Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду

Институт за филозофију и друштвену теорију

Тип	државна, научно-истраживачка институција
Оснивање	11 новембар 1992
Оснивачи	Загорка Голубовић, Михаило Марковић, Драгољуб Мићуновић, Небојша Попов, Светозар Стојановић, Љубомир Тадић, Миладин Животић
Афилијација	Универзитет у Београду
Локација	Београд, Република Србија
Веб-сајт	http://instifdt.bg.ac.rs

Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду систематски и дугорочно истражује области филозофије и социјалне теорије.

Теоретичаре, теоретичарке, истраживаче и истраживачице ове научне установе повезује заједнички напор да у оквирима својих специфичних области (филозофске антропологије, социјалне теорије, историје социјалних идеја, историје филозофије, филозофије науке, филозофије језика, биоетике, социологије религије, филозофије политике, епистемологије, етике, социјалне антропологије, политичке социологије, социологије науке...) рефлектују темељна знања својих дисциплина али, и да на интердисциплинаран начин контекстуализују савремена научна кретања у Србији и свету.

Сарадници и сараднице Института ангажовани су у настави на факултетима друштвених наука и филозофије Универзитета у Србији и региону. Посебан напор улаже се у укључивање младих и перспективних истраживача и истраживачица, док се подстрек на дијалог са широм научном заједницом остварује у организацији скупова, радионица и предавања.

Основна научно-истраживачка делатност организује се кроз пројектне циклусе у сарадњи са Министарством просвете, науке и технолошког развоја. Институт учествује у међународним пројектима, заједно са интернационалним институцијама.

Поред основне научно-истраживачке делатности, Институт има развијену издавачку делатност.

Текстови у часопису, као и књиге које се објављују, пратећи издавачку и научну политику Инситута, подлежу пеер-ревиеw процесу и рецензирању.као и књиге које се објављују, пратећи издавачку и научну политику Инситута, подлежу пеер-ревиеw процесу и рецензирању.

Историјат

Дисидентски покрет је у социјалистичкој Југославији представљао један од важних елемената интелектуалног и академског пејзажа и у том смислу је београдски огранак Праxис филозофије непосредно везан за оснивање и почетак рада Института за филозофију и друштвену теорију. Сам Институт је – пре него што је 12. фебруара 1992. добио своје садашње име и истраживачки статус усмерен у виду пројектних циклуса – започео с активностима најпре на неформални начин у виду окупљања групе универзитетских професора (Голубовић, Инђић, Марковић, Мићуновић, Попов, Стојановић, Тадић, Животић) којима је од 1975. званично био ускраћен предавачки рад на Универзитету. Јасна политичка усмереност њихових акција и несумњив утицај у формирању јавног мњења у Србији али и у Југославији, као и углед који су ови професори изазивали у светским академским круговима, учинио је да се 16. јула 1981. оснује Центар за филозофију и друштвену теорију у оквиру постојећег Института друштвених наука.

Истраживачке јединице Института за филозофију и друштвену теорију

Група за практичну филозофију и социјалну онтологију

Група за практичну филозофију и социјалну онтологију је истраживачка јединица Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду. Група обједињује пре свега теоријско-истраживачке активности, које остварује група филозофа, социолога, антрополога, политиколога, историчара и других. Рад Групе треба да узме у обзир да се области практичне филозофије и социјалне онтологије тичу неких темељних филозофских питања.

Практична филозофија изучава питање људске праксе и обухвата пре свега подручја етике, филозофије права, политичке филозофије. Практична филозофија изворно поставља питање о карактеру и смислу сврсисходног практичног и политичког делања, а тиме и питање разграничења спрам теоретског мишљења. Практична филозофија се уједно разграничава од теоретске филозофије и одређује посебност свог теоретског статуса. Нововековно одређење одређује практичну филозофију као рефлексију онога што треба да буде, за разлику од теоретске филозофије која се бави оним што јесте. Новији концепти практичне филозофије се баве уделом праксе у теорији и у жижу својих разматрања стављају однос спознаје и интереса, однос спознаје и појединачне или колективне интенционалности. При томе се област рефлексије праксе диференцира на прагматичне, херменеутичке, трансценденталнофилозофске, биополитичке и друге приступе, али и на све већи број специјализованих појединачних дисциплина.

Од посебног интереса за рад Групе овде биће статус примењене етике. Она се чврсто ослања на општу етику која се дели на дескриптивну, нормативну и метаетику. За примењену етику је пре свега значајна нормативна општа етика, јер се бави рационалним утемељењем формалног моралног начела и његовом оријентационом функцијом у људском животу. Примењена етика реагује на потребу делања у погледу на одређене алтернативе делања. С једне стране, она је систематска примена нормативно-етичких начела на конкретне просторе делања, док се с друге односи на одређена тематска подручја (биоетика, медицинска етика, етика мира итд.) и потребу за изналажење одговарајућих нормативних каталога.

Активности Групе треба да се посвете феномену наменског етичког успостављања основних правила за одређена тематска и акциона поља, специјалних правила за појединачне типове случајева, као и појединачних правила за појединачне случајеве. При томе ће се водити рачуна о томе да филозофска пракса схваћена на овај начин има пре свега саветодавни карактер. Практична филозофија и филозофска пракса су у првом реду места израде концепата примењене етике, али и места самоодређења и саморефлексије при чему се у одређеној ситуацији нуде како формална тако и материјална стручна компетентност.

Филозофско саветовање Архивирано на сајту Wayback Machine (19. октобар 2020) је посебно интересантно ако се односи на колективне актере и тзв. институционално делање, уколико се пође од тога да онај који дела у оквиру неке легитимне институције не сноси одговорност за своје поступке у потпуности и на исти начин као када је реч о појединачном делању. Етичке смернице за институционално делање све се више доносе у оквиру тзв. етичких комисија које треба да су оријентисане на консензус и да друштву понуде рационалне аргументе и морално прихватљива решења.

Изучавања у области социјалне онтологије почивају управо на све већем значају институционалног делања за практичну филозофију, а једно од централних питања социјалне онтологије тиче се управо статуса колективних актера и колективне интенционалности. Социјална онтологија се пре свега бави студијем суштине социјалних чињеница, односно онтолошким статусом људских интеракција и колективних актера. Она поставља питања о специфичности и потреби увођења посебних онтолошких категорија за захватање социјалне стварности или о социјалној модификацији неких темељних категорија (нпр. узрочности).

Овде је, такође, од централног значаја и питање о онтолошком статусу социјалних норми и генези њиховог важења. Унутар социјалне онтологије ова питања разматрају се у распону од онтолошког индивидуализма до онтолошког колективизма, односно од става да индивидуе сачињавају социјалну стварност до става да социјални ентитети стварно постоје и да суштински превазилазе нашу индивидуалну стварност. У контексту разматрања тих алтернатива посебно је значајно обратити пажњу на анализу исказа који се односе на заједничке радње најмање два субјекта тј. минималну заједничку интенционалност као основну форму заједништва. Осим колективне интенционалности, за статус социјалних чињеница битни су и функционална расподела и конститутивна правила, а то пре свега када су у питању институционалне чињенице као посебан део социјалних чињеница.

Група за студије ангажованости

Група за студије ангажованости је истраживачка јединица Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду, која обједињује теоријско-истраживачке, емпиријско-истраживачке и консултативне активности, које остварује заједница филозофа, социолога, антрополога, политиколога, историчара и др. Постављајући као свој циљ активно преиспитивање проблема ангажованости, група се ослања на визију и идеје које су инспирисале и само утемељење Института за филозофију и друштвену теорију 1992. године.

Визија групе је научна заједница која ће подстицати јавни ангажман и критичко мишљење, активно радити на ширењу опсега јавних расправа, и залагати се за систематско образовање едукацију о историји, дилемама и облицима еманципаторних пракси и учешћа у друштвеном животу. Промишљање ангажованости захтева укључивање широког опсега тема и приступа. Узимајући у обзир појмовно и историјско наслеђе идеје ангажмана, Група за студије ангажованости настоји да покрене разноврсна питања, полазећи од основних питања: како нешто постаје ангажман; какви су услови могућности за развој деловања које се сматра ангажованим; како се ангажованост артикулише и како се процењује, у складу с којим друштвеним очекивањима; какви су контексти у којима се ангажованост испољава и чиме се они условљени; да ли је ангажованост стање или процес; да ли је интенционална, варијабилна или контингентна; у којој мери захтева друштвеност и у којој мери прихвата или оспорава њене норме?

У духу мултидисциплинарности и дијалога, Група развија критички потенцијал тема за које истраживачице и истраживачи окупљени у њој сматрају да су од пресудног значаја за мишљење и деловање у савременом свету. Те теме се превасходно односе на друштвена, грађанска и политичка кретања у простору јавности која теже активној промени затеченог стања, као и на моћ деловања појединаца и ширих заједница. У том контексту, кључна су питања делотворности ангажмана, (само)еманципације, (граница) солидарности и отпора у циљу друштвених промена. Због тога је разматрање друштвених покрета, као простора еманципације, отпора и солидарности, важно за разумевање ангажованости. Но, поред услова могућности ангажоване промене, Група се, такође, усредсређује на историјске и савремене околности које се испречују на путу промена, с уверењем да њихово разумевање може да допринесе алтернативним облицима деловања и мишљења.

Имајући на уму важност друштвеног контекста, Група се у свом раду посвећује темељном изучавању утицаја објективних друштвених чинилаца – структуре дистрибуције важних ресурса, материјалних услова живота, класне, етничке и верске припадности, старости, итд. – на делатни потенцијал појединаца и група. У оваквој врсти проблематизације питања ангажованости, једнако ће бити анализиране историјске и структурне специфичности појединих друштава и глобална кретања под којима се поменуте детерминанте преобликују.

Група за студије ангажованости разматра и питања рода, имајући у виду његова укрштања са сродним феноменима класе, боје коже, сексуалне оријентације, способности итд. Род, телесност и сексуалност разумеју се као широко постављени друштвено-политички феномени, који се могу генеалошки тумачити у спрези с тим како се формира(ла) јавност (и приватност), како се развијају знања о телу, како се у политичком смислу дефинише грађанство итд.

Да би се одредило шта ангажованост јесте и у којим се контекстима појављује, прилази јој се како одозго тако и одоздо, из перспективе свакодневног искуства. Моћ деловања друштвених актера/актерки неодвојива је од структуре свакодневног искуства које је условљено државним, правним, институционалним аранжманима, али и контингентном чињеницом отеловљености у одређеном полу, одређеној боји коже итд. Због тога је за разумевање моћи деловања од пресудне важности испитивање односа између приватне и јавне сфере. Промишљање приватног и јавног, као и покушај разградње те поделе, у непосредној је вези с разумевањем моћи деловања грађана/грађанки, те услова могућности грађанства. За студије ангажованости кључно је питање ширине и отворености политичке заједнице, као и грађанске комуналности.

Група посебну пажњу посвећује јавној улози теорије и ангажованог преноса знања. Да ли и на који начин друштвена теорија генерише друштвену промену, те како се теоријско знање мобилише за производњу јавних политика? Каква је веза између ангажованог теоријског и јавног интелектуалног рада? Да ли се успостављањем те везе нарушава аутономија научника/научница, да ли се доводе у питање фундаментални принципи научног рада? Да ли је критичко знање икада објективно или је увек неопходно мислити о знањима као ситуираним? Може ли се повући паралела између ранијих одређења ангажованих теоретичара и ових савремених, имајући у виду промене у структури активизма, цивилног друштва, али и самог система производње, дисеминације и вредновања знања?

Издаваштво

Издавачка делатност је неодвојиви и препознатљиви део ангажованости Института. Готово од његовог оснивања, она се одвијала кроз едицију Фронесис. У њој су објављиване репрезентативне монографије и стручне студије чланова и сарадника Института. Нешто касније покренута едиција Диспут профилисана је тако да релеватне ауторске прилоге окупља у зборнике радова о савременим филозофским проблемима и друштвеним изазовима. У најновијој библиотеци Цонферентиа објављују се прилози с међународних научних скупова које организује Институт и на тај начин представљају различите оријентације које продуктивно тематизују рецентна теоријска и политичка кретања.

Од 1987. појављује се периодично издање часописа са устаљеним насловом Филозофија и друштво, најпре у виду зборника, једном годишње, а од 2011. излазе редовно четири броја.

Библиотека

Библиотека је основана 1957. године као посебна јединица Одељења за документацију Института друштвених наука са задатком да сакупља и обрађује домаћу и светску литературу и документациону грађу из области друштвених наука. Њен књижни фонд је заједнички за Институт за филозофију и друштвену теорију и за Институт друштвених наука. За 57 година постојања формиран је књижни фонд од 136.000 примерака домаћих и страних монографских и серијских публикација. Основни фонд библиотеке чини око 65.000 наслова монографија, затим приручници (енциклопедије, речници, годишњаци, библиографије), домаћи и страни часописи. Посебан део фонда представља 35.000 књига које је ова библиотека преузела након гашења Економског института ФНРЈ као и комплети стручних часописа добијених на поклон од „Фордове фондације” што ову библиотеку чини једном од најбогатијих специјализованих библиотека из области друштвених наука.