Ју Дафу

С Википедије, слободне енциклопедије
Ju Dafu
Ju Dafu u mladosti
Лични подаци
Датум рођења7. decembar 1896.
Место рођењаFuđang, Džeđang, Kina
Датум смрти17. septembar 1945.
Место смртиSumatra, Indonezija

Ju Dafu (uprošćeno kinesko pismo :郁达夫; традиционално кинеско писмо: 郁達夫; пињин: Yù Dáfū; Вејд-Џајлс: Yu Ta-fu) је био модерни кинески писац и песник чија су дела била и остала веома значајна у Кини. Рођен је 7. децембра 1896. године у Фуђангу (провинција Џеђанг) и живео је до 17. септембра 1945.[1]. Био је један од оснивача часописа „Друштво Стваралаштво“ који је за циљ имао ширење и популаризовање кинеске модерне књижевности. Једном приликом рекао је да је највећи допринос интелектуалаца то што су схватили да човек постоји ради себе, а не ради даоа и ради родитеља, како се мислило тада у Кини.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Ју Дафу са другом супругом

Ју Дафуова породица је била веома образована. Отац и деда су му били високо образовни лекари и самим тим и изузетно цењени у области којом су се бавили. Ју Дафуов отац умире када је Дафу имао само три године, а иако је био цењен лекар, оставља породицу у сиромаштву[3]. Међутим, Ју Дафу је био марљив и вредан ученик и због тога добија стипендију кинеске владе за похађање средње школе у Хангџоу. Пре него што је отишао у Хангџоу, похађао је Ђангсјинг-Фу Средњу школу, а након успешног завршетка средње школе, уписао је Јујинг Академију. Године 1912, полагао је пријемни испит и уписао се на Хангџоу Универзитет, са кога је убрзо избачен јер је учествовао у студентском штрајку[1]. Између 1913. и 1922. године, преселио се у Јапан заједно са својим братом Ју Мантоуом (Yu Mantou), који је отишао у Јапан како би студирао право[3]. Тада је заувек напустио свој родни крај, тј. вратио се да се ожени, али је духом био негде другде. У септембру 1915. године одлази у Нагоју да студира медицину у Осмој гимназији, што је био важан период његовог боравка у Јапану. Танпу Хатори је био познати земљопоседник села Јатомио из предграђа Нагоје. Почео је да пише песме са 14 година и редовно је одржавао скупове песника. Године 1916. упознао је Ју Дафуа који је после често одлазио да га посећује. За време свог боравка у Јапану, такође је студирао и економију на Царском универзитету у Токију од 1919. године. Према речима библиотекара са Царског универзитета у Токију, ниједан човек није могао да га надмаши по броју прочитаних романа. До тада је већ савладао три страна језика: јапански, енглески и немачки[3]. Десет година је судирао у Јапану. Јапанска култура је значајно утицала на његово стваралаштво и на његов живот. Волео је Јапан али је, истовремено, у својим делима исказивао мржњу према овој држави, што је био случај са многим кинеским интелектуалцима који су тамо студирали[3].

Ју Дафу је, заједно са кинеским интелектуалцима које је ту упознао (Гуо Можуо (Guo Moruo), Џанг Ципинг (Zhang Ziping) и Тиен Хан (Tian Han)), основао „Друштво Стваралаштво“ које је имало за циљ да промовише народну и модерну књижевност[1]. Када се 1922. године вратио у Кину, већ је био познати књижевник. Наставио је свој рад за часопис „Друштво Стваралаштво“, а поред тога је уредјивао и друге књижевне часописе. Такође, наставио је да пише кратке приче. После суочавања са туберкулозом, он изненада почиње да се бави темама које се тичу стања које влада у народу, за разлику од претходних дела која су се више односила на његову преокупираност самим собом. Године 1927, после неслагања са комунистичким члановима „Друштва Стваралаштва“, Дафу је покушао да реорганизује групу, али је био принуђен да да оставку [4]. Један од његових ранијих радова, „Потонуће“, објављен је 1921. године у Токију. Ово дело је стекло огоромну популарност у Кини јер се тицало секса као и директних оптузби упуцених кинеској влади због некомпетентности[1].

Ју Дафу

Године 1927, Ју Дафу упознаје девојку по имену Ванг Јингсја (Wang Yingxia) коју убрзо жени. Рат и њихови лични проблеми, натерали су их да се преселе у Сингапур. До краја 1938. године, Ју Дафу, Ванг Јингсја и њихов син Ју Феи (Yu Fei) преселили су се у Сингапур преко луке Клифорд, преко које је такође касније побегао у Индонезију. Почетком јануара 1939. године, Ју Дафу постаје уредник јутарњих и вечерњих новости. У Сингапуру је престао да пише кратке приче и почео је да се бави подучавањем књижевности. Желео да са Ванг Јингсјом проживи читав живот у Југоисточној Азији, што се, нажалост, није десило. Ванг Јингсја је морала сама да се врати у Кину, док се Ју скривао на Суматри под псеудонимом Џао Лиан (Zhao Lian) због страха да ће га јапанска војска пронаћи. Ту се оженио расељеном Кинескињом Хе Лијоу (He Liyou). Знао је јапански веома добро и из тог разлога га је јапанска војска унајмила да у Буктингију ради за њих, где бива и убијен[3].

Ју Дафуов споменик

Дела[уреди | уреди извор]

  • 1921. „Потонуће“ (Chenlun - 沉沦)
  • 1927. „Девет дневника“ (Rijijiuzhong - 日记九种)
  • 1927. „Прошлост“ (Guoqu - 过去)
  • 1935. „Лет“ (Chuben - 出奔)

Дела Ју Дафуа била су веома цењена од стране нове генерације писаца, који су се залагали за увођење народног језика у књижевност уместо класичног кинеског језика, што је он и радио при писању својих дела. За време Другог кинеско-јапанског рата писао је пропагандни материјал против Јапанаца из Вухана и Сингапура. Када је јапанска војска преузела контролу над Сингапуром Ју Дафу бежи на Суматру где пред сам крај рата бива убијен. Његово најпопуларније дело је дело „Девет дневника“ које се бави пишчевом афером са младом неафирмисаном списатељицом Ванг Јингсја (Wang Yingxia). Одмах по објављивању ово дело постаје најпродаваније. Критичари ипак више цене његово дело „Прошлост“ које је хваљено због своје психолошке дубине. Бавио се такође писањем поезије и есеја [4].

Потонуће[уреди | уреди извор]

Ју Дафуов потпис

Ју Дафуова новела „Потонуће“ је дело које је једно од главних представника романтизма насталих за време Покрета 4. маја[5]. Такође, „Потонуће“ је међу првим психолошким романима насталим у Кини, а његов значај је у радикалној промени у приступу решавања унутрашњих конфликата, наспрам традиционалном.

Ова кратка прича говори о животу младог мушкарца из Кине који студира у Јапану. Читалац је у стању да сагледа његово писхолошко стање, препуно страхова, параноје, самоће, мањка самопоуздања као и сексуалне фрустрације. Све ове карактерситке које он поседује, описују и само стање у Кини у том периоду. Кина је тад неуморно покушавала да побегне од традиције и конзервативног размишљања и да се модернизује у складу за европским и америчким стандардима. У једну руку, Кина је контаминирана старим, традиционалним учењима и требало је да буде прочишћена новим начинима размишљања и живљења. Те нове идеје се повезују са чињеницом да је протагониста спокојан једино када ужива у природи или када чита романтичарску књижевност.

Кина жели да се супротстави старим правилима и прими нове идеје, али приликом те промене наилази на тешкоће, а главни лик то и рефлектује. Као Кинез који живи у Јапану, тешко му је да се повеже са људима. Он у суштини осећа мржњу према Јапанцима због политичко-историјских сукоба које су имале ове две државе у прошлости. Почиње да паранојише, мисли да су његове колеге у завери против њега, да га оговарају и зато је стално у гарду приликом упознавања нових људи. Када је близу Јапанаца, осећа се као да је затворен у кутији где не може да дише, а самим тим ни да доноси здраве одлуке. Он је поносан на своју националност и та мржња и дистанцирање од Јапанаца рефлектује традиционално схватање морала. Међутим, он у исто време жели и да ступи у контакт са њима. Због те унутрашње борбе, не успева. Мрзи их, али и жели њихове симпатије. То је метафора за оно кроз шта је Кина пролазила приликом прихватања идеја из Европе и Америке. Унутрашње немире лечио је књигама и природом и тако бежао од стварности.[6].

Мотиви[уреди | уреди извор]

Мотив сувишног човека и веза са руском књижевношћу[уреди | уреди извор]

Мотив сувишног човека је популаран у руској књижевости и заступљен је у романтичарским делима. Сувишни човек је неприлагодљиви индивидуалиста који често није у стању да реализује своје потенцијале у свету, на који гледа са великом дозом критицизма. Велика већина јунака у делима Ју Дафуа су усамљеници који се тешко уклапају или се пак уопште не уклапају у друштво које их окружује. Овакви ликови често на себе гледају са дозом сажаљења, а на друштво са презиром. Они осећају узнемиреност због сопствене изгубљености у одређеној друштвеној зајендици. Пошто је још као младић долазио у контакт са руском литературом и руским великанима као што су Достојевски, Толстој, Горки, Чехов и Тургењев, Ју Дафу јунака са особинама сувишног човека, преузима управо из руске књижевне традиције. Читајући Тургењево стваралаштво, почео је изузетно да га цени и у једном моменту, како Нг каже у својој књизи, Ју Дафу признаје: "Од свих страних писаца, просечних и великих, највише ме привлаче дела Тургењева и осећам најблискију везу са њим. Најдуже сам повезан са његовим радом и никада се нећу уморити од његових прича. Када сам први пут почео да читам његове приче, и када сам одлучио да отпочнем и сам да пишем, био сам потпуно опчињен његовим нежним погледом, тужним оком и Севреним великаном дуге браде".[7]

Дафуове јунаке који су често емотивни, интелигентни и песимистични можемо повезати са јунаком из Тургењевог дела Руђин, Димитријем Николајевичем Руђином. Руђин је висок, елоквентан, паметан и образован, али себе сматра неспособним за живот и мисли да смрт може изравнати све. Док је за разлику од Руђина, Дафуов лик болешљив, блед, ћутљив и често несигуран. Они сматрају да се интелектуалац мора посветити стварању праведнијег друштва. Оба јунака, који се понајвише разликују по темпераменту, снажно покушавају да промене друштво које се увек противи њиховим променама, због чега је њихов труд неуспешан. Јунацима фали издржљивости и доследности у ономе за шта се боре, а начин приступа животу их често карактерише као слабиће.[8]

Види Још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г „Фенг Х, Yу Дафу - Модерн Цхинесе Схорт Сторy Wритер анд Поет, Цхина Цултуре, виеwед 2 Децембер 2013”. Архивирано из оригинала 03. 12. 2013. г. Приступљено 02. 12. 2013. 
  2. ^ Павловић, M 2012, 'На трагу Ибзена: кинеске Норе' Зборник Матице српске за книжевност и језик, књига 60., бр. 1. стр. 191-209.
  3. ^ а б в г д 'Yу Дафу', ЦЦТВ, виеwед 3 Децембер 2013
  4. ^ а б 'Yу Дафу', Британница, виеwед 28 Новембер 2013
  5. ^ Дентон, К 1992, 'Тхе Дистант Схоре: Натионалисм ин Yу Дафу'с "Синкинг"' Цхинесе Литературе: Ессаyс, Артицлес, Ревиеwс (ЦЛЕАР), вол. 14. стр. 107-123.
  6. ^ „Зханг, L, Цхина’с Цонтаминатион, Wоостер, виеwед 27 Новембер 2013”. Архивирано из оригинала 02. 12. 2013. г. Приступљено 27. 11. 2013. 
  7. ^ Дафу, Ј 1921, 'Потонуће', Прев. M. Павловић и I. Станимировић
  8. ^ Нг, M 1988 'Тхе Руссиан Херо ин Цхинесе Модерн Хисторy', Тхе Цхинесе Университy оф Хонг Конг, Неw Yорк

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ju_Dafu&oldid=26755255”