Радмила Бакочевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Радмила Бакочевић
Radmila.jpg
Радмила Бакочевић
Основне информације
Датум рођења(1933-01-05)5. јануар 1933.(89 год.)
Место рођењаГуча, Краљевина Југославија
Жанр(ови)опера

Радмила Бакочевић (Вича код Гуче, 5. јануар 1933) српски је оперски сопран.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Родила се у Гучи 5. јануара 1933. године. Отац Ђорђе Васовић био је управник расадника, а мајка Даринка домаћица. Школовала се у Гучи и Чачку а учитељску школу завршила у Ужицу.[2] Почела је да пева уз мајку. Доцније је као дете, са стрицем Милутином, који је лепо свирао прим, певала на породичним и сеоским слављима. Пошто је њен талент за песму рано откривен, живот ју је усмерио на ту страну, па је упркос очевом противљењу, уместо учитељског позива у Тутину продужила школовање у средњој музичкој школи у Београду. Музичку академију у Београду завршила је 1956. године у класи професора Николе Цвејића, где је потом и магистрирала. Соло певање је усавршила у миланској Скали.[2]

Каријера[уреди | уреди извор]

Имала је значајну међународну каријеру која је почела 1955. године и која се завршила са њеним пензионисањем са сцене 2004. године.[3] Током своје каријере певала је у готово свим важним оперским кућама широм света, укључујући извођења широм Европе, Северне Америке и Јужне Америке. Учврстила је дугогодишње партнерство током своје каријере са две оперске куће, а то су: Народно позориште у Београду и Бечка државна опера.[3]

Бакочевићева је певала широк репертоар који је обухватао дела од 17. преко 20. века. Посебно је добро приказивала Пучинијеве и Вердијеве хероине, а веома су поштоване и њене улоге у операма Рихарда Штрауса и Рихарда Вагнера.[3] Такође је певала и у бројним операма од руских и чешких композитора као што су Николај Римски-Корсаков, Сметана, и Чајковски. Занимљиво, певала је само две улоге на француском, Жулијету у Жак Офенбаховој Les Contes d'Hoffmann и Маргариту у Шарл Гуноовом Фаусту. Имала је доста прилагодљив гласа па је могла да пева дела композитора као што су Винченцо Белини и Гаетано Доницети.[3]

Након пензионисања са сцене, Радмила Бакочевић је радила као професор певања на неколико универзитета. Тренутно је члан Музичке академије на Универзитету уметности у Београду где је и радила као ректор од 1998. до 2000. године.[3]

Била је супруга политичара Александра Бакочевића, са којим има кћерку Маргарету.[2]

Сада је у статусу Професора Емеритуса Универзитета у Крагујевцу и почасни је Доктор наука Универзитета у Сарајеву.

За собом има читаву плејаду оперских солиста и истакнутих педагога који преносе школу Савременог белканта:

Награде[уреди | уреди извор]

За уметничка остварења добила је више домаћих и иностраних признања:[1]

  • Октобарску награду града Београда (1960),
  • Седмојулску награду (1970),
  • Награду АВНОЈ-а (1979),
  • Награду УМУС-а (1987),
  • Вукову награду (1991) и
  • Италијанску награду Targo d oro за креацију Норме В. Белинија у (1976/77)
  • Музика класика (2016)[4]
  • Златна медаља за заслуге, поводом Дана државности Републике Србије (2017)

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Radmila Bakočević”. Kablarnet (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-15. 
  2. ^ а б в „Оперска дива Радмила Бакочевић”. Zvuci Srbije (на језику: српски). 2020-10-10. Приступљено 2022-01-15. 
  3. ^ а б в г д „Радмила Бакочевић”. Факултет Музичке уметности (на језику: српски). Приступљено 2022-01-15. 
  4. ^ Радмила Бакочевић: Музика ме је водила (Б92, 2. фебруар 2017)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Јоковић, Слободан (1999). Радмила Бакочевић: примадона ассолута (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Верзалпрес. стр. 443 страна. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]