Кара Којунлу

С Википедије, слободне енциклопедије

Кара Којунлу
Qara Qoyunlu
Турци Црног Овна
Туркмени Црног Овна у периоду највеће моћи (1407-1468).
Туркмени Црног Овна у периоду највеће моћи (1407-1468).
Географија
Континент Азија
Регија Блиски исток
Земља Азербејџан, Грузија, Јерменија, Иран, Турска, Ирак
Главни град
Друштво
Службени језик турски (неслужбено су кориштени азербејџански[2] (поезија)[3][3], персијски[4] (поезија)[3], и арапски[5])
Религија ислам
Политика
Облик државе монархија
Историја
 — Оснивање 1374.
 — Укидање 1468.
Географске и друге карактеристике
Валута акча[6]
танка[6]
Земље претходнице и наследнице
Претходнице: Наследнице:
Селџучко царство Ак Којунлу

Кара Којунлу (тур. Qara Qoyunlu,перс. قره قویونلو‎; перс. قره قویونلو), познати и као Туркмени Црног Овна, били су муслиманска монархија Турака Огуза,[7][8][9] која је у периоду од 1374. до 1468. владала територијом данашњег Азербејџана, Грузије, Јерменије, северозападног Ирана, источне Турске и североисточног Ирака.[10][11][12][13]

Историја[уреди | уреди извор]

Прва држава Туркмена Црног Овна био је Херат у данашњем Авганистану.[14] Од 1375. били су вазали султана у Багдаду, од којих се отцепио Кара Јусуф (1388-1420) завладавши Мосулом и Табризом. Покорио их је Тамерлан 1400, али је Кара Јусуф избегао у Египат и уз помоћ Мамелука повратио Табриз око 1406, а 1410. заузео је Багдад. После његове смрти (1420), држава је постепено опадала због унутрашњих сукоба и побуна у Јерменији. Јахан Шах (1438-67) привремено је обновио државу Црног Овна, али је катастрофално поражен у рату са Узун Хасаном од Ак Којунлуа, који је 1468. припојио Кара Којунлу.[15]

Порекло[уреди | уреди извор]

Владајућа породица је потицала из племена Јива турака Огуза, тачније, Бахарла,[16] који су до четрнаестог века поседовали територије северно од језера Ван и Мосула у горњој Месопотамији.[17] Племена која су чинила Кара Којунлу поред Бахарлуа била су Садлу, Караманлу, Алпаут, Дукарлу, Џагирлу, Хаџилу, Агачери.[18] Према Фаруку Сумеру, племе Кара Којунлу је несумњиво било подплемене (оба) Огуза, а тврдња Минорског да је ово подплеме припадало Јивама је вероватно тачна.[19]

Духарлу Туркмени, огранак Кара Којунлуа, први пут се појавио у Хроници Михајла Панаретоса. Претпоставља се да је племе Духарлу дошло у Анадолију из централне Азије током монголских инвазија, о чему сведочи легендарна традиција Кара Којунлуа.[20]

Успон[уреди | уреди извор]

Године 1400, Тимуридско царство под Тимуром је поразило Кара Којунлу, а Кара Јусуф је побегао у Египат, тражећи уточиште код Мамелучког султаната. Кара Јусуфа је дочекао шеик Махмуд, наваб Дамаска. Недуго затим у Дамаск је дошао и џалаиридски султан Ахмад Џалајир. Не желећи да погорша односе са Тимуром, ан-Насир Фараџ је пристао да ухапси Кара Јусуфа и Ахмада Џалајира и да их изручи. Заједно у затвору, двојица лидера су обновила своје пријатељство, постигвши договор да Ахмад Џалајир задржи Багдад, а Кара Јусуф Азербејџан. Ахмад је такође усвојио Кара Јусуфовог сина Пирбудага. Када је Тимур умро 1405. године, ан-Насир Фараџ их је обојицу пустио. Међутим, према Фаруку Сумеру, они су пуштени на слободу по наређењу побуњеног валија из Дамаска, Шејха Махмуда.[21][22][23][24]

Религија[уреди | уреди извор]

Према Р. Квиринг-Зоче у Енциклопедија Ираника:

Аргумент да је постојао јасан контраст између сунизма Ак Којунла и шиизма Кара Којунла и Сафавија почива углавном на каснијим сафавидским изворима и мора се сматрати двојбеним.[25]

К. Е. Босворт у делу Нове исламске династије наводи:

Што се тиче верских припадности Кара Којунла, иако су неки од каснијих чланова породице имали шиитска имена и повремено су постојали шиитски натписи на кованицама, нема снажних доказа за дефинитивне шиитске симпатије међу многим Туркменским елементима тог времена.[26]

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Еривански торањ, 1838
    Еривански торањ, 1838
  • Гробље у Аргаванду, фрагмент на арапском
    Гробље у Аргаванду, фрагмент на арапском
  • Гробље у Аргаванду, фрагмент на арапском
    Гробље у Аргаванду, фрагмент на арапском

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Faruk Sümer (1988—2016). „KARAKOYUNLULAR Doğu Anadolu, Azerbaycan, İran ve Irak'ta hüküm süren Türkmen hânedanı (1351-1469).”. TDV Encyclopedia of Islam (44+2 vols.) (на језику: Turkish). Istanbul: Turkiye Diyanet Foundation, Centre for Islamic Studies. 
  2. ^ Faruk Sümer (1992). „Başlangıçtan Cihan-Şah'a Kadar”. Kara Koyunlular (на језику: турски). 1. Turkish Historical Society. стр. 8. ISBN 9789751748478. 
  3. ^ а б в Minorsky 1954, стр. 283.
  4. ^ Arjomand 2016, стр. 11.
  5. ^ Bauden 2019, стр. 423.
  6. ^ а б „Coins from the tribal federation of Qara Qoyunlu – Numista”. en.numista.com. 
  7. ^ Philippe, Beaujard (2019). „Western Asia: Revival of the Persian Gulf”. The Worlds of the Indian Ocean. Cambridge University Press. стр. 515—521. ISBN 9781108341219.  "In a state of demographic stagnation or downturn, the region was an easy prey for nomadic Turkmen. The Turkmen, however, never managed to build strong states, owing to a lack of sedentary populations (Martinez-Gros 2009: 643). When Tamerlane died in 1405, the Jalāyerid sultan Ahmad, who had fled Iraq, came back to Baghdad. Five years later, he died in Tabriz (1410) in a battle led against the Turkmen Kara Koyunlu ("[Those of the] Black Sheep"), who took Baghdad in 1412."
  8. ^ „Kara Koyunlu”. Encyclopaedia Britannica.  "Kara Koyunlu, also spelled Qara Qoyunlu, Turkish Karakoyunlular, English Black Sheep, Turkmen tribal federation that ruled Azerbaijan, Armenia, and Iraq from about 1375 to 1468."
  9. ^ The Book of Dede KorkutНеопходна слободна регистрација (F.Sumer, A.Uysal, W.Walker изд.). University of Texas Press. 1972. стр. Introduction. ISBN 0-292-70787-8.  "Better known as Turkomans... the interim Ak-Koyunlu and Karakoyunlu dynasties..."
  10. ^ Hovanissian 2004, стр. 4.
  11. ^ Encyclopædia Britannica. "Kara Koyunlu". Online Edition, 2007
  12. ^ Kouymjian 2004, стр. 4.
  13. ^ „Kara Koyunlu | History, Meaning, & Capital | Britannica”. www.britannica.com. 
  14. ^ Clawson, Patrick (2005). Eternal Iran. Palgrave Macmillan. стр. 23. ISBN 978-1-4039-6276-8. 
  15. ^ Stearns, Peter N.; Leonard, William (2001). The Encyclopedia of World History. Houghton Muffin Books. стр. 122. ISBN 978-0-395-65237-4. 
  16. ^ Peter B. Golden (1992). An Introduction to the History of the Turkic Peoples. стр. 367—368. 
  17. ^ Clifford Edmund Bosworth (2004). The New Islamic Dynasties: A Chronological and Genealogical Manual. Edinburgh University Press. стр. 273—274. ISBN 978-0-7486-2137-8. OCLC 1001660530. „Their ruling family seems to have come from the Yïwa or Iwa clan of the Oghuz, and the seats of their power in the fourteenth century lay to the north of Lake Van and in the Mosul region of northern Iraq.” 
  18. ^ Miklukho-Maklay, N. D. Shiism and its social face in Iran at the turn of the XV-XVI centuries "These tribes, which later became known as the Qizilbash tribes... created the states of Kara Koyunlu and Ak Koyunlu, which in the 15th century successively ruled Azerbaijan and most of Iran."
  19. ^ Sümer, F. (30. 5. 2021). „Ḳarā-Ḳoyunlu”. Ур.: P. Bearman; Th. Bianquis; C.E. Bosworth; E. van Donzel; W.P. Heinrichs. Encyclopaedia of Islam (2nd изд.). 
  20. ^ Rustam Shukurov (2016). The Byzantine Turks, 1204-1461. стр. 289. 
  21. ^ Muir, William (1986). Mameluke Or Slave Dynasty Of Egypt. Nabu Press. ISBN 978-1142162863. 
  22. ^ „KARAKOYUNLULAR - TDV İslâm Ansiklopedisi”. TDV İslam Ansiklopedisi (на језику: турски). Приступљено 2022-04-07. 
  23. ^ „Kara Koyunlu | History, Meaning, & Capital | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-07. 
  24. ^ Shahmoradi, Seyyed; Moradian, Mostafa; Montazerolghaem, Asghar (2013). „The Religion of the Kara Koyunlu Dynasty: An Analysis”. Asian Culture and History. 5 (2). doi:10.5539/ach.v5n2p95 Слободан приступ. 
  25. ^ Quiring-Zoche 2009.
  26. ^ Bosworth 1996, стр. 274.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Stearns, Peter N.; Leonard, William (2001). The Encyclopedia of World History. Houghton Muffin Books. стр. 122. ISBN 978-0-395-65237-4. 
  • Bosworth, Clifford E. (1996). The New Islamic Dynasties. Columbia University Press. 
  • Kouymjian, Dickran (2004). „Armenia from the fall of the Cilician Kingdom (1375) to the forced emigration under Shah Abbas”. Ур.: Hovannisian, Richard G. The Armenian People From Ancient to Modern Times, Volume I: The Dynastic Periods: From Antiquity to the Fourteenth Century. Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-6421-2. 
  • Minorsky, V. (1954). „Jihān-Shāh Qara-Qoyunlu and His Poetry (Turkmenica, 9)”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies. 16 (2): 271—97. JSTOR 609169. doi:10.1017/s0041977x00105981. 
  • Khachikyan, Levon. ԺԵ դարի հայերեն ձեռագրերի հիշատակարաններ, մաս 1 (Fifteenth Century Armenian Colophons, Part 1). Yerevan, 1955.
  • Morby, John. The Oxford Dynasties of the World, 2002.
  • Sanjian, Avedis K. Colophons of Armenian manuscripts, 1301-1480: A Source for Middle Eastern History, Selected, Translated, and Annotated by Avedis K. Sanjian. Cambridge: Harvard University Press, 1969.
  • Shahmoradi, Seyyed; Moradian, Mostafa; Montazerolghaem, Asghar (2013). „The Religion of the Kara Koyunlu Dynasty: An Analysis”. Asian Culture and History Archives. 5 (2). doi:10.5539/ach.v5n2p95. 
  • Arjomand, Saïd Amir (2016). „Unity of the Persianate World under Turko-Mongolian Domination and Divergent Development of Imperial Autocracies in the Sixteenth Century”. Journal of Persianate Studies. 9 (1): 11. doi:10.1163/18747167-12341292. „The disintegration of Timur's empire into a growing number of Timurid principalities ruled by his sons and grandsons allowed the remarkable rebound of the Ottomans and their westward conquest of Byzantium as well as the rise of rival Turko-Mongolian nomadic empires of the Aq Qoyunlu and Qara Qoyunlu in western Iran, Iraq, and eastern Anatolia. In all of these nomadic empires, however, Persian remained the official court language and the Persianate ideal of kingship prevailed.” 
  • Bauden, Frédéric (2019). „Diplomatic Entanglements between Tabriz, Cairo, and Herat: a Reconstructed Qara Qoyunlu Letter Datable to 818/1415”. Ур.: Bauden, Frédéric; Dekkiche, Malika. Mamluk Cairo, a Crossroads for Embassies:Studies on Diplomacy and Diplomatics. Brill. 
  • Kadoi, Yuka (2019). Persian Art: Image-making in Eurasia. Edinburgh University Press. 
  • Lugal, Necati; Sümer, Faruk (2002). „KİTÂB-ı DİYARBEKRİYYE”. İslâm Ansıklopedısı. 
  • Price, Massoume (2005). Iran's Diverse Peoples: A Reference Sourcebook. ABC-CLIO. 
  • Quiring-Zoche, R. (2009-10-29). „AQ QOYUNLŪ”. Encyclopedia Iranica. 
  • Quiring-Zoche, R. (1986). „Āq Qoyunlū”. Encyclopædia Iranica, online edition, Vol. II, Fasc. 2. New York. стр. 163—168. 
  • Roemer, H. R. (1986). „The Turkmen dynasties”. Ур.: Lockhart, Laurence; Jackson, Peter. The Cambridge History of Iran, Volume 6: The Timurid and Safavid Periods. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-20094-6. 
  • Roy, Kaushik (2014). Military Transition in Early Modern Asia, 1400-1750. Bloomsbury. „Post-Mongol Persia and Iraq were ruled by two tribal confederations: Akkoyunlu (White Sheep) (1378–1507) and Qaraoyunlu (Black Sheep). They were Persianate Turkoman Confederations of Anatolia (Asia Minor) and Azerbaijan.''” 
  • Savory, R. M. (2009). „The Struggle for Supremacy in Persia after the death of Tīmūr”. Der Islam. De Gruyter. 40: 35—65. S2CID 162340735. doi:10.1515/islm.1964.40.1.35. 
  • Shukurov, Rustam. The Byzantine Turks 1204-1461. Brill, 2016.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Кара Којунлу на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кара_Којунлу&oldid=27676399”