Спиридон Алексијевић
| Спиридон (Алексијевић) | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Световно име | Милорад Алексијевић |
| Датум рођења | 1769. |
| Место рођења | Житомислићи, Османско царство |
| Датум смрти | 1841. |
| Место смрти | Задар, Османско царство |
| Епископски викар епархије далматинске | |
Спиридон Алексијевић (Житомислићи, 14. децембар 1769 – Задар, 11. април 1841) био је српски синђел, преводилац, иконописац и сликар.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 14. децембра 1769. године у српском селу Житомислићи код Мостара, као Милорад Алексијевић. Школовао се при манастиру Житомислић и рукоположен је за ђакона 1785. године у манастиру Завала.
За време живота у манастиру Драговић, почео је да се бави иконописом и намеравао је се подучава на Крфу. Његове иконе из тог периода чувају се у цркви Светог оца Николаја у градићу Врлика. У овој цркви је између 1790. и 1792. године био учитељ, а потом је као учитељ радио у Скрадину (1795), Дрнишу, Шибенику (1801) и опет Скрадину (1802−1808). Због туберкулозе одлази у Трст 1804. године, где упознаје Доситеја Обрадовића.[1]
За свештеника је рукоположен 1808. године у цркви Успења Пресвете Богородице у Дрнишу. Наредне године је постао капелан манастира Крка. Парохијску службу је добио у Дрнишу 1810. године. Од 1817. године је био у Задру. Налазио се на месту епископског викара далматинске епархије од неуспелог атентата на епископа Венедикта Краљевића 1823. године до постављења Јосифа Рајачића за новог епископа 1829. године. Тада се замонашио, а 1835. године је произведен у чин синђела од стране тадашњег епископа далматинског Пантелејмона Живковића.
Поседовао је богату личну библиотеку у којој су биле књиге Доситеја Обрадовића и Јована Рајића. Био је пренумерант више издања Вука Стефановића Караџића: Српског рјечника (1818), Данице, Српских народних пјесама (1833), Народних српских пословица (1836)...[1] Придружио се критици митрополита Стефана Стратимировића упућеној Вукој Даници из 1826. године, због народних имена светитеља. Ипак, наставио је да прикупља пренумеранте за књигу Црна Гора и Бока которска, па је Вуку писао:
Из више ваши сочиненија сматрам да вас је судба обдарила а чините чест свому роду. О ди би преблаги Бог умножио такве умове у нашем Србском роду.
Између 1788. и 1836. године је писао хронику, која је штампана постхумно као Споменик Милорадов.[2]
Умро је у болести 1841. године у Задру. Сахрањен је Смоковићу у Равним Котарима.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б „Молитва Господња Спридона Алексијевића”. Српско културно друштво Просвјета. Архивирано из оригинала 12. 04. 2021. г.
- ^ Српска породична енциклопедија (А-Ар). Београд: Народна књига - Политика. 2006. стр. 88.
