Пређи на садржај

Фернандо VII од Шпаније

С Википедије, слободне енциклопедије
Фернандо VII од Шпаније
Фердинанд VII од Шпаније, рад Франсиска Гоје
Лични подаци
Датум рођења(1784-10-14)14. октобар 1784.
Место рођењаМадрид, Шпанија
Датум смрти29. септембар 1833.(1833-09-29) (48 год.)
Место смртиМадрид, Шпанија
Породица
СупружникМарија Антонија од Напуља и Сицилије, Марија Изабела од Португала, Марија Јозефа Амалија од Саксоније, Марија Кристина од Две Сицилије
ПотомствоИзабела II од Шпаније, Infanta Luisa Fernanda, Duchess of Montpensier, Maria Isabella van Spanje
РодитељиКарло IV од Шпаније
Марија Лујза од Парме
ДинастијаБурбон
ПретходникКарлос IV од Шпаније, Жозеф Бонапарта
НаследникЖозеф Бонапарта, Изабела II од Шпаније

Фернандо VII Бурбонски (14. октобар 178429. септембар 1833) био је краљ Шпаније у два наврата — од марта до маја 1808. и други пут, након протеривања Жозефа Бонапарте, од децембра 1813. па све до своје смрти, осим врло кратког периода 1823. када је био замењен Регентским саветом.

Рођен је као најстарији син Карла IV и његове супруге, Марије Лујзе од Парме и први пут на престо је дошао захваљујући побуни у Аранхуезу, након чега је његов отац, Карло IV, абдицирао у његову корист у марту 1808. Међутим, само два месеца касније, у Бајони, Наполеон га је присилио да абдицира да би на шпански престо поставио свог брата, Жозефа, што је довело до Шпанског рата за независност, који је Фернандо провео као заточеник француског цара у Валансеу.

Владавина

[уреди | уреди извор]

Прва фаза: Апсолутизам (1813—1820)

[уреди | уреди извор]
Фернандо VII, слика Висентеа Лопеза Портање.

Након победе шпанских родољуба и протеривања Жозефа Бонапарте, Наполеон му је вратио шпански престо споразумом у Валансају потписаним 20. новембра 1813. године. Првобитно веома омиљен владар, Фернандо се убрзо показао као бескрупулозни и осветољубиви апсолутиста. Између 1814. и 1820. обновио је апсолутизам укинувши Устав донет у Кадизу и почео је с прогоном либерала. Након 6 ратних година, државна каса је била скоро празна, а честе смене владе нису допринеле њеном опоравку.

Друга фаза: Уставни апсолутизам (1820—1823)

[уреди | уреди извор]

На самом почетку 1820. године, 1. јануара, након омањег војног удара, Фернандо је био присиљен да рестауира Устав из Кадиза, и обнови све уставне институције. Међутим, због међусобних несугласица и борби између две струје либерала — радикалних и умерених — краљ је успео да поново успостави апсолутизам 1823. године након интервенције француских трупа које је он позвао у помоћ, познатих под именом Сто хиљада синова светог Луиса.

Трећа фаза: Омражена деценија (1823—1833)

[уреди | уреди извор]

Последња фаза Фернандове владавине, позната pod именом Омражена деценија (шп. Década Ominosa), карактерише се одлучним сузбијањем радикалних либерала као и умереном апсолутистичком политиком која је изазвала велико негодовање у апсолутистичким круговима. Као резултат овог незадовољства, асолутисти су формирали партију око принца Карлоса Марије Исидра, Фернандовог брата, касније познатију као карлисти. Ситуацију је отежао и проблем око наслеђа, с обзиром да је Фернандо укинуо Салијски закон како би омогућио својој кћерци Изабели да га наследи на престолу, што је проузроковало избијање Првог карлистичког рата одмах након Фернандове смрти 1833.

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Луј
 
 
 
 
 
 
 
8. Филип V од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Марија Ана од Баварске
 
 
 
 
 
 
 
4. Карлос III од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Одоардо Фарнесе од Парме
 
 
 
 
 
 
 
9. Изабела Фарнсес од Парме
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Доротеја Софија Нојбуршка
 
 
 
 
 
 
 
2. Карло IV од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Август II Јаки
 
 
 
 
 
 
 
10. Август III од Пољске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Кристијана Еберхардина од Бранденбург-Бајројта
 
 
 
 
 
 
 
5. Марија Амалија Саксонска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Јозеф I Хабзбуршки
 
 
 
 
 
 
 
11. Марија Јозефа од Аустрије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Вилхелмина Амалија од Брауншвајг-Каленберга
 
 
 
 
 
 
 
1. Фернандо VII од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Луј (= 16)
 
 
 
 
 
 
 
12. Филип V од Шпаније (= 8)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Марија Ана од Баварске (= 17)
 
 
 
 
 
 
 
6. Филип, војвода од Парме
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Одоардо Фарнесе од Парме (= 18)
 
 
 
 
 
 
 
13. Изабела Фарнсес од Парме (= 9)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Доротеја Софија Нојбуршка (= 19)
 
 
 
 
 
 
 
3. Марија Лујза од Парме
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Луј, француски дофен
 
 
 
 
 
 
 
14. Луј XV
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Марија Аделаида Савојска
 
 
 
 
 
 
 
7. Лујза Елизабета од Француске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Станислав Лешћински
 
 
 
 
 
 
 
15. Марија Лешћинска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Катарина Опалињска
 
 
 
 
 
 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Arzadun, Juan. Fernando VII y su tiempo. Madrid, 1942.
  • Sánchez Mantero, Rafael. Fernando VII. Arlanza, Madrid. 2001. ISBN 978-84-95503-23-7.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


краљ Шпаније
18131833.