
Географија
Континент Европа
Регија Балкан
Главни град Манастир Заграђе
Друштво
Службени језик српски
Религија православље
Политика
Облик државе војводство
 — Војвода Стефан Вукчић
  Владислав Херцеговић
Историја
Историјско доба средњи век
 — Оснивање 1448.
 — Укидање 1482.
Земље претходнице и наследнице
Претходнице: Наследнице:
Kraljevina Bosna.png Краљевина Босна Херцеговачки санџак (Османско царство) Fictitious Ottoman flag 2.svg
Портал:Историја

Војводство Светог Саве (лат. Ducatus Sancti Sabbae,[1] итал. Ducato di Santo Sabba),[2] српска је средњовијековна држава, која је постојала од 1448. до 1482. године, у вријеме османског освајања Балканског полуострва. Њом је владао Стефан Косача, први „херцег од светог Саве”, а насљедили су га његови синови, потоњи херцези Владислав и Влатко, чланови племићке породице Косаче. Захватала је дијелове савремене Босне и Херцеговине, Србије, Хрватске и Црне Горе, укључујући области Хума, Травуније, горњег Подриња и доњег Полимља.[3]

Титула херцега Стефана и његових насљедника је гласила: „херцег од Светог Саве”, односно „војвода од Светог Саве”, по првом српском архиепископу Светом Сави. Њемачки појам за војводу је херцег (њем. herzog), а из те титуле ће касније бити изведен обласни назив „Херцеговина”, који је означавао сва подручја у саставу новостворене османске покрајине, познате као Херцеговачки санџак (тур. Hersek Sancağı).[4]

Историја[уреди | уреди извор]

Отисак печата херцега Стефана,[5] са признанице херцега Влатка из 1470. године

Као један од најмоћнијих великаша средњовјековне Краљевине Босне, Стефан Вукчић Косача је почевши од 1435. године успео да прошири и обједини области под влашћу породице Косача и тиме постави основу за вођење самосталне политике у односу на босанског краља и сусједне обласне господаре. Стога је 1444. године склопио споразум са напуљским краљем Алфонсом V, примивши вазалне обавезе у замјену за краљеву помоћ против непријатеља, првенствено краља Стефана Томаша Остојића, војводе Иваниша Павловића и Млетачке републике. Истим споразумом, Стефан се обавезао на плаћање данка краљу Алфонсу умјесто турском султану, што је до тада радио.[6][7]

Како би ојачао свој положај, Стефан Косача је ступио у контакт са царем Фридрихом III, владаром Светог римског царства, добивши од њега потврду својих посједа (20. јануара 1448). Током исте 1448. године, Стефан се називао херцегом хумским и приморским, а пре априла 1449. године је већ усвојио титулу „херцег (војвода) Светог Саве”, називајући се такође и „господарем хумским и приморским”, као и „кнезом дринским”.[8]

Титула „војвода од светог Саве” је имала посебан значај, пошто су мошти светог Саве, које су се налазиле у манастиру Милешеви, на истоку херцегове државе, чудотворним сматрали припадници разних хришћанских вјера у региону.[9] Усвајањем поменуте титуле, херцег Стефан је на симболичан начин истакао своје везе са државним традицијама светородне династије Немањића, а такође и са ранијим (1377) проглашењем Стефана Твртка за „краља Срба и Босне”, које је извршено управо у манастиру Милешеви.[10][11][12]

Херцег Стефан је 1451. године заратио против Дубровачке републике. Он је и раније нападао дубровачке племиће, те је стога од стране дубровачке владе био проглашен за непријатеља. Велика награда од 15.000 дуката, палата у Дубровнику у вриједности од 2.000 дуката и годишњи доходак од 300 дуката, понуђени су сваком ко га убије, уз обећање насљедног дубровачког племства. Стефана су ове пријетње озбиљно забринуле, тако да је одустао од даљег ратовања, након чега је дошло до номализације односа.[13][14]

На надгробној плочи ћерке херцега Стефана, босанске краљице Катарине Косача (у. 1478), назначена је титула њеног оца: „херцег од Светог Саве”, као и сродство њене мајке Јелене Балшић са српским царем Стефаном Душаном.[15]

У свом најширем просторном опсегу, Војводство Светог Саве је обухватало пространо подручје од неретванске Крајине на западу, преко Хумске земље и Травуније, до горњег Подриња и доњег Полимља на истоку, и горње Зете на југу.[3][16][17][18][19]

Исправе херцега Стефана и његових синова сведоче да су становништво Војводства Светог Саве чинили Срби и Власи, који се помињу заједно, у херцешким исправама из 1451. и 1454. године, као и у исправи потоњег херцеговачког санџак-бега Ајаза из 1481. или 1482. године.[20]

Током 1463. године, у време турског освајања Краљевине Босне, султанова војска је похарала североисточне области Војводства Светог Саве, али херцег Стефан је по окончању турског похода и султановом одласку успео да поврати власт у похараним областима.[21][22]

Просторни опсег Херцеговачког санџака, након коначног пада Војводства Светог Саве

Услед пропасти Карљевине Босне (1463), престале су да постоје и последње формалне везе које су херцегову осамостаљену државу (након 1448. године) на симболичан начин повезивале са босанском круном, чиме је државност Војводства Светог Саве добила на значају, што је потом дошло до изражаја и у односима херцега Стефана и његових наследника са другим хришћанским државама, поготово онима које су биле непосредно укључење у сузбијање даљег турског напредовања.[23][24][25]

У намери да сломе херцегову државу, Турци су средином 1465. године, на челу са босанским санџак-бегом Исом Исаковићем, започели са коначним запоседањем херцегових земаља у унутрашњости, почевши од источних и северних области у доњем Полимљу и горњем Подрињу, а потом су извршили продор у средишње и западне области, похаравши Хумску земљу и стигавши све до реке Неретве.[26][27][28]

Након турских успеха у унутрашњости, државно подручје Војводство Светог Саве је сведено на приморске области, са седиштем у Херцег-Новом. Нашавши се у тешком положају, херцег Стефан је крајем 1465. и почетком 1466. године покушао да обезбеди подршку млетачког, угарског и напуљског двора, али је недуго потом умро, у мају 1466. године.[29][30]

Херцега Стефана су наследили синови, херцег Владислав, који је још за очевог живота добио управу у западним областима Војводства Светог Саве,[31] и херцег Влатко, који је наследио оца у преосталим приморским областима на југоистоку државе.[32] Недуго након очеве смрти, херцег Владислав је започео преговоре са напуљским двором у циљу добијања подршке (1466),[33] а потом се ставио у службу Млечана, да би затим пристао уз угарског краља, добивши поседе у Славонији (1469), док је његов млађи брат, херцег Влатко, наставио да влада у преосталим (приморским) областима, са седиштем у Херцег-Новом.[34][35]

Запоседнуте крајеве у унутрашњости, Турци су организовали као посебан „Вилајет Херцег” у саставу Босанског санџака,[36] а недуго потом (1470), поменути вилајет је реорганизован као посебан „Санџак Херцег”, односно Херцеговачки санџак.[37]

Од тог времена, постојале су две „Херцеговине”, српска и турска. Прва је обухватала преостале, још увек слободне области Војводства Светог Саве, док је друга обухватала подручја у унутрашњости, која су била у саставу Вилајета Херцег, односно Санџака Херцег.

Херцег Влатко је током 1470. године успео да склопи мир са турским султаном Мехмедом II, након чега му је као турском вазалу враћена управа над недавно отргнутим поседима око Требиња и Поповог поља.[38] Херцег Влатко је и даље столовао у Херцег-Новом, одакле је крајем 1472. године ступио у преговоре са напуљским краљем Фердинандом I, због чега су му Турци наредне године одузели Требиње и Попово поље (1473).[39]

Окренувши се савезу са хришћанским силама, херцег Влатко се 1474. године оженио Маргаретом Марцано, нећакињом напуљског краља,[40][41][42] на шта су Турци одговорили ратом и нападом на Херцег-Нови, почетком 1475. године.[43]

Херцег Влатко је успео да се одржи у приморским областима још неколико година, све до краја 1481. односно почетка 1482. године, када су након пада Херцег-Новог и последњи делови Војводства Светог Саве освојени од стране Турака и прикључени Херцеговачком санџаку, чиме је означен крај постојања ове српске средњовековне државе.[44][45][46][47]

Последњи херцези и њихови потомци, који су живели у Краљевини Угарској и Млетачкој републици, наставили су да носе наслов „херцега од светог Саве”, све до изумирања породице Косача у 17. веку.[48][49][50][51]

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Стара карта из 1690. године, на којој су области у залеђу означене као: „Parte del Ducato di S. Saba

Након коначне пропасти ове српске средњовековне државе (1482), традиције повезане са њеним постојањем и државним називом наставиле су да живе у политичкој свести и културном наслеђу. У млетачкој и хабзбуршкој геополитичкој терминологији, од 16. до 18. века, појам Војводство Светог Саве, односно Херцештво Светог Саве, наставио је да означава области које су у 15. веку припадале држави херцега Стефана и његових синова. Под турском влашћу, те области су биле у саставу Херцеговачког санџака, али су на хришћанској страни и даље често називане старим именом (лат. Ducatus Sancti Sabbae, итал. Ducato di Santo Sabba).[8]

Стара карта из 1720. године, на којој су области у залеђу јужне Далмације означене као: „Ducatus S. Sabae

У млетачким и хабзбуршким изворима, првенствено дипломатичким и картографским,[52][53][54][55] а такође и у историографским радовима из тог периода, поменути називи су употребљавани не само у оквиру излагања о некадашњој средњовековној држави, већ и као хришћанска ознака за турске области у залеђу јужне Далмације. Међу историчарима из тог периода, појам су у својим радовима употребљавали: Јохан Левенклау (у. 1594),[56] Мавро Орбин (у. 1614),[57] Јаков Лукаревић (у. 1615),[58] Иван Томко Мрнавић (у. 1637),[59] Шарл Дифрен (у. 1688),[60][61] Данијеле Фарлати (у. 1773),[62] као и многи каснији аутори, укључујући и разне писце из редова дубровачких хроничара,[63] и босанских фрањеваца.[64]

О геополитичком значају појма Војводство Светог Саве сведочи и повеља цара Леополда I из 1688. године, којом је свим хришћанима са подручја „Херцештва Светог Саве или Херцеговине” (лат. Ducatus Sancti Sabae seu Herzegovina) обећана царска заштита и помоћ у заједничкој борби против Турака.[65][66] На сличан начин, Војводство Светог Саве (лат. s. Sabae ducatus) се помиње чак и у були римског папе Леона XIII, којом је 1881. године установљена римокатоличка хијерархија на подручју окупиране Босне и Херцеговине.[67]

Међу првим историографским радовима и прилозима који су у целини били посвећени Војводству Светог Саве, налазио се и рад Петра Бартуловића (у. 1815) који је објављен 1796. године у Венецији, под насловом: „Antico Ducato S. Sabba”.[68] У савременој српској и широј јужнословенској историографији, прошлост ове средњовековне државе обрађивана је у бројним научним радовима,[69] уз употребу истозначних назива као што су: Војводство Светог Саве,[70][71] Херцештво Светог Саве,[72] или Херцеговина Светог Саве.[73]

У радовима на енглеском језику, користе се називи: Duchy of Saint Sava или Dukedom of Saint Sava,[74][75][76] док на француском језику назив гласи: Duché de Saint Sava.[77]

Владари[уреди | уреди извор]

  1. Стефан Вукчић Косача, 1448—1466
  2. Владислав Херцеговић Косача, 1466—1482
  3. Влатко Херцеговић Косача, 1466—1482

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ћирковић 1989, стр. 17.
  2. ^ Orbini 1601, стр. 381, 382.
  3. ^ а б Динић 1940, стр. 151—257.
  4. ^ Šabanović 1959, стр. 156—167.
  5. ^ Anđelić 1970, стр. 76.
  6. ^ Спремић 2005, стр. 355—358.
  7. ^ Isailović 2020, стр. 37—68.
  8. ^ а б Михаљчић 2002, стр. 308—341.
  9. ^ Fine 1994, стр. 578.
  10. ^ Ћирковић 1964a, стр. 137.
  11. ^ Ћирковић 1964b, стр. 343—370.
  12. ^ Ћирковић 1987, стр. 137-143.
  13. ^ Ћирковић 1964c, стр. 169—171.
  14. ^ Krekić 1978, стр. 388—389.
  15. ^ Palatino 1547, стр. 56.
  16. ^ Ћук 2002, стр. 378—389.
  17. ^ Луковић 2004, стр. 91—158.
  18. ^ Мишић 2012, стр. 53—57.
  19. ^ Premović 2017, стр. 99—115.
  20. ^ Исаиловић 2018, стр. 272—273.
  21. ^ Ћирковић 1964c, стр. 258.
  22. ^ Атанасовски 1979, стр. 12.
  23. ^ Благојевић & Медаковић 2000, стр. 292-293.
  24. ^ Благојевић 2004, стр. 423.
  25. ^ Благојевић 2011, стр. 358-362.
  26. ^ Ћирковић 1964c, стр. 263-265.
  27. ^ Атанасовски 1979, стр. 12-13.
  28. ^ Миљковић 2012, стр. 101-112.
  29. ^ Ћирковић 1964c, стр. 265-267.
  30. ^ Атанасовски 1979, стр. 13-14.
  31. ^ Атанасовски 1979, стр. 16-17.
  32. ^ Тошић 2008, стр. 153—172.
  33. ^ Атанасовски 1979, стр. 19-25.
  34. ^ Божић 1962, стр. 113-129.
  35. ^ Атанасовски 1979, стр. 19.
  36. ^ Čar-Drnda 2005, стр. 61—68.
  37. ^ Šabanović 1959, стр. 136—143.
  38. ^ Beldiceanu-Steinherr & Bojović 1993, стр. 75—86.
  39. ^ Атанасовски 1979, стр. 96.
  40. ^ Атанасовски 1979, стр. 97—101.
  41. ^ Тошић 2008, стр. 153—156.
  42. ^ Špoljarić 2020, стр. 129—138.
  43. ^ Атанасовски 1979, стр. 107—113, 126-139.
  44. ^ Тадић & Јорјо, стр. 131-152.
  45. ^ Божић 1979, стр. 95.
  46. ^ Божић 1982, стр. 412—413.
  47. ^ Миљковић-Бојанић 2002, стр. 291—307.
  48. ^ Laszowski 1898, стр. 25-29.
  49. ^ Атанасовски 1979, стр. 166—187.
  50. ^ Исаиловић & Фостиков 2013, стр. 131–147.
  51. ^ Čoralić 2017, стр. 145—155.
  52. ^ Kozličić 2010, стр. 46, 48, 53, 54.
  53. ^ Kozličić, Bratanić & Uglešić 2011, стр. 35, 48.
  54. ^ Ћоровић 2013, стр. 226, 233, 234.
  55. ^ Томовић 2015, стр. 526.
  56. ^ Leunclavius 1588, стр. 364.
  57. ^ Orbini 1601, стр. 380—382.
  58. ^ Luccari 1605, стр. 7.
  59. ^ Marnavituis 1630, стр. 294.
  60. ^ Du Fresne 1680, стр. 340—342.
  61. ^ Du Fresne 1746, стр. 126—129.
  62. ^ Farlati 1769, стр. 38-39, 69, 189-190.
  63. ^ Пантић 1981, стр. 131-139.
  64. ^ Zirdum 1977, стр. 196.
  65. ^ Веселиновић 1993, стр. 501.
  66. ^ Stanojević, Damnjanović & Merenik 2004, стр. 21.
  67. ^ Pennacchi & Piazzesi 1881, стр. 102.
  68. ^ Bartulovich 1796, стр. I-XXII.
  69. ^ Ћирковић 2002, стр. 209—220.
  70. ^ Мандић-Студо 2000.
  71. ^ Кнежевић 2020, стр. 99-107.
  72. ^ Исаиловић 2018, стр. 276.
  73. ^ Ћоровић 2013, стр. 233.
  74. ^ Miller 1923, стр. 574.
  75. ^ Pitcher 1972, стр. 71.
  76. ^ Kozličić, Bratanić & Uglešić 2011, стр. 35: "Herzegovina’s real name was Duchy of St. Sava (Ducatus Sancti Sabbae)"
  77. ^ Bataković 2005, стр. 56.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]