Српске земље у раном средњем веку

Појам Српске земље у раном средњем веку обухвата историју српских земаља током раног средњег века, у ширем временском распону од 6. до 12. века.^[1]^[2]

Просторни и временски оквири

Према писању византијског цара Константина VII Порфирогенита (De administrando imperio) Срби су се на Балканско полуострво доселили за време владавине византијског цара Ираклија (610-641).^[3] Дуж Јадранске обале, Срби су населили све крајеве између ушћа реке Цетине на северу и ушћа Бојане на југу‚ а у унутрашњости приближно између реке Врбаса на западу и Тимока на истоку. Границу између Срба и Хрвата чиниле су хрватске пограничне жупе: Имота (Имотско), Цетина, Ливно и Плива. На тим просторима, Срби су створили више области у приморју и залеђу. Границу између приморских области и залеђа тј. Србије како је назива Порфирогенит чинили су планински венци који формирају развође јадранског и црноморског слива.

Тадашњи просторни опсег српског етничког подручја у ширем захвату историјске Далмације потврђују и Анали франачког краљевства, у којима је под 822. годином забележено да су Срби народ који држи велики део Далмације (лат. ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem optinere dicitur).^[4]^[5]^[6]

Средишње области у унутрашњости

Током раног средњег века, средишње српске области у залеђу и унутрашњости обухватале су Кнежевину Србију, са првобитном Босном, док су се даље према истоку налазиле области Морављана, Браничеваца и Тимочана, али та најисточнија српска племена су током већег дела 9. и 10. века била под врховном влашћу Првог бугарског царства.

Кнежевина Србија, са Босном

Србија простирала се од реке Врбас на западу до долина Ибра, Груже, Љига, Јадра и Дрине на истоку. Северну границу чинила је река Сава док се на југу наслањала на српске области у приморју (Неретљанску кнежевину, Захумску, Травуску и Дукљанску). У саставу Србије се налазила и област Босна (грч. χωρίον Βόσονα / земљица Босна).^[7]^[8]

У њој су се налазили утврђени градови:

Достиника (грч. Δοστινίκα) или Дестиник (грч. Δεστινίκον): можда између данашње Сјенице и Пријепоља
Црновршки (грч. Τζερναβουσκέη): Чернавуск, можда Црна Стена у близини Милешеве
Међуречје (грч. Μεγυρέτους): можда над ушћем Праче у Дрину код Горажда
Дресник (грч. Δρεσνεήκ): можда Дрежник код Ужица или Брезница код Пљеваља
Лесник (грч. Λεσνήκ): можда Лешница' на Дрини
Салинес (грч. Σαλινές): град у области Соли, данашња Тузла

- а у оквиру Босне, унутар Србије:

Катера (грч. Κάτερα): вероватно Которац у данашњем Источном Сарајеву
Десник (грч. Δεσνήκ): убикација је неизвесна, предложена су разна решења

Морављани, Браничевци и Тимочани

У источним српским областима живели су током раног средњег века Морављани, Браничевци и Тимочани, али њихове области око река Тимока, Велике Мораве и Дунава су већ током прве половине 9. века потпале под врховну власт тадашњег Бугарског каганата.^[9]^[10]^[11]

Приморске области: Поморска Земља

У средњовековним изворима, све српске приморске области називане су заједничким именом Поморска Земља. Овај појам су током средњовековног раздобља употребљавали како српски владари, тако и црквени достојанственици.

Неретљанска област

Неретљанска област (коју су Византинци називали и "Паганија") простирала се од ушћа реке Цетине до ушћа реке Неретве укључујући и острва Брач‚ Хвар‚ Корчула и Мљет.

Чиниле су је жупе:

Растока (данашњи Расток на истоименом језеру код Вргорца)
Мокро (од Вруље до Подгоре) у приморју и
Дален (око данашњег Томиславграда) у залеђу.

У њој су се налазили утврђени градови:

Мокро (Макарска)
Верула (Вруља)
Острок (3аострог)
Славинец (Градац)

Захумље

Захумље се простирало од ушћа реке Неретве до Дубровника са стонским полуострвом (Пељешац).^[12] Чинили су га жупе:

Стон
Зажабље
Попово у приморју и
Дубрава
Дабар у залеђу.

У њему су се налазили утврђени градови:

Бона (данашњи Благај на Буни)
Хум
Стон
Јосли (данашње Ошље)
Галумајник (данашње Глумине на Требишњици)
Доброскик (Дабар?)

Травунија (са Конављем)

Травунија се простирала од Дубровника до Бока которске.

У њој су се налазили утврђени градови:

Травунија (данашње Требиње)
Ормос (данашњи Врм на Требишњици)
Рисан
Лукавец
Зетлив или Затлебље

Дукља

Дукља се простирала од Боке которске до ушћа реке Бојане.^[13] Назив Дукља, добила је по античком граду Доклеји, код данашње Подгорице. Познији назив - Зета, област је добила по реци Зети. У 10. веку постаје кнежевина, али је након пада Самуилове државе потпала под врховну византијску власт. У њој су се налазили утврђени градови:

Градец
Новиград
Лонтодокла

Током 11. века Дукљи су придружене Рашка и Босна. Дукљански кнез Стефан Војислав настојао је да се ослободи византијске власти. Зато је 1035. године дигао устанак. Византијска војска угушила је тај устанак, а Стефана Војислава одвела у заробљеништво. Међутим, он није хтео да буде затворен. Побегао је из затвора и поново се сукобио са Византијом. Показао се као мудар и спретан војсковођа. Пустио је Византинце да пљачкају равнице, али их је у јесен 1042. године сачекао у планинским кланцима. Мало се византијских војника спасло бекством. Један византијски хроничар пише: „Био је то тужан и суза достојан пример.“ После ово победе Дукља стиче независност. Створена је самостална држава која се простирала од Бојане до Неретве. Дукљански владар Михаило Војислављевић је 1077. године од папе из Рима добио краљевску круну. Папа је хтео да владара Михаила придобије. У томе није успео. Дукља је постала краљевина и на тај начин добила међународно признање.

Михаила наслеђује његов син Константин Бодин. За време његове владавине Дукља је поред Рашке, обухватала области Травуније и Захумља, па затим и Босна. Након смрти овог владара почетком 12. века долази до свађа међу члановима владарског рода, а затим отцепљење Босне и Рашке.

Види још

Референце

^ Благојевић 1983, стр. 45-126.
^ Мишић 2014.
^ Коматина 2021.
^ Kurze 1895, стр. 158.
^ Scholz & Rogers 1970, стр. 111.
^ Živković 2011, стр. 381-398.
^ Ферјанчић 1959, стр. 58-59.
^ Moravcsik & Jenkins 1967, стр. 160-161.
^ Коматина 2009, стр. 359-368.
^ Коматина 2015, стр. 31-42.
^ Коматина 2016, стр. 103-107.
^ Мишић 1996.
^ Коматина 2014, стр. 33–46.

Извори и литература

Извори

Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum: Критичко издање и превод (PDF). 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
Kurze, Fridericus, ур. (1895). Annales regni Francorum inde ab a. 741 usque ad a. 829 qui dicuntur Annales Laurissenses maiores et Einhardi. Hannoverae: Impensis Bibliopolii Hahniani.
Moravcsik, Gyula; Jenkins, Romilly, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
Scholz, Bernhard Walter; Rogers, Barbara, ур. (1970). Carolingian Chronicles: Royal Frankish Annals and Nithard's Histories. Ann Arbor: University of Michigan Press.
Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија.

Литература

Благојевић, Милош (1983). „Преглед историјске географије средњовековне Србије”. Зборник Историјског музеја Србије. 20: 45—126.
Благојевић, Милош (1992). „Српски народ и српске земље у средњем веку”. Векови Срба: Срби, српске државе и земље. Горњи Милановац: Данкомерц. стр. 9—92.
Благојевић, Милош (1997). „Српске удеоне кнежевине”. Зборник радова Византолошког института. 36: 45—62.
Благојевић, Милош (1997). Државна управа у српским средњовековним земљама. Београд: Службени лист СРЈ.
Благојевић, Милош (2004). „Велики кнез и земаљски кнез”. Зборник радова Византолошког института. 41: 293—318.
Благојевић, Милош (2011). Српска државност у средњем веку. Београд: Српска књижевна задруга.
Благојевић, Милош (2011). „Немањићи и државност Дукље-Зете-Црне Горе” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 83: 7—24. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 06. 2018. г. Приступљено 05. 09. 2017.
Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
Ђекић, Ђорђе Н.; Павловић, Милош Н. (2016). „Drosiaco, Marianorum iudice” (PDF). Зборник радова Филозофског факултета у Приштини. 46 (4): 243—253.
Живковић, Тибор (1996). „О племенском устројству и војној снази подунавских Словена у VI и VII веку”. Зборник радова Византолошког института. 35: 95—116.
Живковић, Тибор (1997). „Прилог хронологији аварско-словенских односа 559-578. године”. Историјски часопис. 42-43 (1995—1996): 227—236.
Живковић, Тибор (1997). „Етничке промене на територији данашње Србије у периоду од VI до X века” (PDF). Гласник Етнографског института САНУ. 45 (1996): 89—100.
Живковић, Тибор (1997). „Односи Авара и подунавских Словена од 579. до 626. године”. Зборник Матице српске за историју. 56: 7—18.
Живковић, Тибор (1999). „Етнички идентитет Јужних Словена (VII-XI век) - сведочанства савременика”. Меридијани. 23 (3-4): 25—29.
Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века (PDF). Београд: Историјски институт САНУ.
Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600—1025). Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник.
Живковић, Тибор (2004). Црквена организација у српским земљама: Рани средњи век. Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник.
Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара (IX-XII век). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Živković, Tibor (2008). Forging unity: The South Slavs between East and West 550-1150. Belgrade: The Institute of History, Čigoja štampa.
Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum: Коментар (PDF). 2. Београд-Никшић: Историјски институт; Манастир Острог.
Živković, Tibor (2011). „The Origin of the Royal Frankish Annalist's Information about the Serbs in Dalmatia”. Homage to Academician Sima Ćirković. Belgrade: The Institute for History. стр. 381—398.
Живковић, Тибор (2012). „Неретљани - пример разматрања идентитета у раном средњем веку” (PDF). Историјски часопис. 61: 11—25.
Živković, Tibor (2012). De conversione Croatorum et Serborum: A Lost Source. Belgrade: The Institute of History.
Живковић, Тибор (2013). De conversione Croatorum et Serborum: Изгубљени извор Константина Порфирогенита. Београд: Завод за уџбенике.
Калић, Јованка (1981). „Српски велики жупани у борби с Византијом”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 197—211.
Ковачевић, Јован И. (1967). „Од доласка Словена до краја XII вијека” (PDF). Историја Црне Горе. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 279—444.
Ковачевић, Јован И. (1981). „Досељење Словена на Балканско полуострво”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 109—124.
Коматина, Предраг (2009). „Моравски епископ Агатон на Фотијевом сабору 879/880. г.” (PDF). Српска теологија данас. 1: 359—368.
Коматина, Предраг (2012). „Србија и Дукља у делу Јована Скилице”. Зборник радова Византолошког института. 49: 159—186.
Коматина, Предраг (2014). „Идентитет Дукљана према De administrando imperio”. Зборник радова Византолошког института. 51: 33—46.
Коматина, Предраг (2015). „О српско-бугарској граници у IX и X веку”. Зборник радова Византолошког института. 52: 31—42.
Коматина, Предраг (2016). „Војно, административно и верско упориште на дунавској граници: Пример Мораве и Браничева”. Процеси византинизације и српска археологија. Београд: Византолошки институт. стр. 103—107.
Коматина, Предраг (2021). Константин Порфирогенит и рана историја Јужних Словена (PDF). Београд: Византолошки институт.
Максимовић, Љубомир (1964). „О времену доласка Неретљана на далматинска острва”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 145—152.
Максимовић, Љубомир (1981). „Тријумф Византије почетком XI века”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 170—179.
Мишић, Синиша (1996). Хумска земља у средњем веку. Београд: DBR International Publishing.
Мишић, Синиша (2014). Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века. Београд: Магелан Прес.
Мргић, Јелена (2002). Доњи Краји: Крајина средњовековне Босне. Београд: Филозофски факултет.
Мргић, Јелена (2008). Северна Босна: 13-16. век. Београд: Историјски институт.
Новаковић, Бојан (2016). „Земље далматинских Словена у концепцији Константина VII Порфирогенита”. Споменица др Тибора Живковића. Београд: Историјски институт. стр. 129—149.
Острогорски, Георгије (1949). „Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци”. Историски часопис. 1 (1948): 24—29.
Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
Петровић, Владета (2016). „Трансформација урбаних насеља централног Балкана током раног средњег века”. Споменица др Тибора Живковића. Београд: Историјски институт. стр. 151—165.
Ћирковић, Сима (1964). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга.
Ћирковић, Сима (1981б). „Србија између Византијског царства и Бугарске”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 156—169.
Ћирковић, Сима (1981в). „Осамостаљивање и успон дукљанске државе”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 180—196.
Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1999). Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge.
Ћоровић, Владимир (1933). Историја Југославије. Београд: Народно дело.
Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне. Београд: Српска краљевска академија.
Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
Curta, Florin (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500–1250. Cambridge: Cambridge University Press.

Спољашње везе

[FOOTNOTEБлагојевић198345-126-1] Благојевић 1983, стр. 45-126.

[FOOTNOTEМишић2014-2] Мишић 2014.

[FOOTNOTEКоматина2021-3] Коматина 2021.

[FOOTNOTEKurze1895158-4] Kurze 1895, стр. 158.

[FOOTNOTEScholzRogers1970111-5] Scholz & Rogers 1970, стр. 111.

[FOOTNOTEŽivković2011381-398-6] Živković 2011, стр. 381-398.

[FOOTNOTEФерјанчић195958-59-7] Ферјанчић 1959, стр. 58-59.

[FOOTNOTEMoravcsikJenkins1967160-161-8] Moravcsik & Jenkins 1967, стр. 160-161.

[FOOTNOTEКоматина2009359-368-9] Коматина 2009, стр. 359-368.

[FOOTNOTEКоматина201531-42-10] Коматина 2015, стр. 31-42.

[FOOTNOTEКоматина2016103-107-11] Коматина 2016, стр. 103-107.

[FOOTNOTEМишић1996-12] Мишић 1996.

[FOOTNOTEКоматина201433–46-13] Коматина 2014, стр. 33–46.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

п р у Српске земље у средњем вијеку
7—12. вијек	Бела Србија (6. вијек) Племенски савез Лужичких Срба (7—10. вијек) Кнежевина Србија (7—10. вијек) Кнежевина Дукља (7—11. вијек) Кнежевина Травунија (7—12. вијек) Кнежевина Конавли (7—9. вијек) Кнежевина Захумље (7—12. вијек) Неретљанска кнежевина (7—12. вијек) Краљевина Дукља (11—12. вијек)
12—14. вијек	Великожупанска Србија (1091—1217) Бановина Босна (1154—1377) Краљевина Србија (1217—1345) Зета у доба Немањића Сремска земља (1282—1325) Српско царство (1345—1371)
14—15. вијек	Серска држава (1355—1371) Валонска кнежевина (1355—1417) Зета у доба Балшића (1360-1421) Дубровачка република (1358—1808) Царство Симеона Уроша (1359—1373) Земља Војиновића (1367—1373) Моравска Србија (1371—1402) Земља Бранковића (1371—1412) Држава краља Марка (1371—1395) Држава Дејановића (1371—1395) Тесалија (грчко-српска држава) (1373—1393) Краљевина Босна (1377—1463) Српска деспотовина (1402—1459) Области Хрвоја Вукчића, Сандаља Хранића и Павла Раденовића (15. вијек) Војводство Светог Саве (1448—1482) Зета у доба Црнојевића (1451—1496)