Александар Костић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Александар Костић
Др Александар Костиц.јпег
Датум рођења(1893-03-18)18. март 1893.
Место рођењаБеоград
Датум смрти19. јануар 1983.(1983-01-19) (89 год.)
Спомен биста у дворишту Ранчићеве куће у Гроцкој

Александар Ђ. Костић (19. март 1893 - 19. јануар 1983) је био један од оснивача, првих професора и декан (1936—1939) Медицинског факултета у Београду и оснивач Института за хистологију и ембриологију. Осим Медицинског, био је оснивач и Ветеринарског (1938) и Фармацеутског факултета (1939). Био је у браку са Смиљом Костић-Јоксић, професорком педијатрије са којом је добио сина Војислава Костића, познатог композитора. Француски председник га је 1940. године одликовао Легијом части, а 12 година касније и његову жену због залагања у примени БЦГ вакцине.

Упркос томе што је у три мандата биран за декана, два пута је избациван са факултета. Први пут 1941. због одбијања сарадње са окупаторским властима, а други (и коначни) пут 1952. од стране тадашње комунистичке управе на факултету, када му се забрањује и опроштајни скуп са студентима. На свечаној седници Научно-наставног већа Медицинског факултета Универзитета у Београду, 2001. године је донета одлука да се стављају ван снаге сва решења, одлуке и наредбе које се односе на проф. Костића и његову жену.

У Београду данас постоји његова улица, која је паралелна са Сарајевском улицом.

Образовање[уреди]

У Београду је завршио основну школу, гимназију и српску музичку школу (клавир и композицију) где је његов рад изузетно ценио Стеван Мокрањац.[тражи се извор] Студије медицине наставља 1912. године у Нансију (Француска) где ће сарађивати са професором Буеном, тадашњим великаном светске хистологије.[тражи се извор] Касније прелази у Стразбур и завршава и мајсторску пијанистичку школу, а 1921. брани докторску дисертацију под називом Експериментално дејство алкохолизма на тестисе (хистолошка и хемијска студија). Исте године прелази на Медицински факултет у Београду и оснива катедру хистологије. Докторска дисертација ће касније бити темељ научном и наставничком раду.

Педагошки рад[уреди]

Професор Костић је самостално написао неколико уџбеника и приручника о хистологији, али је у методику својих предавања увео и коришћење микро-фотографија и филмова, што је био пионирски подухват. Први уџбеник (Основи нормалне хистологије) су користиле многобројне генерације студената, али је он, због нових открића у науци, морао да буде промењен. (Најновије издање уџбеника из Хистологије је написано 2005. године и добило је награду града Београда за најбољи уџбеник те године.)

Уз то, Костић је објавио још 1925. Микрофотографски атлас нормалне хистологије, сам је спремио већину препарата (у сарадњи са колегом Александром Ј. Телебаковићем) и све сам фотографисао микрофотографским апаратом M A II Leitz Wetzlar (150 фотографија) чиме се сврстао међу пионире медицинске фотографије код Срба. [1]

Просветитељски рад[уреди]

Друштвено ангажовање датира још са студија, када организује студентски међународни хор у Нансију, преко бројних јавних предавања у јавним установама или на радију. Био је уредник многих часописа, председник антиалкохоличарског покрета и председник Скаутске организације Југославије.

Био је и дугогодишњи председник Удружења крематиста ''Oganj'' i predstavljao ga u Međunarodnoj krematističkoj federaciji. Zalagao se za prihvatanje kremacije radi zaštite životne sredine. Na međunarodnim kongresima krematista imao je vrlo zapažene referate, a napisao je i knjigu ''Pred odlukom'' о еколошким предностима кремације. Његова урна, положена је у Алеји великана на Новом гробљу.

Легат др Александра Костића у галерији библиотеке „Илија Гарашанин” у Гроцкој

Развијајући дух академизма у Србији, бавио се лингвистичким проблемима и потрудио се да избегне транскрибовање и формира домаћу медицинску терминологију. Упоредо са тиме, бавио се и историјом медицине не у циљу фактографије већ имплементирања раних научних радова у сврху објашњења научног поступка и формирања научног закључка.

Археолошка истраживања[2][уреди]

Као учесник Првог светског рата професор Костић је учествовао у рововским борбама на подручју Гроцке. Мотивисан ратним успоменама, али и лепотом природе, 1932. године је на локалитету Дубочај одлучио да сазида кућу. Копајући темеље наишао је на археолошке налаз, међу којима су биле и две раскошне римске гробнице, што га је подстакло његово интересовање за археологију. Током наредних 45 година аматерски се бавио археологијом и прикупљао артефакте пронађене на локалитету Дубочај. Године 1978. долази на идеју о оснивању музеја и целокупну своју збирку поклања општини Гроцка, са жељом да легат буде изложен у рестаурираној Ранчићевој кући. Музеј је ту и отворен, под именом „Завичајни музеј Гроцке”, Дубочајска збирка палеолошких, археолошких, нумизматичких и других ископина професора Костића била је стална поставка.[3]

Због неадекватног одржавања Ранчићева кућа је 90-их година 20. века затворена, а Дубочајска збирка повучена.[4] Његов легат, који обухвата налазе са локалитета Дубочај у Гроцкој, остао је скривен од јавности готово 20. година. Данас је изложен као стална археолошка поставка у галерији библиотеке „Илија Гарашанин” у Гроцкој[5][6]. Поставку су ауторски реализовали, подршком ГО Гроцка, кустос Центра за културу Гроцка Зорица Атић, кустоси Музеја града Београда др Милош Спасић и Драгана Стојић, и археолог Раде Милић.

Деловање у фотографији[уреди]

Проф. Костић се пасионирано бавио фотографијом од 1911. године. Био је пионир медицинске фотографије код Срба, и фотограф аматер. Иницијатор је и оснивач фотографске лабораторије при Хистолошком институту (1922) и покретач Београдског фото клуба (БФК) (1928). Са широком радозналошћу и акрибијом научника прилазио је различитим фотографским темама, не само медицини као свом основном опредељењу, него и археологији, фото-документовању старих простора Београда и портретима, претежно личности из света науке. Изложба „Проф. др Александар Костић, Фотографија 1911-1978“, приказана је у Салону Музеја савремене уметности у Београду, 1978. Такође је и сакупљао фотографије старог Београда, снимљене од других аутора. Између два светска рата знатно је подстакао београдску фотоаматерску сцену, не само својим преданим организационим радом, већ и стваралачки. Његовим залагањем је у фотолабораторију Медицинског факултета запослен руски емигрант Александар Шафрански, који је између два светска рата, уз подршку проф. Костића, постао најплоднији фотографски писац на српском језику, са неколико објављених књига.

Други о њему[уреди]

Његов син је написао књигу Живот са непреболним болом у души. Проф. др Александар Ђ. Костић користећи документе који су остали, а наслов књиге је реченица коју је професор често понављао после искључења са факултета. Прављење документарног филма Концерт Проф. Др Александра Ђ. Костића је такође надзирао његов син и 2001. је јавно приказан у Атељеу 212.

Ово су једини радови који постоје о животу и делу проф. Костића.

Тривиа[уреди]

После удаљавања са факултета, али и смрти професора Костића, није постојала особа која би наставила његов истраживачки и просветитељски рад. Данас се као наследници помињу, означени од стране медија или као самопрокламовани: Зоран Ракић, Јово Тошевски и Сава Бојович.

Библиографија[уреди]

Хронолошка листа уџбеника
  • Основи хистолошке технике (1921)
  • Основи хистологије (1924)
  • Речник хистолошких израза (1924)
  • Хистолошки атлас (1925)
  • Основи нормалне хистологије (1942)
  • Основи ембриологије (1948)
Књиге
  • Вишејезички медицински речник (1971, 4. репр. 1987) - имао је 120.000 речи са истовременим преводом на 7 светских језика. Пуних 70 година је константно ажуриран, међутим, смрћу професора јединствен подухват на нашим просторима је престао.
  • Проблем наше медицинске терминологије (1931)
  • Полни живот човека (1932, 4. реп. 1938)
  • Сексуално у српској народној поезији (1933, 2. репринт у два тома, 1978)
  • Жена као пол и жена као човек (1937)
  • Основи медицинске сексологије (1966)
  • Сексуални живот савременог човека (1969)
Филмови

Извори[уреди]

  1. ^ Александар Ђ. Костић, Микрофотографски атлас нормалне хистологије : (са 150 оригиналних микрофотограма) Београд : Напредак, 1925.
  2. ^ Костић, Војислав-Воки. Живот са непреболним болом у души. 
  3. ^ Атић 2018, стр. 47.
  4. ^ Атић 2018, стр. 48.
  5. ^ Атић, Зорица (23. 01. 2017). „Грочанска чаршија – срце старе вароши крај Дунава”. Авант Арт магазин. Приступљено 17. 10. 2018. 
  6. ^ „Легат професора Александра Костића у грочанском музеју”. политика.рс. Приступљено 19. 1. 2019. 

Литература[уреди]

  • Костић, Војислав (2004). Живот са непреболним болом у души. Проф. др Александар Ђ. Костић 1893-1983. ИСБН 978-86-441-0526-8. 
  • Николић, Иван Р. (2006). Ембриологија човека (текст и атлас). ИСБН 978-86-7478-012-1. 
  • Александар Секулић, Проф. др Александар Костић, Фотографија 1911-1978, Београд: Салон Музеја савремене уметности, 1978, с.п.
  • Горан Малић, Летопис српске фотографије 1839-2008. Београд : Фотограм, 2009.
  • Атић, Зорица (2018). Топлина варошког дома Гроцке : Грочанска чаршија и Ранчићева кућа. Гроцка: Центар за културу Гроцка. 

Спољашње везе[уреди]