Пређи на садржај

Бертил Олин

С Википедије, слободне енциклопедије
Бертил Олин
Бертил Охлин
Бертил Олин
Име по рођењуБертил Охлин
Датум рођења23 април 1899(1899-04-23)
Место рођењаКлипан, Сконски округ
 Шведска
Датум смрти3. август 1979.(1979-08-03) (80 год.)
Место смртиОре, Јемтландски округ
 Шведска
ПребивалиштеШведска
Држављанствошведско
УниверзитетБ.А. Лунд универзитет (1917)
МСц. Стокхолмска школа економије (1919)
M.А. Харвард универзитет (1923)
ПхД Стокхолмски универзитет (1924)
Занимањеекономиста, политичар
ОрганизацијаНародна партија

Бертил Готард Олин (23. април 1899 – 3. август 1979) био је шведски економиста и политичар. Он је био је професор економије у Стокхолмској економској школи од 1929. до 1965. године. Он је такође био лидер Народне странке, социјално-либералне партије, која је у то време била највећа странка у опозицији владајућој Социјалдемократској странци од 1944. до 1967. године. Он је накратко је служио као министар за трговину од 1944. до 1945. у влади шведске коалиције током Другог светског рата. Олин је био председник Нордијског савета 1959. и 1964. године.

Олиново име носи један од стандардних математичких модела међународне слободне трговине, модел Хекшер-Олина, који је он развио заједно са Елијем Хекшером. Њему је додељена Нобелова меморијална награда за економске науке 1977, заједно са британским економистом Џејмсом Мидом, „за њихов револуционарни допринос теорији међународне трговине и међународног кретања капитала”.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Након што је дипломирао на Лунд универзитету 1917. године и магистрирао на Стокхолмској економској школи 1919. године, он је стекао је M.А. звање на Харвард универзитету 1923. године, а докторирао на Стокхолмском зниверзитету 1924. Године 1925, постао је професор на Универзитету у Копенхагену. Године 1929, он је водио дебату са Џоном Мајнардом Кејнсом, супротстављајући се његовом ставу о последицама тешких ратних репарација наметнутих Немачкој. (Кејнс је предвидео рат узрокован теретом дуга. Олин је сматрао да је Немачка могла да приушти репарације.) Та расправа је била важна у модерној теорији унилатералних међународних плаћања.

Године 1930. Олин је наследио Елија Хекшера, свог учитеља, професора економије, у Стокхолмској школи економије. Олин је 1933. године објавио дело које га је учинило светски познатим, Интеррегионална и међународна трговина. У том раду је Олин изградио економску теорију међународне трговине на бази ранијих радова Хекшера и сопствене докторске тезе. Сада је позната као Хекшер-Олинов модел, један од стандардних модела који економисти користе у расправама о теорији трговине.

Тај модел је био научни пробој, јер је показао како се компаративна предност може односити на опште карактеристике капитала и рада земље, и како се те особине могу мењати током времена. Тај модел је пружио основу за каснији рад на ефектима заштите на реалне плате, и био је плодан у изради предвиђања и анализа. Сам Олин је користио тај модел да би формулисао Хекшер-Олинову теорему да ће се нације специјализовати у индустријама које могу најефикасније да искористе њихову комбинацију националних ресурса. Данас је та теорија у великој мери оповргнута, мада је још увек користан оквир за разумевање међународне трговине.

Олин је 1937. године провео пола године на Калифорнијском универзитету у Берклију, као гостујући професор.[1][2][3]

Хекшер-Олинов модел

[уреди | уреди извор]

Хекшер–Олинова теорема, која је изведена из Хекшер–Олиновог модела међународне трговине, наводи: трговина између земаља је пропорционална њиховим релативним количинама капитала и рада.[4] У земљама са обиљем капитала, стопе плата имају тенденцију да буду високе; стога су радно интензивни производи, на пример текстил, једноставна електроника, итд, скупљи за интерну производњу. Насупрот томе, капитално интензивни производи, на пример аутомобили, хемикалије, итд, су јефтинији за интерну производњу. Земље са великим количинама капитала ће извозити капитално интензивне производе и увозити радно интензивне производе са приходима. Земље са великом количином радне снаге ће учинити обрнуто.

Следећи услови морају бити истинити:

  • Главни фактори производње, односно рад и капитал, нису доступни у истој пропорцији у обе земље.
  • Два произведена добра захтевају или више капитала или више рада.
  • Рад и капитал се не крећу између две земље.
  • Нема трошкова везаних за транспорт робе између земаља.
  • Грађани две земље које тргују имају исте потребе.

Теорија не зависи од укупних износа капитала или рада, већ од износа по раднику. Ово омогућава малим земљама да тргују са великим земљама специјализујући се за производњу производа који користе факторе који су доступнији од њиховог трговинског партнера. Кључна претпоставка је да капитал и радна снага нису доступни у истим размерама у две земље. То доводи до специјализације, што заузврат користи економском благостању земље. Што је већа разлика између две земље, већи је добитак од специјализације.

Василиј Леонтјев је спровео студију о теорији која је у извесној мери оповргава. Он је приметио да Сједињене Државе имају много капитала; стога треба да извозе капитално интензивне производе и увозе радно интензивне производе. Уместо тога, открио је да САД извозе производе који користе више радне снаге од производа које увозе. Овај налаз је познат као Леонтијев парадокс.[5][6][7][8][9][10]

Награде и одликовања

[уреди | уреди извор]

Значајне публикације

[уреди | уреди извор]
Interregional and international trade, 1933
  1. ^ „BERTH OHLIN'S CONTRIBUTIONS TO ECONOMIC THEORY” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 14. 12. 2017. г. Приступљено 12. 06. 2020. 
  2. ^ Findlay, Ronald; Jonung, Lars; Lundahl, Mats (2002). Bertil Ohlin: A Centennial Celebration, 1899–1999 (на језику: енглески). MIT Press. ISBN 9780262062282. 
  3. ^ Toporowski, J. (2013-07-29). Michał Kalecki: An Intellectual Biography: Volume I Rendezvous in Cambridge 1899–1939 (на језику: енглески). Springer. ISBN 9781137315397. 
  4. ^ Blaug, Mark (1992). The methodology of economics, or, How economists explainНеопходна слободна регистрација. Cambridge University Press. стр. 190. ISBN 978-0-521-43678-6. 
  5. ^ Leontief, Wassily (1953). „Domestic Production and Foreign Trade; The American Capital Position Re-Examined”. Proceedings of the American Philosophical Society. 97 (4): 332—349. JSTOR 3149288. 
  6. ^ „Leontief Paradox”. Приступљено 2007-11-05. 
  7. ^ Baldwin, Robert E. (1971). „Determinants of the Commodity Structure of U.S. Trade”. The American Economic Review. 61 (1): 126—146. JSTOR 1910546. 
  8. ^ Leamer, Edward E. (1980). „The Leontief Paradox, Reconsidered”. Journal of Political Economy. 88 (3): 495—503. JSTOR 1831928. S2CID 153956765. doi:10.1086/260882. 
  9. ^ Duchin, Faye (2000). „International Trade: Evolution in the Thought and Analysis of Wassily Leontief” (PDF). стр. 3. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 12. 2022. г. Приступљено 21. 02. 2023. 
  10. ^ „Leontief paradox and the role of factor intensity measurement”. 2005. 
  11. ^ Sköldenberg, Bengt, ур. (1969). Sveriges statskalender. 1969 (PDF) (на језику: шведски). Stockholm: Fritzes offentliga publikationer. стр. 152. Шаблон:LIBRIS. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]