Доње Вараге
Доње Вараге | |
|---|---|
| Административни подаци | |
| Држава | Србија |
| Аутономна покрајина | Косово и Метохија |
| Управни округ | Косовскомитровачки |
| Општина | Зубин Поток |
| Становништво | |
| — 2011. |  260 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 42° 54′ 13″ С; 20° 44′ 09″ И / 42.9036° С; 20.7358° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 735 m |
.svg)  Доње Вараге Доње Вараге на карти Србије | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 40650 |
| Позивни број | +381 (0)28 |
| Регистарска ознака | КМ |
Доње Вараге (алб. Varragë e Poshtme) је насеље у општини Зубин Поток на Косову и Метохији. Атар насеља се налази на територији катастарске општине Вараге површине 444 ha.
Географија[уреди | уреди извор]
Село се налази делом на речним терасама поред Ибра, а делом у подножју брда изнад речне терасе. Северна граница на Рогозни је Клопотник (988 м), а јужна граница је на обронку Мокре Горе, на врху Варашко брдо (938 м). Углавном је насеље концентрисано на десној обали Ибра око магистралног пута Рибариће-Косовска Митровица. Делови насеља су Варошко Поље, Буџак, Кућиште, Варошко Брдо, Грајиште, Кућетине, Бијеле Воде. Насеље је разбијеног типа, дели се на махале или засеоке.
Историја[уреди | уреди извор]
Село носи назив неког старог рода, Вараге, који је раније ту живео. Од тога становништва остали су црквина, гробље и капела у њему. За црквину у старом гробљу, где се и сада сахрањују, кажу да је одавде црква „прелетела“ у Дубоки Поток. Око друге црквине, на којој је обновљена црква, нема гробља. Вероватно је припадала неком властелину. После ослобађања од турске власти место је у саставу Звечанског округа, у срезу митровичком, у општини радич-пољској и 1912. године има 177 становника.
Порекло становништва по родовима[уреди | уреди извор]
Родови су:[1]
- Лекићи-Радовићи (5 кућа. Св. Петка);. доселили су се Лека и Алекса „из Старог Колашина у Црној Гори“ у 19. веку. Најпре су се настанили у Бијелим Водама у брду изнад села. Ту су били њихови рођаци Вујош и Милош, чији су се потомци иселили у Топлицу (село Гргуре). Тамо се зову Брадићи. Од њих су такође Шибутани у Малој Вучој и у селу Ђаке (Косаница).
- Димовићи (3 кућа., Петковдан).
- Миловановићи (2 кућа., Арханђелов дан и Вел. госпођа), досељени су из Кобиље Главе. Рођаци су им Краговићи у том селу.
- Јанићијевићи (5 кућа., Св. Димитрије); предак дошао из Лугова (Метохија) и био слуга код Божовића у Придворици; примио је њихову славу, оженио се из Варага и остао на женином имању.
- Цветнићи — „Дошљаци” (4 к., Св. Петка), дошли су из Копаоника (Копориће). Пре, него што су се овамо доселили били су неко време у оближњем селу Јагњеници. Нема сумње да су они из овога краја отишли у Копаоник, па се отуда после извесног времена вратили у стари крај, као што се то догађа у многим случајевима. Старо Цветнића гробље у Превлаку указује на то да су они раније живели у овом селу.
Доње Вараге током Другог светског рата[уреди | уреди извор]
За време другог светског рата од 1941. до 1943. године становништво села Доње Вараге је побегло у Куршумлију. Јован Радовановић није хтео да напусти кућу и ту су му нашли кости, кад су се вратили у село после три године. Породица Јовановић је сачувала неке папире из којих се сазнаје које године је страдао и како. Албанци су запалили кућу и њега у њој. Било је то у Доњим Варагама у Старом селу. Тек кад се српско становништво вратило, испод рушевина су му нашли сагореле кости. Како је кров пао тако га потрпао. Сахранили су га на дашањем гробљу. У то време та кућа је била као колиба, лако запаљива. Изгорела је кућа, штала, плот, кош, амбар и сва имовина коју су имали. Они су на истом огњишту обновили кућу и данас ту живе. Јован Радовановић није хтео да напусти кућу јер није веровао на ће нешто тако да му се деси. Имао је око 20 година и није оставио пород. Злочин су починили Албанци-Арнаути, како су их Срби са Косова звали, који су дошли од правца Стрмца и одозго су почели да пале српске куће и имања. Кад се видео дим ко је шта могао, покупио је, децу, краву, овце и побегао је. Отишли су у бежанију према Куршумлији.[2]
Демографија[уреди | уреди извор]
Насеље има српску етничку већину.[3][4]
| Година | 1912 | 1948 | 1953 | 1961 | 1971 | 1981 | 1991 | 2011 |
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Становништво | 177 | 271 | 282 | 293 | 274 | 312 | 267 | 260 |
 |
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Др Милосав Лутовац: Ибарски Колашин– издање 1954. године.
- ^ Јовановић 2009, стр. 139.
- ^ „Composition ethnique 2009”. Приступљено 10. 4. 2018.
- ^ На основу представљених података (ажурирање 2009) који су стварни и који су врло приближни са подацима који су произишли из пописа становништва 2011. као и са подацима из осталих извора, АСК је употребила податке из ажурирања 2009. године као званичне податке о процени становништва општина: Лепосавић,Зубин Поток, Звечан и северни део Митровице.
Литература[уреди | уреди извор]
- Јовановић, Радојко (2009). Бело светло на митровачке црвене записе. Косовска Митровица: Градска библиотека "Вук Караџић" ; Исток : Дом културе "Свети Сава"-Хвосно. стр. 259. ISBN 978-86-82907-31-12 Проверите вредност параметра
|isbn=: length (помоћ). COBISS.SR 167452428 COBISS.RS 167452428
