Bertil Olin

С Википедије, слободне енциклопедије
Bertil Olin
Bertil Ohlin
Bertil Olin
Ime po rođenjuBertil Ohlin
Datum rođenja23 april 1899(1899-04-23)
Mesto rođenjaKlipan, Skonski okrug
 Švedska
Datum smrti3. avgust 1979.(1979-08-03) (80 god.)
Mesto smrtiOre, Jemtlandski okrug
 Švedska
PrebivališteŠvedska
Državljanstvošvedsko
UniverzitetB.A. Lund univerzitet (1917)
MSc. Stokholmska škola ekonomije (1919)
M.A. Harvard univerzitet (1923)
PhD Stokholmski univerzitet (1924)
Zanimanjeekonomista, političar
OrganizacijaNarodna partija

Bertil Gotard Olin (23. april 1899 – 3. avgust 1979) bio je švedski ekonomista i političar. On je bio je profesor ekonomije u Stokholmskoj ekonomskoj školi od 1929. do 1965. godine. On je takođe bio lider Narodne stranke, socijalno-liberalne partije, koja je u to vreme bila najveća stranka u opoziciji vladajućoj Socijaldemokratskoj stranci od 1944. do 1967. godine. On je nakratko je služio kao ministar za trgovinu od 1944. do 1945. u vladi švedske koalicije tokom Drugog svetskog rata. Olin je bio predsednik Nordijskog saveta 1959. i 1964. godine.

Olinovo ime nosi jedan od standardnih matematičkih modela međunarodne slobodne trgovine, model Hekšer-Olina, koji je on razvio zajedno sa Elijem Hekšerom. Njemu je dodeljena Nobelova memorijalna nagrada za ekonomske nauke 1977, zajedno sa britanskim ekonomistom Džejmsom Midom, „za njihov revolucionarni doprinos teoriji međunarodne trgovine i međunarodnog kretanja kapitala”.

Biografija[уреди | уреди извор]

Nakon što je diplomirao na Lund univerzitetu 1917. godine i magistrirao na Stokholmskoj ekonomskoj školi 1919. godine, on je stekao je M.A. zvanje na Harvard univerzitetu 1923. godine, a doktorirao na Stokholmskom zniverzitetu 1924. Godine 1925, postao je profesor na Univerzitetu u Kopenhagenu. Godine 1929, on je vodio debatu sa Džonom Majnardom Kejnsom, suprotstavljajući se njegovom stavu o posledicama teških ratnih reparacija nametnutih Nemačkoj. (Kejns je predvideo rat uzrokovan teretom duga. Olin je smatrao da je Nemačka mogla da priušti reparacije.) Ta rasprava je bila važna u modernoj teoriji unilateralnih međunarodnih plaćanja.

Godine 1930. Olin je nasledio Elija Hekšera, svog učitelja, profesora ekonomije, u Stokholmskoj školi ekonomije. Olin je 1933. godine objavio delo koje ga je učinilo svetski poznatim, Interregionalna i međunarodna trgovina. U tom radu je Olin izgradio ekonomsku teoriju međunarodne trgovine na bazi ranijih radova Hekšera i sopstvene doktorske teze. Sada je poznata kao Hekšer-Olinov model, jedan od standardnih modela koji ekonomisti koriste u raspravama o teoriji trgovine.

Taj model je bio naučni proboj, jer je pokazao kako se komparativna prednost može odnositi na opšte karakteristike kapitala i rada zemlje, i kako se te osobine mogu menjati tokom vremena. Taj model je pružio osnovu za kasniji rad na efektima zaštite na realne plate, i bio je plodan u izradi predviđanja i analiza. Sam Olin je koristio taj model da bi formulisao Hekšer-Olinovu teoremu da će se nacije specijalizovati u industrijama koje mogu najefikasnije da iskoriste njihovu kombinaciju nacionalnih resursa. Danas je ta teorija u velikoj meri opovrgnuta, mada je još uvek koristan okvir za razumevanje međunarodne trgovine.

Olin je 1937. godine proveo pola godine na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, kao gostujući profesor.[1][2][3]

Hekšer-Olinov model[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Hekšer-Olinov model

Hekšer–Olinova teorema, koja je izvedena iz Hekšer–Olinovog modela međunarodne trgovine, navodi: trgovina između zemalja je proporcionalna njihovim relativnim količinama kapitala i rada.[4] U zemljama sa obiljem kapitala, stope plata imaju tendenciju da budu visoke; stoga su radno intenzivni proizvodi, na primer tekstil, jednostavna elektronika, itd, skuplji za internu proizvodnju. Nasuprot tome, kapitalno intenzivni proizvodi, na primer automobili, hemikalije, itd, su jeftiniji za internu proizvodnju. Zemlje sa velikim količinama kapitala će izvoziti kapitalno intenzivne proizvode i uvoziti radno intenzivne proizvode sa prihodima. Zemlje sa velikom količinom radne snage će učiniti obrnuto.

Sledeći uslovi moraju biti istiniti:

  • Glavni faktori proizvodnje, odnosno rad i kapital, nisu dostupni u istoj proporciji u obe zemlje.
  • Dva proizvedena dobra zahtevaju ili više kapitala ili više rada.
  • Rad i kapital se ne kreću između dve zemlje.
  • Nema troškova vezanih za transport robe između zemalja.
  • Građani dve zemlje koje trguju imaju iste potrebe.

Teorija ne zavisi od ukupnih iznosa kapitala ili rada, već od iznosa po radniku. Ovo omogućava malim zemljama da trguju sa velikim zemljama specijalizujući se za proizvodnju proizvoda koji koriste faktore koji su dostupniji od njihovog trgovinskog partnera. Ključna pretpostavka je da kapital i radna snaga nisu dostupni u istim razmerama u dve zemlje. To dovodi do specijalizacije, što zauzvrat koristi ekonomskom blagostanju zemlje. Što je veća razlika između dve zemlje, veći je dobitak od specijalizacije.

Vasilij Leontjev je sproveo studiju o teoriji koja je u izvesnoj meri opovrgava. On je primetio da Sjedinjene Države imaju mnogo kapitala; stoga treba da izvoze kapitalno intenzivne proizvode i uvoze radno intenzivne proizvode. Umesto toga, otkrio je da SAD izvoze proizvode koji koriste više radne snage od proizvoda koje uvoze. Ovaj nalaz je poznat kao Leontijev paradoks.[5][6][7][8][9][10]

Nagrade i odlikovanja[уреди | уреди извор]

Značajne publikacije[уреди | уреди извор]

Interregional and international trade, 1933

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „BERTH OHLIN'S CONTRIBUTIONS TO ECONOMIC THEORY” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 14. 12. 2017. г. Приступљено 12. 06. 2020. 
  2. ^ Findlay, Ronald; Jonung, Lars; Lundahl, Mats (2002). Bertil Ohlin: A Centennial Celebration, 1899–1999 (на језику: енглески). MIT Press. ISBN 9780262062282. 
  3. ^ Toporowski, J. (2013-07-29). Michał Kalecki: An Intellectual Biography: Volume I Rendezvous in Cambridge 1899–1939 (на језику: енглески). Springer. ISBN 9781137315397. 
  4. ^ Blaug, Mark (1992). The methodology of economics, or, How economists explainНеопходна слободна регистрација. Cambridge University Press. стр. 190. ISBN 978-0-521-43678-6. 
  5. ^ Leontief, Wassily (1953). „Domestic Production and Foreign Trade; The American Capital Position Re-Examined”. Proceedings of the American Philosophical Society. 97 (4): 332—349. JSTOR 3149288. 
  6. ^ „Leontief Paradox”. Приступљено 2007-11-05. 
  7. ^ Baldwin, Robert E. (1971). „Determinants of the Commodity Structure of U.S. Trade”. The American Economic Review. 61 (1): 126—146. JSTOR 1910546. 
  8. ^ Leamer, Edward E. (1980). „The Leontief Paradox, Reconsidered”. Journal of Political Economy. 88 (3): 495—503. JSTOR 1831928. S2CID 153956765. doi:10.1086/260882. 
  9. ^ Duchin, Faye (2000). „International Trade: Evolution in the Thought and Analysis of Wassily Leontief” (PDF). стр. 3. 
  10. ^ „Leontief paradox and the role of factor intensity measurement”. 2005. 
  11. ^ Sköldenberg, Bengt, ур. (1969). Sveriges statskalender. 1969 (PDF) (на језику: шведски). Stockholm: Fritzes offentliga publikationer. стр. 152. Шаблон:LIBRIS. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Bertil Olin na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Bertil_Olin&oldid=25930887”