Пређи на садржај

Миро Вуцо

С Википедије, слободне енциклопедије
Миро Вуцо
Лични подаци
Датум рођења14. септембар 1941.
Место рођењаВојнић Сињски, Окупирана Краљевина Југославија (дејуре)
НД Хрватска (дефакто)
Образовање
ОбразовањеВајар

Миро Вуцо (Војнић Сињски, 15. септембра 1941) хрватски је академски вајар. Професор је вајарства на Академији ликовних умјетности у Загребу.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Након завршене Школе примењених уметности у Сплиту уписује Педагошку академију, но пре краја првог семестра одлучује се за студиј вајарства.[1] Дипломирао 1967. на Академији ликовних умјетности у Загребу у класи проф. Антуна Аугустинчића. Био је сарадник Мајсторске радионице Антуна Аугустинчића (1969—1971). Од 1984. до 1986. ради као професор на Школи примијењене умјетности у Загребу. 1986. године изабран је за асистента на Академији ликовних умјетности, где од тада стално ради и напредује до звања редовног професора (вајарство) 1997.[2][3][4] Један од оснивача групе Биафра (1970–1978), у оквиру које је продубљивао експресионистичку поетику Валерија Мицхиелија,[5] те се супротставља доминирајућој теорији савременог формализма и владајућој естетици, и окреће се исказу арт брута и заједно са осталим члановима групе сукобљава са тадашњим доминантним ликовним трендовима.[1]

Обликује провокативну и полемичну фигуративну скулптуру, која настаје управо у тој тежњи за прекорачењем норми традиционалне естетике. У циклусу Сликарије (1978) сликовито је спајао графичке и сликарске елементе, а након 1980. радио је рељефе у полиестеру у духу фигуративнога информела (Побједници дисциплина, 1981).[6] Социјално-провокативан контекст што га је започео у циклусу теракота Лијеве постоле и ино (1987) протеже се до скулптура потоњем раздобљу (Три корака, 1998).[5] Водећи је представник ангажиране фигурације шокантних призора и експанзивне пластичне енергије у Хрватској.[7]

Аутор је јавних споменика, међу којима су најпознатији Тин Ујевић у Загребу (1990)[4][8][9], „Заједничка кућа“ у Самобору (1994)[4], скулптура „Камен темељац“ у загребачкој Алеји скулптура (1996)[4], Анте Старчевић у Осијеку (2006)[8][10], Бадеми Соколовић у Загребу[1][5], Фрањо Туђман на Книнској тврђави у Книну[11][12][13], Стјепан Филиповић у Опузену (1978) заједно са вајаром Стјепаном Грачаном, миниран 1991.[14][15][16] и споменик Вељку Влаховићу у Осијеку, подигнут 1976. и срушен 1991. године.[17]

Од 1967. учествује на преко 200 махом жирираних изложби у земљи и иностранству, а организује и 28 самосталних изложби[18], од којих се посебно истичу: XXIX. Салон де ла Јелуне Сцулптуре (Париз, 1977), 4. бијенале југословенске скулптуре (Панчево, 1987), 1000 година хрватске скулптуре (Загреб, 1991), 125 врхунских дјела хрватских умјетника (Загреб, 1996) — од колективних, проблемских и концепцијских изложби, као и следеће истакнуте самосталне изложбе: 15 изложба “Биафре”, Умјетнички павиљон, 1978, Загреб; Ципеле, Галерија “Форум”, Загреб, 1987; цртежи, Пореч, 1992; скулптуре, Пула; цртежи, Осијек, 1994; графике, галерија “Форум”, Загреб.[4]

Добитник је низа значајних награда, између осталог и награде Салона младих, награде 9., 11. и 15. Загребачког салона (1975, 1980, 1987), Награде за цртеж на загребачком бијеналу цртежа 1993, Годишње награде ХДЛУ-а 1994, те награде за споменик Тину Ујевићу у Загребу.[4][18] Добитник је награде за животно дело Хрватског друштва ликовних уметника (ХДЛУ) 2017. године.[1][14][19]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Споменик Тину Ујевићу у Загребу, рад Мира Вуце
    Споменик Тину Ујевићу у Загребу, рад Мира Вуце
  • Споменик Анти Старчевиу на Тргу Анте Старчевиа у Осијеку, Миро Вуцо
    Споменик Анти Старчевиу на Тргу Анте Старчевиа у Осијеку, Миро Вуцо
  • Споменик Фрањи Туђману на Книнској тврђави, Миро Вуцо
    Споменик Фрањи Туђману на Книнској тврђави, Миро Вуцо

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г „Kipar Miro Vuco dobio Nagradu za životno djelo HDLU-a”. Nacional. 19. 12. 2017. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  2. ^ Kuhar (2014). стр. 2—3.
  3. ^ Vujčić (2007). стр. 56;73.
  4. ^ а б в г д ђ ALU — Monografija (2002). стр. 384.
  5. ^ а б в „Vuco, Miro”. Hrvatska enciklopedija. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  6. ^ Život umjetnosti, br. 32 (1981). стр. 88.
  7. ^ „Vuco, Miro”. Proleksis enciklopedija Leksikografskog zavoda Miroslav Krleža. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  8. ^ а б Vujčić (2007). стр. 73.
  9. ^ „Spomenik Tinu Ujeviću čiji je autor akademski kipar Miro Vuco”. licegrada.hr. 9. 3. 2018. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  10. ^ Patković, N.; Blašković, B. (17. 8. 2006). „Đapić naručio trometarski kip Ante Starčevića”. osijek031.com. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  11. ^ Peritz, Romina (3. 7. 2015). „AUTOR KNINSKOG TUĐMANA Samo Jutarnjem umjetnik je pokazao spomenik o kojem svi govore”. Jutarnji list. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  12. ^ Budak, T. (6. 8. 2015). „RAZOČARENJE TUĐMANOVIM KIPOM: ‘U tom ‘šinjelu’ izgleda kao Tito!’”. dnevno.hr. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  13. ^ Brešan, Igor (19. 6. 2015). „Vucin kninski zamišljeni Tuđman izbjegava patetiku i trijumfalizam”. Slobodna Dalmacija. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  14. ^ а б Car, Maja (8. 1. 2018). „Kipar Miro Vuco: Rušenje spomenika je rušenje kulturnog dobra”. Večernji list. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  15. ^ Lasić, Igor (31. 5. 2017). „NEMOGUĆ SLUČAJ: Stjepan Filipović na ruinama šoping centra”. lupiga.com. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  16. ^ Jergović, Miljenko (22. 5. 2017). „Stjepan Stevo Filipović, 75 godina”. Vijesti. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  17. ^ Hedl, Drago (31. 8. 2006). „ĐAPIĆEVE SPOMENIČKE MANIPULACIJE: ZIDANJE KULTURNE TAŠTINE”. Pristupljeno 3. 8. 2019. 
  18. ^ а б Kuhar (2014). стр. 2.
  19. ^ „Božo Biškupić – dobitnik posebnog priznanja za doprinos likovnoj umjetnosti”. zg-magazin.com.hr. 19. 12. 2017. Pristupljeno 21. 3. 2018. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Miro_Vuco&oldid=27674578”