Јулија Телеки
Julija Teleki (мађ. Teleki Júlia, Чуруг, 1944) мировна активисткиња, народна посланица Скупштине Аутономне покрајине Војводине у два наврата[1][2], као посланица Демократске заједнице војвођанских Мађара 1992-1994, и Савеза војвођанских Мађара 2000-2004).
Јулија Телеки је део женског мировног активизма у Србији, једна од жена које су се супротставиле рату у бившој Југославији, и које су помагале дезертере рата, једна од организаторки побуне жена у Бечеју против мобилизације у септембру 1991. године.
Убрзо након тога, Јулија Телеки је подржала и антиратне протесте у Ади и Сенти, подржала „сенћанску тројку“, као и протесте против мобилизације у Трешњевцу, и формирање Духовне републике Зицер. У спашавању дезертера и збрињавању избеглица радила је и са Вером Вебел Татић и Мандом Пришинг, као што су скупа биле активне у раду антимилитарстичко-феминистичке групе Жене у црном из Београда. Оснивачица је „Покрета за мир Војводине“ огранак у Бечеју.
Значајан део активизма је посветила и „помирењу мађарског и српског народа“, радећи на признавању патње мађарских, али и цивилних жртава других националних мањина у Војводини током, и непосредно након Другог светског рата.
Биографија[уреди | уреди извор]
Јулиа Телеки (рођена Сабо), ратно је дете, рођена 1944. године у Чуругу.[3] Десет месеци касније њен отац је стрељан, а ускоро са мајком, дедом по мајци, две сестре и братом, и са осталим преживелим Чуружанима мађарске националности завршава у радном логору у Бачком Јарку,[4] јануара 1945. Колективна оптужба је галсила да су у питању „ратни злочинци“, а имовина им је заплењена.[тражи се извор]
Након преживљавања радног логора, њена породица се сели у Бачко Петрово Село, а потом Јулија Телеки одлази за Бечеј, где завршава дактилографски курс, и заснива породицу[3]. Има два сина.
Активизам[уреди | уреди извор]
Са почетком ратова у бившој Југославији, један син Јулије Телеки је већ био у војсци на одслужењу војног рока, а њен други син је мобилисан из резервног састава, што је био непосредан повод побуне саме Јулије Телеки, али и других Бечејки у септембру 1991. године.[5][6] Жене Бечеја су легле на локалну аутобуску станицу како би телима спречиле мобилизацију својих мушких сродника, истовремено тражећи да се и остали мобилисани мушкарци, као и они из редовног састава ЈНА, врате кући са ратишта.[6]
Заједно са Ненадом Чанком, лидером Лиге социјалдемократа Војводине (ЛСВ), подржала је антиратне протесте у Ади и Сенти, говорећи у Сенти испред Градске куће[7][8], и подржавши дезертере рата позанте као „Сенћанска тројка“. Такође, Јулија Телеки је подржала и протесте у Трешњевцу, и формирање „Духовне републике Зицер“.
Антиратни протести у Потисју повезали су Јулију са другим мировним активисткињама, попут Вере Вебел Татић, Манде Пришинг, Кларе Балинт, са Женама у црном из Београда, али са активисткињама са Косова и Метохије и у широј регији.[9]
Такође, као народна посланица у Скупштини АП Војводине, писала је протестна писма властима, обраћајући се Велљку Кадијевићу, генералу ЈНА и савезном министру одбране СФРЈ од 1988. до 1992. године, као и Слободану Милошевићу, председнику Републике Србије (1989—1997) и Савезне Републике Југославије (1997—2000).[3]
Такође, добар део свог ангажмана посветила је признавању патње невино страдалих жртава мађарске националне мањине, пред крај и непосредно након завршетка Другог светског рата којима је подигнут споменик у Чуругу.[10]
Јулија Телеки је објавила и више књига:[3]
- Поглед у прошлост (мађ. Visszatekintés a múltba), Novi Sad, Kiadó, 1996,
- Tražim očev grob (мађ. Keresem apám sírját), Totovo Selo, Logos Grafikai Műhely, 1999,
- Gde su grobovi? (мађ. Hol vannak a sírok?), Bečej, Szerzői magánkiadás, 2007,
- Slike iz života (мађ. Göröngyös utakon), Бечеј, Сзерзőи магáнкиадáс, 2014.
Награде[уреди | уреди извор]
- “Пáл Телеки дíј” у Будимпешти 2008,
- “Арацс-дíј”, у Суботици,2009,
- “Áрпáд Феједелем дíј”, Сента
- “Аранy Бúзасзем Дíј”, Мађарска
Добитница је Годишње награде општине Бечеј за 2014. годину, за вишедеценијску борбу у откривању истине о жртвама погубљених у Србији 1944 -1945. године, као и за укидање колективне кривице.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Посланци - Скупштина Аутономне Покрајине Војводине”. www.скупстинавојводине.гов.рс. Приступљено 2022-11-29.
- ^ „Посланици - Скупштина Аутономне Покрајине Војводине”. www.скупстинавојводине.гов.рс. Приступљено 2022-11-29.
- ^ а б в г д Усер, Супер. „ЈУЛИА ТЕЛЕКИ – ПУТ ПОМИРЕЊА”. www.wебинфо.рс (на језику: српски). Приступљено 2022-11-29.
- ^ Войводини, Радиодифузна установа Войводини Радио-телевизия. „Рехабилитована породица Сабо”. Радио-телевизия Войводини. Приступљено 2022-11-29.
- ^ А. Имшировић, M. Урошевић, С Зајовић. „Мала читанка антимилитаризма” (ПДФ).
- ^ а б Војводине, Јавна медијска установа ЈМУ Радио-телевизија. „Антиратни протести у Војводини - Споменик незнаном дезертеру”. ЈМУ Радио-телевизија Војводине. Приступљено 2022-11-29.
- ^ слободанрадосављевиц (2014-07-30). „Споменик незнаном дезертеру”. Аутономија (на језику: српски). Приступљено 2022-11-29.
- ^ Говор Ненада Чанка на антиратном митингу у Сенти 05.11.1991. (на језику: српски), Приступљено 2022-11-29
- ^ А. Имшировић, Р. Жарковић, С. Зајовић (1988). Жене за мир 1998. Београд: Жене у црном. стр. 213. ЦОБИСС.СР-ИД – 66533644.
- ^ Војводине, Јавна медијска установа ЈМУ Радио-телевизија. „Српско-мађарско помирење у Чуругу, после 70 година”. ЈМУ Радио-телевизија Војводине. Приступљено 2022-11-29.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]