Пређи на садржај

Принц Пал I Естерхази

С Википедије, слободне енциклопедије
Пал Естерхази
Гроф од Галанте
Слика Пала Естерхазија
Лични подаци
Пуно имепринц Пал Естерхази од Галанта
(galánthai herceg Esterházy Pál)
(Paul Fürst Esterházy von Galantha)
Датум рођења(1635-09-07)7. септембар 1635.
Место рођењаКишмартон
(данас Аустрија), Краљевина Мађарска
Датум смрти26. март 1713.(1713-03-26) (77 год.)
Место смртиКишмартон
(данас Аустрија), Краљевина Мађарска
ГробКишмартон (Ајзенштат)
Породица
СупружникБароница Оршоља Естерхази од Галанта
Бароница Ева Текели од Кешмарка
РодитељиМиклош Естерхази
Кристина Њари
ДинастијаЕстерхази
Мађарски гроф
Период16. август 1652 – 8. децембар 1687.
ПретходникЛадислав
НаследникМихаљ I
Принц
Период13. јун 1681. – 26. март 1713.
ПретходникФеренц Веселењи
НаследникМиклош Палфи

Принц Пал Естерхази од Галанта [1][2][3](мађ. Count László Esterházy de Galánt, Беч, 7. септембар 1635. — Беч, 26. март 1713), био је члан богате мађарске породице Естерхази, најстарији син палатина Миклоша Естерхазија и његове друге жене, баронице Кристине Њари.

Био је први принц Естерхази од Галанте од 1687. до 1713. године, Палатин Краљевине Мађарске од 1681. до 1713. и царски фелдмаршал.[1][3] Пал је такође био успешан песник, чембалист и композитор.[4] Активно је учествовао у разним биткама против Турака Османлија током четвртог аустро-турског рата (1663–1664) и Великог турског рата (1683–1699). Палу се приписује успостављање богатства, моћи и утицаја кнежевске куће Естерхази.[3]

Породица и рани живот

[уреди | уреди извор]

Рођен у Кишмартону (Ајзенштат), Краљевина Мађарска, Павле је био трећи син Миклоша, грофа Естерхазија од Галанте и његове друге жене баронице Кристине Њари од Бедега.[1][2][5] Миклошев отац, Ференц, носио је дужност палатина Краљевине Мађарске.[2]

Пал је одрастао у дубоко религиозној атмосфери и студирао је у језуитским установама у Грацу и Нађсомбату.[3][6] Књижевни талент је показао у раном детињству.[7]

Палов старији брат Ладислав погинуо је 16. августа 1652. у бици код Возоканија (Вељке Возокани) против Турака.[1][2][3] Пал је наследио Ладислава на месту грофа Естерхазија од Галанте и наследио је огромно породично богатство и поседе са 17 година.[2]

Војна каријера

[уреди | уреди извор]

Пал је своју војну каријеру започео још 1663. и супротставио се Турцима у биткама Аустро-турског рата (1663–1664) (учествовао је биткама „опсада Новог Зрина” јуна 1664. и Битка код Светог Готхарда (1664)) под вођством Рајмондо Монтекуколија.[тражи се извор] Пал је био под командом Монтекуколија, заједно са Миклошем Зрињским.[5] Пал је служио у војсци са таквом разликом да је постављен на положај фелдмаршала и главног команданта Војне границе јужне Краљевине Мажарске почев од 1667. у доби од 30 година.[3][5][7][8][9] Док је служио као главнокомандујући, Пал је угушио побуне у биткама код Љевоча и Ђера.[5] Палове трупе су биле међу коалицијом која је подигнута за битку код Беча 1683. године.[3][5] После ослобођења Беча од Турака, Пал је 1686. године ушао у Будим на челу са 20.000 људи.[5] Током своје војне каријере, Пал је повео мађарску страну хабзбуршке војске у битку против Турака Османлија укупно 16 пута.[2][5]

Пал је током свог живота остао лојалан Хабзбурзима, па стога није био умешан у заверу мађарског племства 1670-их.[2][5] Ову лојалност Хабзбурговци су 1681. године наградили. Пал је као награду постављен на место палатина Краљевине Мађарске.[2][5][7] Ратови са Турцима нису прошли незапажено од породице Естерхази, јер је напредовање Турака до Беча опустошило многе земље породице и донело покоље многим становницима земље.[3]

Године 1681. Пал је проглашен витезом аустријског ордена златног руна.[2][6] Дана 8. децембра 1687. године, Леополд I, цар Светог римског царства издао је кнежевску диплому ,којом се Пал уздигао на положај „принца Светог римског царства”, због његових војних успеха против Турака током поновног освајања Мађарске и његове лојалности кући Хабзбурга.[3][5][7][9][10]Титула принца је проширена на његове мушке потомке 1712. године.[3][5] Пал је 9. децембра 1687. године, у улози Палатина, ставио круну Светог Стефана на главу надвојводе Јосифа од Аустрије (касније Јосифа I, цара Светог римског царства) као првог хабзбуршког наследног краља Мађарске.[10] Као савезник Хабзбурговаца, Пал је као једну од својих главних брига имао рекатолизацију оних области средње Европе „заражених“ протестантизмом.[11] Палова лојалност показала се и у сарадњи са Хабзбуршким двором у подривању грађанских и верских слобода.[7]

Године 1703. Пал се поново борио заједно са Хабзбурговцима у ратовима са Куруцима, наоружаним антихабзбуршким мађарским побуњеницима у Краљевини.

Од 1711. до своје смрти, Пал је служио као господар намесник жупаније Мошон.[6]

Смрт и оставштина

[уреди | уреди извор]

Пал је умро у Ајзенштату 26. марта 1713. године.[1][2][3] Да би обезбедио своје богатство, Пал је основао нови облик аустријског „модела породичног поверења” и ставио свог наследника у свом тестаменту кроз успостављање две првобитне линије за своје синове Михајла и Јосифа.[2] У свом тестаменту, Пал је својим синовима Михајлу и Џозефу оставио два имања која су требало да остану одвојена, али су поново спојена под Јосифовим власништвом 1721. године.[2][3]

Пал је сахрањен у породичној крипти Естерхази у Франзисканерској цркви у фрањевачком самостану у Ајзенштату.[2][3]

Већина поседа кнежевске куће Естерхазија стечена је током Палове владавине као главе породице, али је његова земља имала дугове од укупно 1.311.733 флорина до 1711. године.[12]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д Marek, Miroslav. „Esterházy de Galántha family”. GENEALOGY.EU. Архивирано из оригинала 28. 1. 2010. г. Приступљено 23. 2. 2010. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Esterházy Betriebe GmbH. „I. Pál herceg (1635–1713)”. Esterházy Betriebe GmbH. Архивирано из оригинала 18. 9. 2009. г. Приступљено 23. 2. 2010. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Austrian Ministry of Education, Science, and Culture. „Esterházy, Paul I. Fürst”. AEIOU Project. Архивирано из оригинала 5. 6. 2011. г. Приступљено 23. 2. 2010. 
  4. ^ Arnold, Denis (1983). The New Oxford Companion to Music, Volume 1. Oxford University Press. ISBN 0-19-311316-3. 
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Robert Nisbet Bain Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Esterházy of Galántha s.v. Pál”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 9 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 794. 
  6. ^ а б в Kvintesszencia Kiadó. „HERCEG ESTERHÁZY PÁL”. Kvintesszencia Kiadó. Архивирано из оригинала 21. 4. 2009. г. Приступљено 23. 2. 2010. 
  7. ^ а б в г д Thomas, Joseph (1901). Universal Pronouncing Dictionary of Biography and Mythology, Volume 1. J.B. Lippincott Company. 
  8. ^ Encyclopædia Britannica, 1988 edition, article "Eszterházy"
  9. ^ а б Hadden, J.Cuthbert (2004). Haydn. Kessinger Publishing. ISBN 1-4191-2295-9. 
  10. ^ а б Dwight, John Sullivan (1877). Dwight's journal of music, Volumes 35–36. D.L. Balch. 
  11. ^ Jones, David Wyn (2006). Music in Eighteenth-Century Austria. Cambridge University Press. ISBN 0-521-02859-0. 
  12. ^ Hitchins, Keith (1981). Studies in East European social history, Volume 2. Brill Archive. ISBN 90-04-06386-2. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Robert Nisbet Bain Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Esterházy of Galántha”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 09 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 794–795; see third para. „His third son Pál [Paul] (1635–1713), prince palatine...” 
  • Markó László: A Magyar Állam Főméltóságai Szent Istvántól napjainkig. Magyar életrajzi lexikon (Magyar Könyvklub). . 2000. ISBN 963-547-085-1.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Csorba Csaba – Estók János – Salamon Konrád: Magyarország képes története (Magyar Könyvklub). . 1998. ISBN 963-548-961-7.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Принц_Пал_I_Естерхази&oldid=28735414”