Пређи на садржај

Изненадна срчана смрт

С Википедије, слободне енциклопедије
Изненадна срчана смрт
ЛатинскиМорс цардиаца субита
Реанимација пацијента са знацима ИСС
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалносткардиологија, ургентна медицина

Изненадна срчана смрт (ИСС) (лат. Mors cardiaca subita) је природна, али неочекивана смрт узрокована срчаним обољењем, а у одсуству других потенцијално смртоносних узрока, која се манифестује губитком свести и другим симптомима, насталим унутар једног сата од почетка акутних промена у функцији срчаносудовног (кардиоваскуларног) система.[1] Синдрома ИСС је природна, брза и неочекивана реакција срца, без обзира на то да ли је неко обољење постојало раније. Како је непосредни узрок смрти срчани застој, он доводи до нагле промене функционисања срчаносудовног система, које је неспојиво са очувањем свести због наглог прекида снабдевања крвљу централног нервног система. Посебно треба нагласити да се ИСС карактерише кратким временским интервалом од почетка поремећаја, одговорног за срчани застој, до настанка губитка свести.[2]

Неке групе пацијената са конгениталним срчаним аномалијама, кардиомиопатијама и примарним аритмијама (синдром продуженог QТ интервала и Wолф-Паркинсон-Wхите синдром), имају повећани ризик од изненадне срчане смрти. Изненадна срчана смрт у деце и адолесцената је углавном удружена са срчаном болести. Најчешће су то конгениталне срчане аномалије, хипертрофична кардиомиопатија, аортална стеноза, друге кардиомиопатије, поремећаји ритма, конгениталне и стечене аномалије коронарних (срчаних) артерија.[3][4][5]

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]

Један од најважнијих узрока смрти у популацији одраслих у индустријализираном свету је изненадна срчана смрт настала због срчаних болести. Зато изненадна срчана смрт представља изузетно велики проблем у средње и високо развијеним земљама света, јер је често њена прва експресија истовремено и последња.

  • Епидемиолошке студије су регистровале чешћу појаву ИСС у раним јутарњим часовима, чешће понедељком него осталим данима у недељи и чешће током зимских месеци.[6]
  • ИСС је прва клиничка манифестација болести код 20-25% коронарних болесника, а претходни срчани удар (инфаркт миокарда) налази се чак код 75% болесника који су умрли или евентуално преживели ИСС.
  • У око 5 до 10% случајева ИСС настаје у одсуству коронарне артеријске болести и конгестивне срчане слабости.
  • Код болесника са изненадним кардиоваскуларним колапсом најчешће регистрован поремећај ритма је вентрикуларна фибрилација (ВФ) у 75–80% случајева, док брадиаритмије доприносе појави ИСС у малом проценту.
Морбидитет и морталитет

Сматра се да је инциденца ИСС у свету од 0,1-0,2% годишње, а у западним земљама од 0,36 до 1,28/1000 становника годишње. Изненадне срчана смрти је најчешћи узрок природне смрти у Сједињеним Америчким Државама, од које оконча живот од 300.000 до 400.000 (просечно 325.000) одраслих особа сваке године.

ИСС је одговоран за половину свих смртних случајева болести срца.

Узраст и пол

Тако је код младих људи (од 1 до 30 година) учесталост изненадне смрти процењена на 1,3 до 8,5 случаја на 100.000 испитаника годишње, с предоминацијом мушкараца. По тим подацима сваке године изненада умре неколико хиљада Американаца млађих од 20 година старости.

Шездесетих и седамдесетих година 20. века изненадна срчана смрти најчешће се догађале код дјце са неоперисаном конгениталном срчаном маном, због иреверзибилне плућне васкуларне болести или код деце са неоперисаном валвуларном аорталном стенозом (сужења аорталног залистка).[7] У 21. веку са великим напретком дечје кардиохирургије, оперативни захвати се изводе знатно раније и много успешније тако да је ризик од изненадне срчане смрти углавном повезана са децом након оперисане срчане мане. Процењује се да је просечни ризик од изненадне срчане смрти код деце око 0,9 на 100 болесника годишње. Ризик изнад наведеног просека имају болесници са стенозом валвуле аорте, транспозицијом великих артерија, тетралогијом Фаллот или коарктацијом аорте.[8]

Етиологија

[уреди | уреди извор]

Етиологија изненадне срчане смрти може бити: исхемијска, неисхемијска и некардиолошка.

Коронарна болест је одговорна за 80-85% свих случајева ИСС. Док је атеросклероза примарни поремећај код људи средње и старије живтоне доби, код деце и младих особа узрок срчаног застоја могу бити и аномалије коронарних артерија, посебно аномално исходиште леве коронарне артерије из пулмоналне артерије или из десног коронарног синуса.[9]

Већи број студија је потврдио да су малигне аритмије непосредни узрок смрти. Аритмије које су непосредни могући узрок смрти углавном су из групе коморских аритмија.[1] Етиологија поремећаја срчаног ритма може бити повезана са основним срчаним обољењем, али може бити и идиопатска. Коморска тахикардија, мономорфна или полиморфна, вентрикуларна фибрилација, најчешћи су поремећаји ритма који су повезани са феноменом изненадне срчане смрти.

Фактори ризика

[уреди | уреди извор]

Фактори ризика за ИСС слични су факторима ризика за коронарну артеријску болест и укључују:

  • старост,
  • пушење дувана, код кога је утврђено да данашњи пушачи цигарета са коронарном артеријском болешћу имају два до три пута већи ризик од изненадне смрти у доби од 30 до 59 година, а откривено је и да је ризик бивших пушача ближија ризику активних пушача од оних који никада нису пушили.[10][11]
  • висок крвни притисак,
  • висок холестерол,
  • недостатак физичке активности,
  • гојазност,
  • шећерну болест,
  • породичну историју.[12]
  • изненадни срчани застој, код кога претходна епизода повећава ризик од будућих епизода.[13]
  • загађење ваздуха, које је повезано са ризиком од срчаног застоја.[14]

Фактори ризика у општој популацији

[уреди | уреди извор]

Смртни исход, као последица срчаног застоја, на основу бројних истраживања у општој популацији, извесно је повезан са факторима ризика који су прецизно препознати и дефинисани у непроменљиве и променљиве.

Фактори ризика за изненадну срчану смрт у заједници[15]
Непроменљиви фактори ризика Променљиви фактори ризика
Старост Пушење
Пол Хипертензија
Породична анамнеза коронарног догађаја Повећање ЛДЛ холестерола
Генетски фактори Шећерна болест
Гојазност

На неке од фактора наведених у табели могуће је деловати превентивно.

При рехабилитацији срчаних болесника изненадна смрт јавља се у просеку на сваких 116.402 часова физичког вежбања.[16]

Фактори ризика код спортиста и рекреативаца

[уреди | уреди извор]

У литератури постоје подаци да се по једна изненадна срчана смрт јавља на сваких 396.000 часова џогинга, 13.000 до 26.000 часова скијања, 5.000 часова играња рагбија.[17]

Досада је утврђено више од 20 различитих патолошких ентитета који могу бити узрок изненадне срчане смрти код спортиста. Међутим, само неколико фактора је одговорно за велику већину смртних исхода. Након прегледа неких од студија утврђено је:

  • У студији МцЦаффреy и сар. из 1991. године, да је хипертрофична кардиомиопатија била узрок ИСС у 24% случајева, док су аномалије срчаних артерија узроковале смрт у 18% случајева. Болест коронарних артерија узроковала је 14%, а миокардитис 12% од укупног броја ИСС.[18]
  • У студији Марона и сар. из 1982. године, да је хипертрофична кардиомиопатија узроковала 46% од укупног броја изненадних срчаних смрти, док су аномалије срчаних артерија биле узрок ИСС у 19% случајева.[19]

Патоанатомија

[уреди | уреди извор]

У највећем броју случајева разлог изненадне срчане смрти је „квар” електричног система срца, што доводи до тешког поремећаја срчаних откуцаја, или аритмије.

Вентрикуларна фибрилација у 65–85% случајева узрок је ИСС
Вентрикуларна тахикардија

Најчешће срчане аритмија која доводе до изненадне срчане смрти су:

Структурне промене у болесном срцу као резултат наследних фактора (мутације у генима који кодирају јонске канале, на пример) могу објаснити ИСС.[20] Такође, изненадна срчана смрт могла би бити последица електрично-механичке дисјункције и брадиаритмије.[21][22]

Узрок изненадне срчане смрти, може се утврдити на основу присутне симптоматологије непосредно пре фаталног исхода, али је то најсигурније обдукционим налазом. Тако, нпр. разлика између изненадне срчане смрти услед акутног срчаног удара и изненадне срчане смрти из неких других разлога, је у томе што се изненадна срчана смрт услед срчаног удара (инфаркта миокарда) карактерише присуством бола у грудима, коагулационом некрозом и издуженим, истањеним и вијугавим контрактилним влакнима у патохистолошком налазу, док се изненадна срчана смрт из других разлога карактерише одсуством бола у грудима, коагулативном миоцитолизом и аномалним контрактилним везама.

Главни узроци изненадне срчане смрти
Узроци Болести
Срчаносудовне (кардиоваскуларне) малформације
  • Оперисане конгениталне срчане мане
  • Стеноза валвуле (залистка) аорте и коарктација аорте
  • Плућна васкуларна болест
  • Малформације коронарних (срчаних) артерија
Друге структурне срчане абнормалности
  • Хипертрофичнакардиомиопатија
  • Миокардитис и дилатативна кардиомиопатија
  • Кавасакијева болест
  • Аритмогена дисплазија десне коморе вентрикула
Примарне аритмије
  • Синдром продуженог QТ интервала
  • Друге коморске (вентрикуларне) аритмије (катехоламинергична, Бругада)
  • Wолф-Паркинсон-Wхите синдром
  • Конгенитални комплетни АВ блок
Остали узроци
  • Комоција срца
  • Тровања токсинима, дрогом, лековима

Срчаносудовне (кардиоваскуларне) малформације

[уреди | уреди извор]
Изненадна срчана смрт код деце са оперисаном урођеном срчаном маном

Изненадне срчане смрти се јављају код отприлике 5% деце након операције стенозе (сужења) аортног залистка. У око 45% болесника она је последица вентрикуларне (коморске) аритмије, и у корелираји је са повећаним ендодијастолним притиском у левој комори, аорталном регургитацијом и самом заменом аорталног залистка (валвуле). Механизам изненадне срчане смрти укључује аритмију (највероватније због исхемије), мождане или коронарну емболије и акутног срчаног застоја.

Касне изненадне смрти могу се јавити и након операције коарктације аорте. Најчешћи разлози су коронарна болест, руптура анеуризме аорте, јака хипертрофија леве коморе. Касна изненадна срчана смрт након операција уобичајених срчаних мана су јако ретке и њихова учесталост се креће око 0,1 случај на 1.000 болесника, годишње.

Стеноза валвуле (залистка) аорте и коарктација аорте
Плућна артеријска хипертензија

Плућна артеријска хипертензија је облик високог крвног притиска у плућима, услед чега долази да сужења и хипертрофије крвних судова у плућима. Услед овог стања успорен је проток крви у плућима, док расте крвни притисак у плућним артеријама. Срце је додатно оптерећено, да би на крају ако се болест не лечи, дошло до слабљења срчаног мишића. Плућна хипертензија може бити животно угрожавајуће стање.

Малформације коронарних (срчаних) артерија

Друге структурне срчане абнормалности

[уреди | уреди извор]
Хипертрофична кардиомиопатија

Хипертрофична кардиомиопатија се карактерише постојањем хипертрофије (задебљање) срчаног мишића леве коморе. Она може бити:

  • опструктивна - с опструкцијом излазног тракта леве коморе услед значајног задебљања субаортног дела интравентрикуларног септума, чему доприноси и предњи митрални куспис
  • неопструктивна - када постоји једнака хипертрофија септума и слободног зида леве коморе.

Код ове срчане абнормалности контрактилна функција миокарда леве коморе је очувана.  

Миокардитис и дилатативна кардиомиопатија
Кавасакијева болест

Кавасакијева болест или акутни, системски васкулитис, први пут је описана у енглеској медицинској литератури 1967. године од стране јапанског педијатра Томисаку Каwасаки (болест је по њему добила име); он је издвојио групу деце са температуром, оспом по кожи, коњуктивитисом (црвене очи), енантемом (црвенилом грла и уста), отоком шака и стопала и увећаним лимфним чворовима на врату. Неколико година касније, описане су компликације на срцу, као што су анеуризме (проширење) било које артерије средње величине у телу, пре свега срчаних артерија. Међутим, већина деце развије само акутне симптоме, без срчаних компликација.

Аритмогена дисплазија десне коморе

Ради се о посебном облику кардиомиопатије, који у основи има дисплазију субперикардијалних слојева миокарда у подручју инфудибулума десне коморе, ређе у дијафрагмалном и апикалном подручју. У овим подручјима се миокард замењује масним ткивом доводећи до дилатације (проширења) и дискинезије тих подручја.[23] Учесталост нагле смрти код ових болесника је око 2% годишње.[24]

Примарне аритмије

[уреди | уреди извор]
Синдром продуженог QТ интервала

Овај синдром први су описали Јервелл и Ланге-Ниелсен 1957. године као удруженост синкопе или изненадне смрти, продужења Q-Т интервала у ЕКГ, конгениталне нервне наглувости и наслеђивање аутосомно рецесивног типа.[25] Године 1963. Романо а 1964. године и Wард описали су сличан синдром у коме је слух био нормалан а тип наслеђивања углавном аутосомно доминантан.[26]

Склоност синкопама и изненадној смрти приписује се појави вентрикуларних аритмија, посебно вентрикуларних тахикардија типа "торсадес де поинтес" насталих у фази касне афтердеполаризације. Важно је нагласити да је кориговани Q-Т интервал ЕКГ-а дужи од 0,44 с.

Друге коморске (вентрикуларне) аритмије (катехоламинергична, Бругада)
Wолф-Паркинсон-Wхите синдром

Wолф-Паркинсон-Wхите синдром (WПW) један је од најчешћи узрок аритмија код деце. Ретко има за последицу развој изненадне срчане смрт. Изненадна смрт код WПW настаје због фибрилације срчаних комора, током преткоморске фибрилације код пацијената са врло кратким рефракторним периодом акцесорног проводног пута. Срчани арест код ових болесника, настаје углавном код адолесцената и млађих одраслих особа, и врло је редак код деце.

Конгенитални комплетни АВ блок

Конгенитални комплетни атриовентрикуларни блок јавља се код 1 од 20.000 деце. Јавља се код мајки које јасно или латентно болују од неке аутоимуне болести. Углавном се болест дијагностикује током интраутериног праћења плода. Ризик од изненадне срчане смрти зависи о фреквенцији рада срца.

Остали узроци

[уреди | уреди извор]
Комоција срца

Особа, а пре свега спорташи са танким грудним кошем имају ризик од настанка комоције срца (лат. commotio cordis), праћене наглим настанком вентрикуларне тахикардија или фибрилација срца након ударца у предсрчани предео грудног коша), чак и без поремећаја функције кардиоваскуларног система.[27]

Ударац који изазива комоцију срца може укључивати пројектил средње снаге (нпр бејзболска лопта, хокејашки пак, лопта за хокеј на трави) или судар с другим играчем током вулнерабилне фазе реполаризације миокарда.

Неки млади спорташи након комоције срца доживе изненадну срчану смрт и због руптуре анеуризме аорте (Марфанов синдром).

Тровања токсинима, дрогом, лековима

Превенција

[уреди | уреди извор]
Липидна емулзија која се користи у срчаном застоју због локалних анестетичких средстава

У примарној и секундарној превенцији појаве ИСС на располагању су четири методе:

1. Медикаментна терапија (аниаритмицима)
2. Хируршке методе за смањење аритмогености леве коморе
3. Аблација аритмије преко катетера
4. Уградња имплантибилног кардиовертер дефобрилатора (ИЦД)

Имплантација кардиовертер дефобрилатора (ИЦД) осигурава најбољу превенцију изненадне срчане смрти, секундарну и примарну и нема алтернативу нити у једном од данас познатих лекова код селектираних болесника са повишеним ризиком. Значајно је да се у последње време поље примене проширило и на индикациона подручја примарне превенције изненадне срчане смрти, а посебно и на развој ресинхронизационог имплантабилног кардиовертер дефибрилатора у терапији срчане слабости.[28][29]

Да имплатација ИЦД нема алтернативу говоре бројни резулатаи из следећих студуја:

  • Резултати АВИД студије показали су да је група болесника лечених са ИЦД имала редукцију морталитета од 38% у првој години у поређењу са групом леченом антиаритмицима.[30]
  • МАДИТ II студија је показала апсолутно смањење морталитета у групи болесника са раније преболелим инфарктом и дисфункцијом леве коморе (ЕФ мања од 30%), код којих је уграђен ИЦД у односу на исту групу болесника са конвенционалном терапијом.[31]

Види још

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Цхан, П. С.; Ницхол, Г.; Крумхолз, Х. M.; Спертус, Ј. А.; Јонес, П. Г.; Петерсон, Е. D.; Ратхоре, С. С.; Налламотху, Б. К.; Америцан Хеарт Ассоциатион Натионал Регистрy оф Цардиопулмонарy Ресусцитатион (НРЦПР) Инвестигаторс (2009). „Рациал дифференцес ин сурвивал афтер ин-хоспитал цардиац аррест”. ЈАМА. 302 (11): 1195—201. ПМЦ 2795316 Слободан приступ. ПМИД 19755698. дои:10.1001/јама.2009.1340. .
  2. ^ Мyербург, Р. Ј.; Цастелланос А. (2008). „Цардиац аррест анд судден цардиац деатх”. Браунwалд’с Хеарт Дисеасес. А Теxтбоок оф Цардиовасцулар Медицине. Пхиладелпхиа: Саундерс Елсевиер. стр. 933—74. .
  3. ^ Либертхсон, Р. Р. (1996). „Судден деатх фром цардиац цаусес ин цхилдрен анд yоунг адултс”. Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине. 334 (16): 1039—44. ПМИД 8598843. дои:10.1056/НЕЈМ199604183341607. .
  4. ^ Винцент, Г. M. (2001). „Роле оф ДНА тестинг фор диагносис, манагемент, анд генетиц сцреенинг ин лонг QТ сyндроме, хyпертропхиц цардиомyопатхy, анд Марфан сyндроме”. Хеарт. 86 (1): 12—4. ПМЦ 1729812 Слободан приступ. ПМИД 11410552. дои:10.1136/хеарт.86.1.12. .
  5. ^ Тестер, D. Ј.; Ацкерман, M. Ј. (2007). „Постмортем лонг QТ сyндроме генетиц тестинг фор судден унеxплаинед деатх ин тхе yоунг”. Јоурнал оф тхе Америцан Цоллеге оф Цардиологy. 49 (2): 240—6. ПМИД 17222736. дои:10.1016/ј.јацц.2006.10.010. .
  6. ^ Арнтз, Х. Р.; Wиллицх, С. Н.; Сцхреибер, C.; Брüггеманн, Т.; Стерн, Р.; Сцхултхеисс, Х. П. (2000). „Диурнал, wееклy анд сеасонал вариатион оф судден деатх. Популатион-басед аналyсис оф 24,061 цонсецутиве цасес”. Еуропеан Хеарт Јоурнал. 21 (4): 315—21. ПМИД 10653679. дои:10.1053/еухј.1999.1739. .
  7. ^ Силка МЈ. (2001). Судден цардиац деатх. Пхиладелпхиа: Липпинцот Wиллиамс анд Wилкинс. стр. 534—50.  У: Мосс анд Адамс Хеарт дисеасе ин инфантс, цхилдрен, анд адолесцентс: инцлудинг тхе фетус анд yоунг адулт. .
  8. ^ WРЕН, C. (1999-10-01). „Цардиац цаусес фор сyнцопе ор судден деатх ин цхилдхоод”. Арцхивес оф Дисеасе ин Цхилдхоод. 81 (4): 289—291. ИССН 0003-9888. дои:10.1136/адц.81.4.289. 
  9. ^ Ход, Х.; Готлиеб, С.; Греен, M.; Хаммерман, Х.; Захгер, D.; Хасдаи, D.; Бендерлy, M.; Сцхwартз, Р.; Бехар, С. (мај 2006). „Трендс ин манагемент, морбидитy анд морталитy оф патиентс wитх ацуте мyоцардиал инфарцтион хоспитализед ин тхе ласт децаде”. Харефуах. 145 (5): 326—31. ПМИД 16805209. 
  10. ^ Мyербург РЈ, ед.. "Цардиац Аррест анд Судден Цардиац Деатх". Браунwалд'с хеарт дисеасе : а теxтбоок оф цардиовасцулар медицине. Манн, Доуглас L.; Зипес, Доуглас П.; Либбy, Петер; Боноw, Роберт О.; Браунwалд, Еугене (Тентх ед.). Пхиладелпхиа, ПА: Саундерс. пп. 821–860
  11. ^ Голденберг, I.; Јонас, M.; Тененбаум, А.; Боyко, V.; Матетзкy, С.; Схотан, А.; Бехар, С.; Реицхер-Реисс, Х.; Безафибрате Инфарцтион Превентион Студy Гроуп (2015). „Цуррент смокинг, смокинг цессатион, анд тхе риск оф судден цардиац деатх ин патиентс wитх цоронарy артерy дисеасе”. Арцхивес оф Интернал Медицине. 163 (19): 2301—5. ПМИД 14581249. дои:10.1001/арцхинте.163.19.2301. .
  12. ^ Фриедландер, Y.; Сисцовицк ДС; Wеинманн С; Аустин МА; Псатy БМ, Лемаитре РН, Арбогаст П, Рагхунатхан ТЕ, Цобб ЛА (јануар 1998). „Фамилy хисторy ас а риск фацтор фор примарy цардиац аррест”. Цирцулатион. 97 (2): 155—60. ПМИД 9445167. С2ЦИД 9174650. дои:10.1161/01.ЦИР.97.2.155. .
  13. ^ Лонго, Дан L.; Каспер, Деннис L.; Харрисон, Тинслеy Рандолпх, ур. (2012). Харрисон'с принциплес оф интернал медицине. Неw Yорк, Н.Y.: МцГраw-Хилл. ИСБН 978-0-07-180215-4. 
  14. ^ Тенг, Т. Х.; Wиллиамс, Т. А.; Бремнер, А.; Тохира, Х.; Франклин, П.; Тонкин, А.; Јацобс, I.; Финн, Ј. (2014). „А сyстематиц ревиеw оф аир поллутион анд инциденце оф оут-оф-хоспитал цардиац аррест”. Јоурнал оф Епидемиологy анд Цоммунитy Хеалтх. 68 (1): 37—43. ПМИД 24101168. С2ЦИД 26111030. дои:10.1136/јецх-2013-203116. хдл:20.500.11937/11721. .
  15. ^ Радна група за изненадну срчану смрт (СЦД) Европског удружења кардиолога, ЏЕПНИ ВОДИЧ ЗА ПРЕВЕНЦИЈУ ИЗНЕНАДНЕ СРЧАНЕ СМРТИ, ФЕСЦ Фондазионе Салваторе Маугери Виа Феррата 8 27100 Павиа, Италија [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (7. април 2014)
  16. ^ Топалов V, Живков Шапоња D, Ковачевић ВД. Синкопе. Нови Сад: Агора; 2007
  17. ^ Ковачевић D, и сар. Превенција изненадне срчане смрти, Мед Прегл 2011; LXIV (5-6): 291-294. Нови Сад: мај-јуни.
  18. ^ МцЦаффреy, Францис M. (1991). „Судден Цардиац Деатх ин Yоунг Атхлетес”. Ам Ј Дис Цхилд. 145 (2): 177—183. ПМИД 1994683. дои:10.1001/арцхпеди.1991.02160020069020. 
  19. ^ Марон, Б. Ј. (2009). „Дистингуисхинг хyпертропхиц цардиомyопатхy фром атхлете’с хеарт пхyсиологицал ремоделлинг: цлиницал сигнифицанце, диагностиц стратегиес анд имплицатионс фор препартиципатион сцреенинг”. Бр Ј Спортс Мед. 43: 649—656. .
  20. ^ Рубарт, M.; Зипес, D. П. (2005). „Мецханисмс оф судден цардиац деатх”. Тхе Јоурнал оф Цлиницал Инвестигатион. 115 (9): 2305—15. ПМЦ 1193893 Слободан приступ. ПМИД 16138184. дои:10.1172/ЈЦИ26381. .
  21. ^ Бунцх, Т. Ј.; Хохнлосер, С. Х.; Герсх, Б. Ј. (2007). „Мецханисмс оф судден цардиац деатх ин мyоцардиал инфарцтион сурвиворс: Инсигхтс фром тхе рандомизед триалс оф имплантабле цардиовертер-дефибриллаторс”. Цирцулатион. 115 (18): 2451—7. ПМИД 17485594. С2ЦИД 10515518. дои:10.1161/ЦИРЦУЛАТИОНАХА.106.683235. .
  22. ^ „Тyпес оф Аррхyтхмиа - НХЛБИ, НИХ”. 2015-06-07. Архивирано из оригинала 07. 06. 2015. г. Приступљено 2021-09-28. 
  23. ^ Фонтаине Г, Фонталиран Ф, Ласцаулд Г ет ал. Аррхyтхмогениц ригхт вентрицулар дyспласиа. Ин: Зипес ДП, Јалифе Ј едс. . Cardiac electrophysiology, Phyladelphia: WB Saunders Co. 1995. pp. 754–65. .
  24. ^ Bernstein D. (1996). „Cardiac Arrhythmias”. Ур.: Nelson WB. Textbook of Pediatrics. Philadelphia: WB Saunders Company. стр. 1335—44. 
  25. ^ Jervell A, Lange-Nielsen F (1957). „Congenital deafmutism, functional heart disease with prolongation of the QT and sudden death”. American Heart Journal. 54: 59. .
  26. ^ Garson A Jr. Garson A Jr, Bricker Tj, McNamara DG,, ур. (1990). „Ventricular arrhythmias”. The science and practice of pediatric cardiology. Philadelphia-London: Lea&Febiger. стр. 1864—904. .
  27. ^ Iznenadna srčana smrt u športaša U: MDS Priručnik dijagnostike i terapije. Pristupljeno 27.7.2019.
  28. ^ Lane, R. E.; Cowie, M. R.; Chow, A. W. (2005). „Prediction and prevention of sudden cardiac death in heart failure”. Heart. 91 (5): 674—80. PMC 1768862 Слободан приступ. PMID 15831662. doi:10.1136/hrt.2003.025254. .
  29. ^ Abraham, W. T.; Fisher, W. G.; Smith, A. L.; Delurgio, D. B.; Leon, A. R.; Loh, E.; Kocovic, D. Z.; Packer, M.; Clavell, A. L.; Hayes, D. L.; Ellestad, M.; Trupp, R. J.; Underwood, J.; Pickering, F.; Truex, C.; McAtee, P.; Messenger, J.; MIRACLE Study Group. Multicenter InSync Randomized Clinical Evaluation (2002). „Cardiac resynchronization in chronic heart failure”. New England Journal of Medicine. 346 (24): 1845—53. PMID 12063368. doi:10.1056/NEJMoa013168. 
  30. ^ Anderson JL, Hallstrom AP, Epstein AE, Pinski SL, Rosenberg Y, Nora MO, et al. Design and results of the antiarrhythmics vs implantable defibrillators (AVID) registry. „The AVID Investigators”. Circulation. 99 (13): 1692—9. 1999. .
  31. ^ Cygankiewicz, I.; Gillespie, J.; Zareba, W.; Brown, M. W.; Goldenberg, I.; Klein, H.; McNitt, S.; Polonsky, S.; Andrews, M.; Dwyer, E. M.; Hall, W. J.; Moss, A. J.; MADIT II Investigators (април 2009). „Predictors of long-term mortality in Multicenter Automatic Defibrillator Implantation Trial II (MADIT II) patients with implantable cardioverter-defibrillators”. Heart Rhythm. 6 (4): 468—73. PMID 19324304. doi:10.1016/j.hrthm.2008.12.023. .

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Klasifikacija
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Iznenadna_srčana_smrt&oldid=28521545”